A L’ARME! 2016: Izvan nove evropske realnosti (1)

Mesto: Radialsystem V i Berghain, Berlin / Datum: 27.07-30.07.2016./ Foto: Peter Gannushkin, © A L’ARME! Festival

Festivali avangardne muzike, po pravilu, uvek su predstavljali autsajdera na slobodnom tržištu liberalnog kapitalizma. Čak i ako ih nekako nategnete i smestite u dinamičke i nepregledne kategorije skorijeg datuma, “kreativna industrija” ili “kultur-turizam”, jednostavno, binarna dinamika ponude i potražnje oduvek je delovala nesuvislo i robusno  prema njihovoj krhkoj i odveć bolešljivoj, ekonomskoj prirodi. To jest, tako je bilo do pre tridesetak godina. Umetnost i kultura, generalno, tada su još uvek bili smatrani javnim dobrom i veoma važnim segmentom društva, i revnosna majka država u svojoj propedevtici nije se libila da promoviše određene vrednosti i norme. Naime, kako kroz kreiranje pomenutog pozitivnog narativa i nesebičnim stavljanjem na raspolaganje čitavog institucionalnog okvira, tako i konstantnim uzimanjem u zaštitu svoje mezimice od velikog i strogog siledžije, oca koji pije, ekonomije.

Međutim, problem je nastao kada je hladni očinski princip prevladao, i uska ekonomska paradigma apsolutno preuzela primat u regulisanju svih mogućih ljudskih odnosa. Pa je tako i umetnost komodifikovana u ništa drugo do robu, kultura poslata u dikensovski internat, i od male mamine princeze iz „welfare state“ nastala je devojčica sa šibicama na kreku. Drugim rečima, sa jedne strane, neumoljivi i slepi zakoni tržišta – sa ponudom i potražnjom kao plimom i osekom – odriču mogućnost postojanja bilo kakve nemonetarne vrednosti (ili barem vrednosti koja se ne može kvantifikovati). Sa druge, ako ne ispunjavaš prvi uslov: kraj vica! Umesto finansijske podrške pseudo robin-hudovske socijalne države od pre par decenija, nova evropska realnost donela je cinični zahtev za dobacivanja olimpijske norme (čitaj: ekstra profita). Gde je nekada stajala lako dostupna mreža institucija sada su neprekledni i nepristupačni birokratski lavirinti evropskih fondova, institucija i korporativnih komisija sačinjenih od diletanata. A i njih je sve manje. Institucija ove vrste, to jest, diletanata nikome ne manjka.

Stoga, da se vratim desetak redova pre tirade, pokretanje čistokrvno avangardnog festivala poput A L’ARME! u novoj evropskoj realnosti – začinjenoj recesijom i finansijskom krizom iz 2008. – predstavlja pravi mali partizanski desant. Sasvim primereno poletu i mladalačkoj energiji umetničkog direktora, Louisa Rastiga i njegovog tima. Naime, zamislite beogradski “Ring-Ring” ili Kanjižu kako frkću na steroidima, sa više od 17 nastupa i preko 65 umetnika i muzičara spakovanih u tesna četiri dana na dve lokacije. Dakle, na gomili pod imenom “Fire!”, “Transfer”, “Mohammad”, “Seval”, “Trondheim Jazz Orchestra”, ili pojedinačno, John Butcher, Mats Gustafsson, Peter Brötzmann, Andy Moore, Fred Lonberg-Holm, da podvučemo samo neke od njih. Sve same patricije i teškaši svetske avangarde okupljeni po četvrti put u Berlinu pod motom A L’ARME!, blistavoj ideji koncipiranoj pre pet godina kao „melting pot“ džeza, elektronike, improvizovane muzike, performansa i čega sve ne. Imajući u vidu gore pomenuto, malo li je?

