Sarkastični i arhetipski pojam koji određuje Balkan je ”bure baruta”. Muzičkim vokabularom, tačna odrednica je beogradska Barutana i italijanski muzičari koji su 2005. godine nastupili na tada novom beogradskom festivalu Umbria Jazz - Balkanic Windows. Šesnaestogodišnji italijanski alt saksofonista Francesco Cafiso je u uzavreloj atmosferi bio zapažen kao čudo od deteta, koje zvuči poput Charlieja Parkera. Francesco je u međuvremenu snimio nekoliko projekata, bio gost Evrope i Amerike, muzički stil gradio u okvirima u kojima je i započeo karijeru - bapu.

Životno ili muzičko sazrevanje je individualno, nevezano za godine, ali je u sprezi sa doživljenim. Osvrt na karijere nekih značajnih umetnika, ne samo u muzici, poput Betovena, Bukowskog ili Egona Schielea, daju potpuno drugu sliku umetničkog nadahnuća i zrelosti. Betoven je bio vunderkind, Bukowski poštanski službenik koji postaje pisac u četrdesetim, Schiele je svu genijalnost iskazao pre tridesete, koliko mu je život i trajao. Pravila ne postoje, umetnost se govori na način, u vreme i dinamikom koju iziskuje talenat i uloženi trud. Francesco Cafiso nije izuzetak, i muzika koju stvara je jedini validan parametar za određenje njegovog mesta na pozornici džeza.

Album Angelica je sinteza više uticaja, ali i prikaz dešavanja na jednom delu džez pozornice. Godinama unazad nema revolucionarnih muzičkih iskoraka. Stilovima, kojima je već određena putanja, daju se novi nagoveštaji ili se nadograđuju korišćenjem svih raspoloživih muzičkih i tehničkih mogućnosti. U takvom miljeu, Cafiso je mogao krenuti u istraživanje mejnstrima, ili se usmeriti prema friju i fjužnu. Odlučio se da okvire svog stvaralaštva smesti u ono što je odlika čerdesetih i pedesetih godina, muzikom koja se bazira uglavnom na koncepciji tema-improvizacija-tema... Pevačica Etta James je definisala bluz kao crnačku radnu pesmu u koju kanete malo soula. Muzika Francesca Cafisa se može definisati kao bi-bap u koji ste kanuli više improvizacije nego što tema zahteva.

Angelica donosi potpuno drugačiji pristup u odnosu na prethodni Cafisov CD A New Trip sa Island Blue Quartetom, čijem raskošnijem zvuku doprinosi i sjajan trubač Dino Rubino. Cafiso je na Angelici odličan tehničar i solista, dok je ostatak kvarteta uglavnom u ulozi ritam sekcije, iako se ne mogu zanemariti sasvim korektna soliranja pijaniste Aarona Parksa ili bubnjara Adama Cruza. Ovakav pristup izvođenju oslikava jednu vrstu minimalizma, ali i ujednačenosti odsviranog materijala, zahvaljujući dominaciji jednog instrumenta.

Sva muzika na albumu ima istu polaznu tačku i kreće se paralelnim kolosekom. Polovina su džez standardi Billyja Strayhorna, Dukea Ellingtona, Horacea Silvera i Sonnyja Rollinsa. Ovaj deo albuma je i Cafisova svesna ili nesvesna poruka šta se krije iza njegovog autorskog materijala. Izmedju A Flower Is a Lovesome Thing i Angelice smestio je svoju numeru King Arthur kojom na neki način prati muzičku ideju Strayhorna/Ellingtona, a sam Cafiso saksofon usmerava prema Coltraneu. Pohod King Arthura ima razigran uvod, kao temu na koju Cafiso improvizuje i vraća je na početak. Gde se završava Cafisova tema, nastavlja se Dukeova Angelica. Skoro istovetan pristup je i u kompoziciji December 26th, iako je liričnija i sporijeg ritma. Scent of Sicily je romantičan i pomalo melanholičan Cafisov omaž rodnoj Siciliji, i u nju je utkao zvuke ostrvske tradicije koji su nastali kao plod uticaja više kultura.

Cafico je sa Angelicom napravio još jedno istraživanje stvaralaštva najeminentnijih džez kompozitora i muzičara. Suština ovog materijala, kompozitorskog ili izvođačkog, jeste u naslovnoj Angelici, onako kako su je proizveli Duke Ellington i John Coltrane. Spoj ova dva velikana, ne bilo kom od njihovih zajedničkih snimaka šezdesetih, predstavljao je integraciju različitih senzibiliteta, što je proizvelo novu i svežu muzičku ideju. Ideju koja je originalna i danas, a koja je istovremeno i Cafisovo viđenje džeza koje je prezentovao ovim albumom.

Francesco Cafiso - alt saksofon

Adam Cruz - bubanj

Aaron Parks - klavir

Ben Street - bas