A L’ARME! 2024: Dugo putovanje na kraj noći

Mesto: Berlin; Datum: 8-10.8.2024; Foto: Juliane Schütz

A l’arme! odlazi u istoriju! Dvanaesto izdanje berlinskog festivala savremenog džeza i eksperimentalne muzike ujedno je bilo i poslednje. Nova geopolitička realnost uslovila je kulturnu politiku Nemačke, te su fondovi za muzičke svetkovine potpuno ispražnjeni ili pretočeni u vojne. Državi blagostanja je i zvanično odzvonilo, a posetiocima jednog od najboljih berlinskih festivala na putu do kuće ostalo je samo da pokušaju da reše mozgalicu: koliko gusenica za tenkove i šlemova može da se kupi od novca namenjenog za free jazz koncerte? Ne puno, svakako.

Festival je otvoren sjajnim nastupom francuske muzičarke i kompozitorke sa adresom u Bruklinu, Leile Bordreuil. Nazvati njen koncert solo improvizacijom za čelo bilo bi koliko netačno toliko i nepravedno jer Bordreuil instrument koristi pre svega kao soničnu konzolu. Proširene tehnike sviranja ovde su toliko ekstremne da je gudalo jedva dvaput skliznulo niz žice čitave večeri. A i tada, inherentnu rapsodičnost instrumenta zamenila je atonalna i abrazivna, alkalna buka neobično ozvučenog čela, koje košmarno bruji, para uši feedback-om, urla i dronovima razara percepciju. Od metalnog šapata pick-up mikrofona, preko reverba i hipnotičkog belog šuma – pa sve do ozvučene žice za ribanje šerpi – Bordreuil je svoju somnabulnu simfoniju bojila svim nijansama noisa. Psihoakustička orgija par excellence!

Ono što je uspelo francuskinji, nažalost, nije pošlo za rukom duetu gitaristkinje, Steffi Narr, i bubnjara, Olivera Steidla, koji je za ovu priliku bio proširen vizualima multimedijalne umetnice, Saou TV. Ukratko, dok je Steidle besomučno tukao punk i heavy metal, a Saou nas provlačila kroz tunele nostalgije digitalne umetnosti, tehnički problemi su uzrokovali, između ostalog, da se gitara nesumnjivo talentovane Narr pola koncerta jedva čula, te su njena virtuoznost i eksplozivnost u solo deonicama ostali samo u domenu nagoveštaja i obećanja za neke buduće koncerte.

Projekat Antumbra deo je triptih izdanja dvojice wunderkinda savremenog džeza, perkusioniste, Christiana Lillingera, i klavijaturiste, Eliasa Stemesedera. Šta reći, a ne posegnuti za preteškim rečima, usmerenim ka ova dva beskrajno talentovana muzičara? Stoga, ako već nemamo šta lepo da kažemo za pomenuto izdanje, biramo radije da ćutimo.

Prvo veče zatvoreno je nastupom Keiji Hainoa, Paal Nilssen-Lovea i saksofonistkinje Sofíe Salvo. Ako ste pomislili da se u ovakvoj konstelaciji ne bi čula ni tri, a kamoli jedan bariton saksofona, niste mnogo pogrešili. A i kako bi, živa legenda scene, tiranosaurus noisa lično, Keiji-san Haino, stuštio se na Berlin poput pomahnitale nepogode i u osmoj deceniji sa dva fantastična koncerta dokazao da su godine samo koncept, a da u njemu ima baruta i vatre za još bar pet života. I dok je ovde u triju samo u tragovima – gotovo pomalo revijalno – otkrivao šta nas sve čeka poslednje večeri festivala kada je imao zakazan solo nastup, i to Hainovo malo bilo je toliko puno i moćno. Ali o tome nešto više kasnije. Za ovu priliku, pored pomenute Salvo, Haino je pored sebe na sceni imao i Paal Nilssen-Lovea, već dve decenije jednog od najboljih, najraznovrsnijih i najinovativnijih perkusionista na sceni; norveškog genija muziciranja prepunog akcije, stilistike, sirove snage i preciznosti koja zahteva pažnju i poziva na poklič u ekstazi.

Ukratko, trio je imao i umeo sve: od tišine i mikrotonalnosti do iznenadnih prolapsa fantomske buke. Svirka prepuna balansa i kontrasta, navođena orfejskim glasom i gitarom neponovljivog Haina, praćenog pulsirajućim slapovima, čas topota čas pravih kanonada Lovea. Salvo se trudila, bezmalo đipala i ritala na sceni, da iz dugih, izuvijanih cevi baritona iskašlje i ispljune makar štošta kao pandan autentičnom melodijskom kolapsu dvojca. Brutalno!