PRVI DAN

Otvaranje festivala, skoro pa već tradicionalno, bilo je smešteno u moćni bastion festivalskog klabinga, „Berghain“. Svakome ko je makar jednom vikendom umočio noge u crnu rupu na ulazu arhitektonskog, betonskog ljudoždera, i prošao kroz zvezdanu kapiju nekadašnje elektrane za Kreuzberg i Fridrichshain – pored neizbežnog prepakivanja i pretumbavanja sopstvenih antropoloških stavova, tipa Lévi-Strauss u Amazoniji  –  sigurno je u sećanju ostao nemilosrdni kružni zid „Funktion One“ sistema zvučnika, koji u vakumu opkoljava glavni densflor i već desetak godina masakrira tehno bolide iz celog sveta. Nažalost, tonci su procenili da je za dinamiku zvučne slike A L’ARME! lajnapa potrebna nešto drugačija postavka kutija, stoga je ovoga puta pun psihoakustički užitak izostao.

Zagrevanje je počelo sa japanskom audio umetnicom Mieko Suzuki, koja je u di-džej setu ponudila svoju verziju Erik Satiejeve ideje “muzike nameštaja” (musique d’ameublement, prim. aut.), slažući skoro dva sata sloj po sloj pozadinske, pomirljive buke ambijenta i dron elektronike.

Zvanični program festivala otvorila je kanadska violinistkinja Sara Neufield, nakon solo uspeha Colina Stetsona, novi kadet-pitomac lansiran sa “Arcade Fire” pop-rok platforme za emancipaciju (jazz) muzičara. Iza sebe ima dva albuma “Hero Brother” i “The Ridge”, na kojima su je bodrili pijanista Nils Frahm, bubnjar Jeremy Gara, kao i pomenuti Stetson. Međutim, na festivalu je nastupila solo, što možda i nije bilo baš najelegantnije rešenje, dakle, samo “njeno nežno srce, izdajica”, vokal i violina, prikopčani na nekoliko pedala i provučeni kroz mirijadu efekata.

Polučasovni nastup je kombinovao pesme sa oba albuma i stilski je predstavljao lepljivi i negazirani melanž popa, referenci na klasični američki minimalizam Steve Reicha i ideje faziranja i “muzike shvacene kao proces”, sa manje ili više virtuoznim “fiddle” skokovima koji nabacuju asocijacije na različite etno tradicije. Sarina tehnika je najvećim delom oslonjena na fizikalnost i ritmičnost kadenzovanih detachéa i pseudo bariolaga i sautillea. Skoro isključivo svira sul tanto i uključuje kako višeminutna pizzicata tako i čitav spektar perkusivnih tehnika sviranja gudalom. U drugom delu nastupa slobodnije koristi glas, sve od neartikulisanih vokaliza do čitavih blokova pevanja.

Diskutabilno, timbre Sarine violine ne ide nikuda, ali uz eho njenog glasa i potmulo potcrtavanje taktova “stompin’ bass” pedalom u tragovima neodoljivo podseća na besmrtnog i neponovljivog Arthura Russella. Iako potpuno nepretenciozan i krajnje nesebičan i iskren “take it all” pristup, Sara Neufield ovaj put ostaje na margini “simpatičnog” i “dopadljivog”.

Bend Laniakea, pomalo nezgrapnog imena koje na jeziku polinežanskog naroda havajskih ostrva znači ni manje ni više nego “nemerljiva, beskonačna nebesa”, nastupio je drugi. U pitanju je ganc nov projekat Daniela O‘Sullivana, britanskog, avangardnog kompozitora, muzičara i pevača, i Massima Pupilla, basiste čije se ime, pored poslovično svestrane i šarene karijere, ipak, najčešće dovodi u vezu sa čuvenim italijanskim bendom Zu. Na ovogodišnjem A L’ARME!, Laniakea je ujedno imala i premijerni nastup povodom njihovog debi albuma, i ovom prilikom je bila proširena François Testoryjem, francuskim pevačem koji je snimao i nastupao sa kultnim bendom “Coil”, Jessicom Moss, violinistkinjom i pratećim vokalom post rokera Silver Mt. Zion i belgijskim duom violista, Neil Leiter & Margaret Hermant iz  Echo Collective.

