Poznato je da Manfred Eicher, kao iskusni muzički producent i prvi čovek čuvene i hvaljene, a u isto vreme i osporavane etikete ECM, ima sposobnost otkrivanja vanserijskih talenata, koji pod njegovim patronatom uspevaju da uobliče svoje ideje, maksimalno izraze sviračke sposobnosti, probiju se na sceni i tako približe široj publici. Za sve pratioce savremenog evropskog džeza, prijatno iznenađenje pred kraj prošle godine je priredila kompozitorka i saksofonistkinja Mette Henriette, u kojoj je Manfred prepoznao potencijal i ukazao joj poverenje. Ona je svoj debitantski dupli album izdala upravo pod okriljem nemačkog izdavača.
Uprkos saradnji sa Timom Bernom, Jimom Blackom i Tomom Raineyem, kao i svojim poznatijim sunarodnicima, kao što su Sidsel Endresen i Christian Wallumrød, o pomenutoj muzičarki se malo zna u širim krugovima. To i nije tako čudno, posebno ako uzmemo u obzir njene godine (25), ali i rasipanje pažnje slušalačkog auditorijuma na mnoštvo drugih, manje ili više etabliranih muzičara i sastava koji se konstantno oprobavaju u raznim sviračkim kombinacijama. I pored zapaženog učešća u Aella triju i norveškom post–jazz ansamblu Torg, inicijalna kapisla za nešto veći individualni proboj, bilo je njeno pojavljivanje u društvu mladih nada džeza na prošlogodišnjoj Young Nordic Jazz Comets platformi, koju već petnaest godina organizuje džez federacija pet nordijskih zemalja. Tadašnji nastup uz pijanistu Johana Lindvalla i čelistkinju Katrine Schiøtt, ostavio je snažan utisak na sve prisutne. U istom, malom, ali odabranom društvu, Mette nam se predstavlja i na jednom od dva bezimena CD–a koji čine petnaest numera kratkih naslova i isto takvog trajanja.
Na prvom disku dominira melanholična atmosfera ispunjena setnim melodijama saksofona, suptilnim detaljima (za koje su zadužena ostala dva člana), repetitivnim momentima i tišinom. Teme su mahom krhke, bajkovite, ponekad na granici rasplinjavanja. I pored kratkog trajanja, svaka od ovih liričnih minijatura se može posmatrati, kako u kontekstu šire zvučne slike, tako i kao samostalna celina, kojoj se uvek možemo s lakoćom vratiti i iznova je poslušati, kako bi čuli nešto što je možda prethodni put promaklo.
Drugi CD se sastoji od čak dvadeset numera kroz koje nas vodi ansambl od trinaest muzičara, uključujući čelistkinju i pijanistu sa prvog diska. Iako je broj učesnika dosta brojniji, a ostali duvači, kamerni ansambl i ritam sekcija doprinose da kompozicije budu uobličenije i sa čvršćim skeletom, čini se da Mette ne želi ni ovde previše da rasplamsava strasti. Dvaneastorka, majstorski držana na okupu od strane mlade muzičarke, ispunjava prostor prijatnim melodijama, mekanim i odmerenim ritmovima i ležernim gudačkim deonicama, opet na sve to dodajući neizostavnu tišinu.
Kako vreme odmiče uviđamo sporadična „iskakanja” koja nam pokazuju i drugu stranu Mettine ličnosti. Svedoci smo da mlada Norvežanka ume i da se prilično „svirački zaoštri”. Wildheart, Late à la carte ili I su najbolji primeri za to. Iako počinju tiho i kontrolisano, vrlo brzo, možda i (ako uzmemo u obzir ostatak materijala) neočekivano, zvučno okruženje postaje sve napetije i nemirnije. U stvaranju takvog ambijenta ravnopravnu ulogu imaju truba i trombon, ali i do tada uzdržana ritam sekcija, dok pijanista i gudači podižu dramatičnost bar za stepenicu više. U dvadeset numera se našlo mesta i za duvačka poigravanja jednoličnim tonovima, dahom i vazduhom, izraženim najviše u Breath i temi naslovljenoj znakom pitanja. Ne treba zaboraviti da poseban začin ukupnoj smesi daju i zvuci bandoneona, koji se stapaju sa gudačkim i duvačkim slojevima u kompaktnu celinu.
Opšti je utisak da je Mete Henriette uspešno izbegla sve zamke redukcionističkog pristupa, kojim vrlo lako može da se sklizne u monotoniju, pa nam je na svom duplom albumu, bez preteranog isticanja liderske pozicije, nasuprot očekivanom maniru mlađih muzičara željnih dokazivanja, prezentovala svoje jedinstveno viđenje minimalističkog kamernog džeza, naravno, ako ne računamo nekoliko efektnih izuzetaka koji izlaze iz date kategorizacije. Mlada muzičarka je ovim fascinantnim izdanjem postavila sebi visoku lestvicu koju u budućnosti treba dostići, ako ne i preskočiti. Pred Mette su vreme i istinski izazovi, a nama preostaje da uživamo u ovom debiju, budemo optimisti i jednim uhom pratimo njen sledeći korak.
One-HiFi – semplovi pesama
Muzičari: Mette Henriette Martedatter Rølvåg: saksofon, Johan Lindvall: klavir; Katrine Schiøtt: violončelo (cd 1); Mette Henriette Martedatter Rølvåg: saksofon; Eivind Lønning: truba; Henrik Nørstebø: trombon; Andreas Rokseth: bandoneon; Johan Lindvall: klavir; Sara Övinge: violina; Karin Hellqvist: violina; Odd Hannisdal: violina; Bendik Bjørnstad Foss: viola; Ingvild Nesdal Sandnes: violončelo; Katrine Schiøtt: violončelo; Per Zanussi: kontrabas; Per Oddvar Johansen: bubnjevi, „saw“ (cd 2)
Spisak numera: 1. so, 2. .oOo., 3. the taboo, 4. all ears, 5. but careful, 6. beneath you, 7. once, 8. we were to, 9. 3 – 4 – 5, 10. hi dive, 11. a void, 12. the lost one, 13. in circles, 14. I do, 15. O (cd 1); 1.passé, 2. pearl rafter, 3. veils ever after, 4. unfold, 5. wildheart, 6. strangers by midday, 7. late à la carte, 8. so it is, 9. ?, 10. true, 11. this will pass too, 12. but we did, 13. I, 14. breathe, 15. off the beat, 16. wind on rocks, 17. bare blacker rum, 18. & the silver fox, 19. behold, 20. better unheard (yet to be hold) (cd 2)
Kolege, stvarno ste zaronili… kakva kuruza, kriste.
vj sluško:::::::
Ne kontam, ne razumijem…
šta bi trebalo značiti “kakva kuruza, kriste”.
Da li to po tebi znači dobro, loše ili nešto treće… šta li ?
Oprosti. nisam bio na sajtu već neko vrijeme ste me udavili stanovitom monokulturnošću sadržaja…
Što znači kuruza? recimo da je Erik Truffaz, kuruza… Ali, hajde, malo sam možda pretjerao – u recenziji nije naznačeno kako to zvuči? Meni je odmah pao na pamet Vladimir Godar, slovački skladatelj duhovne glazbe, isto objavljen na ECM-u koji je snimio album s Ivom Bittovom kao pjevačicom.
Eto, tatatatira, drugari.