Kvartet Økse koji čine Savannah Harris, Petter Eldh, Val Jeanty i Mette Rasmussen, otvorio je drugi dan festivala. Sve u svemu, prilično slaba i neubedljiva kombinacija bubnjeva, basa, elektronike i saksofona, potpuno nesnađena u lavirintima panka, free jazza, hip hopa i krautrocka. Ne kaže se džabe, pliva kao sekira (Økse na danskom znači sekira).

I LIKE TO SLEEP ili šta se dobije kada u blender sipate free jazz, prog rock iz sedamdesetih i slobodnu improvizaciju, sve to uključite u struju i bez poklopca uključite da se vrti na najjače. Amund Storløkken Åse, vibrafon i elektronika, Nicolas Leirtrø, bariton gitara, i Øyvind Leite, bubnjevi, su power jazz trio iz Trondhajma i možda su odsvirali i najbolji koncert na ovogodišnjem A l’arme!-u. Skoro nećete čuti ništa glasnije, energičnije, intenzivnije i usviranije od ova tri zaprepašćujuće mlada virtuoza. A recept je jednostavan: neprikosnoven, kao kamen težak, metronomski beat, distorzirani i masni rifovi, improvizacija gurnuta do krajnjih granica i pevljive, dobro struktuirane melodije. Glasno i slasno!

Veče je zatvoreno nastupima YEXXEN, novog punk noise projekta pomenute saksofonistkinje, Sofíe Salvo, i Naaljos Ljom, norveškog, kič dueta koji ukratko rečeno svira devetnaestovekovnu folklornu muziku pomešanu sa synth i dance elementima. Hvala, ne hvala.

Završnica A l’arme!-a, sa čak deset koncerata, kurirana je kao poseban oproštaj festivala od svoje verne publike, ali i kao omaž nedavno preminuloj legendi berlinskog noćnog života, neponovljivoj, Moniki Döring. Još od kraja sedamdesetih godina prošlog veka, ona je važila za neprikosnovenu ikonu scene, bila je vlasnica nekoliko kultnih mesta u tadašnjem zapadnom Berlinu gde je organizovala koncerte punk i avangardne muzike. Stoga, poslednje večeri na bini i u sali bili su mahom njeni prijatelji, dok su koncerti zamišljeni kao serija kratkih, brzih vinjeta.

Finale je započeto nastupom hÄK/Danzeisen, svojevrsnim ritmičkim čudovištem nastalim spojem čoveka i mašine gde Bernd Norbert Würtz, poznat kao hÄK, upravlja modularnim sintisajzerima i ručno lemljenim kolima, a Philipp Danzeisen svira bubnjeve pojačane trigerima i senzorima. Nakon toga, Caspar Brötzmann i Farida Amadou imali su svoj premijerni bas susret. Bezidejni Brötzmann je prvo drvio i davio svoju električnu bas gitaru sa dugom menzurom više od pola sata, nakon čega mu se priključila Amadou i malo popravila generalni utisak. Malo, ali ne previše.

Legendarna Gudrun Gut brže je sišla sa scene nego što se na nju popela, jedva dvadesetak minuta svirke, a nakon nje takođe u kratkoj formi, prvo Sven-Åke Johansson i Jan Jelinek, a za njima i solo nastupi Rasterovaca, Franka Bretschneidera, Olafa Bendera, poznatijeg kao Byetone, i Grische Lichtenbergera. Na samom kraju Robert Lippok i Lucas Gutierrez imali su svoj kratki audio-vizuelni recital, a festival se ispisao DJ nastupima Electric Indigo, Mieko Suzuki i Are.

Jedini koncert poslednje večeri koji je iskakao iz ovog brzopoteznog okvira bio je solo nastup Keiji Haina. I to kakav. Zanimljivo, čarobnjak iz Čibe nastupio je i na prvom izdanju festivala davne 2012. te se ovaj njegov nastup s pravom može posmatrati kao simboličko zaokruživanje jednog ciklusa. Oko sat vremena čiste dekonstrukcije samog koncepta nastupa, gotovo Artoovsko rušenje pravila kroz visceralno i intenzivno sviranje gitare prepuno čudesnih klimaksa i električnih kadenci, kao i emotivno potresno korišćenje glasa. Nešto između rituala i meditacije, i sa gestualnošću plesača, Haino se poput priviđenja retke lepote i elegantnosti njihao podjednakom lakoćom od kakofonije do melodije, od guturalnih himni do nežne lirike, na primer, Lorena Connorsa. Neoponovljivi, idiosinkratički genije iz jednog davnog, zaboravljenog vremena kada su titani vladali planetom: ‘’ne treba mi sloboda jer dišem’’. Reče, i uz zvuk gonga nestade. Festival i nije mogao da se završi drugačije.

Nažalost, ovime je označen kraj jednog poglavlja u bogatoj muzičkoj biografiji Berlina. Odlaskom A l’arme! – koji je prethodnih trinaest godina vremenu podario ime i lik – ostaje velika praznina, a deo koji nedostaje prelazi u eho i dugo, dugo sećanje.