Nominalni determinizam izreke “nomen ist omen”, empirijski je potvrđen u slučaju benda Laniakea. Naime, njihova muzika gravitirala je oko O’Sullivanovih eteričnih tepiha ambijentalne i sint elektronike – uz široku upotrebu vokmena, zvončića, obrednih činija i raznih drugih “zvučnih objekata” – i Pupillovog izdistorziranog i droniranog, rif-po-rif, repetitivnog i elegičnog basa, a la zvuk Loren Mazzacane Connorsa. Shodno tome, trio gudača svirao je neprekidan jednočasovni kluster spojenih tonova po kojima se u slapovima spuštao andjeoski, gospel glas večitog dečaka O’Sullivana, skoro pandan monumentalnoj sceni sa peračem sudova iz Greenawayovog filma “The Cook, the thief,…”. Ako je tačno da Victor Hugo na samrtnoj postelji video crno Sunce, ja bih voleo da se meni u odsudnom času prikaže Laniakea u beloj gondoli koja bi me povela putem hiper-prostora i “večnih, nepreglednih nebesa”. Pred sam kraj ove oniričke procesije, bendu se na bini pridružio Testory, eksentrične, satirske spoljašnjosti, koji je sa nekoliko parajućih vokaliza upotpunio predložak za jednu panteističku teogoniju.

Sve u svemu, iako prečesto gusto nabijena beskrvnim indastrijalom, dark metalom i trivijalnim ambijentalnim pasažima koji svojim patosom prete da otope arktičke glečere veličine Islanda i time izazovu prirodnu katastrofu, ima nečeg autentično privlačnog u paganskim orgijama Laniakee. Cinik bi rekao da O’Sullivan i ostali, anahrono insistiraju na onome sto su “Throbing Gristle”, “Coil” ili “Z’EV” neuporedivo bolje razumeli i odavno uklesali u svete knjige eksperimentalne elektronike, ali, opet, taj cinik sigurno “svemu zna cenu a ničemu vrednost”, i okovao je gvozdena vrata svoga srca za serafimski poj i grlo od zlata i slonovače harizmatičnog O’Sullivana.

Finale, ujedno i lovorike prve večeri, potpuno očekivano, pripalo je švedskom triju Fire! i Orenu Ambarchiju, australijskom gitaristi i njihovom redovnom diskografskom i koncertnom saradniku. Bend je trenutno na turneji povodom njihovog najnovijeg albuma “ She Sleeps, She Sleeps”, i potpuna je enigma kako napisati par redova o Fire!, ili Matsu Gustafssonu pojedinačno, a da se čovek ne uvali u glib deplasiranog, recikliranog ili prosto suvišnog. Jednostavno, uz The Thing – i nekoliko drugih, srodnih fri-džez predatora – Fire! poput poslednjeg tiranosaurusa nemilosrdno krstari planetom u potrazi za novim plenom u vidu neprosvećenih.

Njihov recept je koliko prividno jednostavan toliko i ubitačan: Johan Berthling, bas, i Andreas Werliin, bubnjevi, od prve sekunde metronomski zaključavaju pravac i sa takvom silinom zauzdavaju takt svirajući u obrednom maniru najžešćih fri-džez epopeja 60tih godina. Njihov rif je, tribalan, maničan i taman kada pomislite da polako shvatate šta se trenutno događa pred vama, i da je povratak na zadnje dve moguć, oko vas se obavija potpuno nova dimenzija zvuka, nova prostornost uvedena Ambarchijevom monolitnom, kontrolisanom implozijom. I kako to već biva sa iskustvima ove vrste, iz ovog tantričkog vrtloga kraut roka, psihodelije, bluza i fanka, prolama se sonična rika Matsovog baritona, kao zov nekakvog veličanstvenog, nesagledivog mitskog bića bez lika, oivičenog haosom, koje se tek u obrisima vidja i nakon čega retko šta da je isto. Od ovoga teško da može bolje da se praši.

Povremeno i na bas saksofonu i za elektronikom, a posle jako dugo vremena i na tenoru, Mats je, u svom prepoznatljivom stilu, brutalističkim vampovima duvao poput lokomotive, čas vukao i gurao bend do usijanja i pucanja na atome, čas se poput lave i tefre lansirao “salto mortale” u vatrene gejzire Berthlinga, Werliina i Ambarchija. Zastrašujuće veran portret sveta u kojem živimo. Ali kao što kaže Hegel, “nema suštine koja se ne manifestuje”, i Mats u središnjem delu koncerta dokazuje da ne puca iz praznog srca i na tenoru prilaže na uvid knjižicu sa sve samim peticama iz John Coltranea: ono što je prava vrlina ovog titana i “spiritus movens” njegove rustičnosti, siline i snage, ustvari, njegova je duboko prikrivena lirika, tako moćna i svedena, a tako zaokružena i autentična. Ne postoji još jedan saksofonista iz power miljea kao Gustafsson, niti je i niti će. I ne treba da ga bude. Ovo je vreme njegovog zakona, njegovog totalnog trijumfa i snage, i fri-džez zavisnici treba samo uredno da povećavaju svoju dozu i uživaju u vožnji. Dok traje.

DRUGI DAN

Nakon “Berghaina”, festivalski karavan preselio se u “Radialsystem”, bivšu najveću pumpnu stanicu za vodu na reci Špre, sagrađenu delom u cigla “Backsteingotik” stilu a sada presvučenu u multi funkcionalni (kulturni) centar stakla, čelika i koječega. Neko je od domaćina prvog dana upotrebio sintagmu “Špre filharmonija”, verovatno pre kao internu zajebanciju nego kao zbilju, s obzirom da je glavna sala ovog zdanja košmar svakog tonca: drvena bina sa ozvučenjem u podnožju drvenog teatrona – koji se naglo uzdiže do plafona ko “Alpe d’Huez” planinski vrh na “Tour de France” – postavljen, pogadjate, na ogromnu gradjevinsku, metalnu konstrukciju koja tandrče i vibrira sa svakim tonom. Nešto između prave pravcate rezonantne kutije i srednjovekovne sprave za pregledanje prostate. Birajte. Da stvar bude gora, “Radialsystem” (ili festival) i nema baš nekog đaka generacije na toj poziciji, tako da je čitav drugi dan, nažalost, bio psihoakustički “bukake” uzrokovan ili diletantizmom tehničkog osoblja ili pretencioznošću samih muzičara.

Ovo poslednje je svakako plauzibilna opcija za razmatranje kada je reč o nastupu grčkog nekada trija, a sada dua Mohammad. Na zamračenoj sceni punoj dima, kostimirani u gotik prvake koje bi oberučke prigrlila i najtvrđa struja kuće Tudora Henrija VII, Ilios i Nikos Veliotos, usled pomenutih problema ostali su dužni koncert barem nekima od nas koji su napustili salu, jer nisu hteli da prisustvuju neplaniranom i nesuvislom omažu Merzbowu. Šteta, jer ovaj sjajni “nekada trio a sada duo” zvučnih umetnika (sic!), jedan je od koncerata kojem se potpisnik ovih redova kao majmunče radovao. S jedne strane zbog samog dvojca i onoga što rade, sa druge, zbog želje da testiram moju nategnutu (i verovatno lako oborivu) teoriju da je Mohammad debelo pod uticajem Mihâly Viga, mađarskog kompozitora, koji glumi i potpisuje muziku u nekoliko filmova Béla Tarra, između ostalog i onu u antologijskom otvaranju “Torinskog konja”.

Međutim, kao što rekoh, ispostavilo se da je njihova muzika, satkana sva od nisko-frekventnih talasa električnog čela, oscilatora, pravljenih instrumenata, te glasa i softverski generisanog zvuka, bila “kost koja je zastala u grlu festivala”. Ili kako već glasi izreka. U svakom slučaju, sala je toliko urlala i brundala od stojećih zvučnih talasa da od hipnotičke procesije Mohammada – nakon koje čovek obično biva rastrgnut od emocija široke palete ili intenziteta – nije bilo ništa, te se pauza između prva dva koncerata neplanirano rastegla toliko da je u nju stao solidan pivsko-peripatetički intermeco.

Drugi koncert, Luft, Matsa Gustafssona i Erwana Keraveca, francuskog gajdaša, srećom, bio je akustičan. Iako ovaj dvojac iza sebe ima nastupa i čak i nekoliko snimaka (ali ne i album, čini mi se), ova kolaboracija neodoljivo podseća pre na dobro poznate festivalske ad hoc improv dublete muzičara koji se zateknu na istom mestu i u isto vreme, nego na nekakvu promišljenu i sistemsku saradnju.

Kako god, dva virtuoza su u tridesetak minuta slobodne improvizacije istraživali gde su sve tangente u kojima se dve različite a velike tradicije iz kojih dolaze susreću. I uglavnom ih nisu puno pronašli. Gustafsson ko Gustafsson, iako nesumnjivi muzički erudita i genije svog faha, ipak, pre svega dolazi iz proto pankerskog džez miljea, tako da se za njega improvizacija ove vrste svodi na skučeni prostor devize “fortissimo ili smrt”. Okej, eventualno uz pianissimo dodatak po kojeg coktanja ili režanja kroz mouth piece, ali to bi bilo to. Keravec, sa druge strane, gajdaš je bretonskog nasleđa na “cornemuse” gajdama sa dva tenorska i jednim bas trubnjem, i pripada novoj gajdaškoj struji koja u svom sviranju pokušava da zadrži tradicionalnu rustičnost i primalnost, ali istovremeno i da istakne potpuno novu nijansu suptilnosti koju ovaj instrument poseduje.

Stoga, koncert je protekao u pneumatskom rvanju mešine i metala, te čeonom sudaru visokih, “ostinato” tonova gajdi i potmulog šteketanja tenora, baritona i bas saksofona, da bi se sve svelo, manje-više, na sterilnu prezentaciju asortimana produženih tehnika sviranja i puko ispitivanje snage i izdržljivosti. Sa jedne strane, kapaciteta pluća i kontrole vazduha pri fraziranju, sa druge, savršenog balansa izmedju ujednačenog duvanja kroz dulac uz kontrolu stiska leve ruke i prstenovanja prebiraljke. Tek na momente po koji smisleni delić nekakve funkcionalne celine, jedva trenutak komplementarnosti suprotsavljenih muzičkih metoda i neubedljivi demanti činjenice da je svaki od muzičara uglavnom svirao kao da je okružen tišinom rutine privatnog eksperimentisanja.

Program drugog dana se završio kako je i počeo, fijaskom između Scile i Haribde: sa jedne strane, generalno loše ozvučeni muzičari, sa druge, pomenuti brum i neprekidno rezonovanje čitave prostorije. A nastupao je “Transfer”, izvorno duo gitariste Andyja Moora iz benada The Ex i “spoken word” umetnika Anne-James Chatona, ovaj put sa A L’ARME! prilozima: Roy Paci na trubi, Joe Williamson na električnom basu, George Hadow za bubnjevima, uz eksperimentalne filmove iranske rediteljke Bani Khoshnoudi.

Mlaka prezentacija onoga u čemu su inače najači – pravljenju eksplozivnih zvučnih kolaža sastavljenih od Moorovih praskavih gitarskih lupova, nemilosrdnog basa, bubnja, gličeva, nasnimljenog materijala i ostalog kompjuterski generisanog zvuka, na kraju, upotpunjenih moćnim pulsirajućim i skoro pa robotskim glasom Chatona, koji besomučno i monohromatski iščitava, iznova i iznova, statističke i fiktivne podatke o temama najšireg mogućeg spektra: sve od smrti princeze Dajane i demografskog rezultata globalizacije, preko brojki prodatih automobila i godina važnih i nevažnih događaja, do pukog nabrajanja naziva metro stanica u Kelnu, Briselu i Amsterdamu. Uzalud se Andy u prepoznatljivom “The Ex gestu” ljuljao sa noge na nogu dok je davio vrat svoje napukle i oguljene gitare veterana scene, jednostavno, taj dan kao da čitavom festivalskom pelotonu ništa nije polazilo od ruke. Chaton ne previše zainteresovan za interakciju, kao programiran insistirao je na svojim taksativnim deonicama, Paci je rešetao trubu k’o Mazurek kornet, ali potpuno dislociran i u nekom svom “mogućem svetu”, Williamson je bio u “G-D, G-D” fazonu sviranja basa, a bubnjar je toliko loše bio ozvučen da je zvučalo kao da perkusije dopiru sa šanka izvan sale. Srećom, nakon Transfera je pala kiša i sa njom i klapna na drugi festivalski dan.

A’LARME! 2016: Izvan nove evropske realnosti (2)