A L’ARME! 2016: Izvan nove evropske realnosti (2)

Mesto: Radialsystem V i Berghain, Berlin / Datum: 27.07-30.07.2016./ Foto: Peter Gannushkin, © A L’ARME! Festival

TREĆI DAN

Festivalska završnica startovala je vešću da je nastup trija Joe McPhee, Paal Nilssen-Love i Lasse Marhaug, usled sprečenosti poslednje pomenutog, otkazan. Kako to već obično biva “u ratu, braku i na fri džez festivalu”, nevolja nevolju prati, i ubrzo smo saznali da je neumoljivi zakon Marfija nastavio svoj zlosrećni pir. Cenjeni hrvatsko-slovenačko-austrijski publicista i neprikosnoveni autoritet na temu avangardne muzike, Vid Jeraj, otrovao se prilikom degustacije domaćeg kozijeg mleka na neofolk farmi (ujedno i “bikram yoga” centru), daleko iza neprijateljskih linija, u gudurama Neukölna. Na svu sreću, kolega je stoički podneo nevolju nužnosti (ili možda pre “nužnost nevolje”)  i ostao u dubokim dopisničkim rovovima festivala, te sa željama brzog oporavka, a u nadi da ćemo negde u skorijoj budućnosti ponovo nabasati na trio velikana, uputili smo se na prvi koncert trećeg dana, “The Great Hans Unstern Swindle”.

Ubrzo se pokazalo da je “performans” daleko prikladniji termin za vodvilj Hansa Unsterna, pesnika i “enfant terriblea” nove berlinske, kabaretske scene. Eponimni pseudonim nastao je spajanjem imena glavnog junaka Heinrich Böllovog romana “Mišljenja jednog klovna”, Hansa, i imenice “Unstern” (“zlosrećnik, nesrećnik, rođen pod nesrećnom zvezdom”, prim. aut.), izvučene iz naziva klavirskog komada Franz Liszta “Unstern! Sinistre, disastro”. Ambiciozno! Iako percipiran od strane organizatora kao “eklektičan” i “autentično berlinski bend”, dvadesetak minuta – koliko smo izdržali u sali – ipak, nije bilo dovoljno da prokljuvimo šta je tačno idiomatsko i “das Ding” u njihovom nastupu, i koja je dodirna tačka sa ostalim imenima programa. Svakako, problem je bio u nama, Sartr je u pravu kad optužuje druge.

Uglavnom, inverzija one ruske čuvene “da svi nesrećni i loši bendovi liče jedan na drugi tako što liče na neki treći koji užasno imitira neki dobar bend” nekako bi pre išla uz pomalo nategnut i usiljen nastup Unsternovog seksteta. Kombinujući nemački pop 80tih, snažan vokabular brehtovskog teatra, te queer estetiku i burlesku, ansambl ostaje razapet između pozorišta i koncerta ne uspevajući adekvatno da isporuči ni jedno ni drugo. Umesto muzičkog eklekticizma, travestirano u pozorišni kod, scenom je tumaralo frankenštajnovsko čudovište omamljeno virulentnim isparenjima loših kopija “The Residents”, “Snakefinger”, “Tuxedomoon”, “Tarwater” i benda “Nena” (da, “99 Luftballons”). “Ka svetioniku”, skoro da je povikao neko.

Severac osveženja i čistog vazduha doneo je švedsko–američki akustični džez kvintet “Seval”. Ansambl, sastavljen od sjajnih individualaca, oblikovan je u nadahnutu celinu mekom rukom harizmatičnog i prosvećenog lidera, Fred Lonberg-Holma, po sopstvenom priznanju, “anti-čeliste, kompozitora i improvizatora”. Ispostavlja se da je Lonberg-Holm osnivanjem kvinteta 2011. godine, barem u nekoj meri, pronašao ono za čim je dugo tragao: Eldorado u kojem sebi može da dozvoli luksuz da zaboravi sva pravila muzičkih praksi i rigidnih sistema koja je naučio – uronjen samo u muziku – neposredno uživajući u naivnom nerazumevanju: “da sviram, a ne da radim”, kako bi rekao John Cage. Čovek ne može a da ne primeti da je školovanje kod Mortona Feldmana, Anthony Braxtona, i Pauline Oliveiros, verovatno umnogome oblikovalo ovu stranu njegove fantastične, neuhvatljive prirode, čini se večno u procesu kreativnog nemira, istraživanja i preispitivanja. Sećate se faze kada je batalio čelo i svirao samo električni bas i sintove? E, pa o tome govorim.

Na svu sreću, bludni sin se vratio kući svojoj prvoj ljubavi, i može se reć da je upravo u “Sevalu” svoj na svome. To jest, za sad, naravno. Stoga, jedino pravilo “Sevala” je da zapravo nema pravila sa kojim se ne treba zajebavati. I bend to radi tako lako, tako spontano i šarmantno. Strukturalna i stilska fleksibilnost im dozvoljava da meandriraju između žanrova, preskačući granice kako im ćef, poput “uskršnjih zečića što preskaču potoke”. Čas sa ove strane džeza, nošeni vanzemaljskim pevačkim vokabularom Sofije Jernberg – za koji smo ubeđeni da nastaje  treperenjem najkrhkijih, skoro nevidljivih niti od staklene paučine, čas sa one strane zašećerenog ljubavnog popa i sambe, sve do prvoklasnih fri krešenda koji se završavaju prigušenim, tihim, akustičnim haosom kolektivne improvizacije. Naime, nema ničeg napornog ili prekomplikovanog u vezi sa “Sevalom”, sve je smešteno u nežne nijanse lakih i otvorenih tonova, poput akvarela, Lonberg-Holmovih partitura. Taksativno: ”mute” sordina Strandberga u blizini jedva čujnog; kontrabas Thormana i igranje sa dubinom zvuka instrumenta; po koji prigušeni spiccato i rikošet čela, te nagli sul ponte i “čekićanje” ili gnječenje žica gudalom, u slučaju da treba da se razbije harmoničnost ili melodičnost; kicoške, namerno isprljane i umusavljene “rasgueado” fraze i frljotke sjajnog Stackenäsa na gitari. Konačno, nezaboravna i egzotična Sofija Jernberg: u jednom dahu tužna i delikatna – na paperjastoj ivici šapata, u sledećem, raskošna i na vrhu najbujnijeg vibrata. Podjednako superiorna u polifonom „overtone“ pevanju kao i pevanju bez piča, a paroksizam improvizacije ume da otera njen glas u distorziju ili da ga oboji u Diamanda Galas „zastrašujuće“. „Seval“, dame i gospodo!

„Trondheim Jazz Orchestra & Kristoffer Lo“ uspeli su da reše jedan od Tezejevih zadataka i zategnu i srede zvuk u glavnoj sali „Radialsystema“ skoro do neprepoznavanja. Minos, mitski kralj Krita bio bi ponosan. Ovo ujedno po ko zna koji put potvrđuje tezu da se i prodavnica minijaturnih staklenih figura, porculanskih tanjira i klikera može solidno ozvučiti i makar dovesti u pristojno akustičko stanje. To jest, samo ako tonac nije proveo školovanje umesto na časovima mahom iza škole sa ostalim,… pa, da kažemo „lošim toncima“, radeći ono što loši tonci već rade. Kako god, „Trondheimov“ inženjer zvuka je sjajan. To i ne čudi kada se čovek malo bolje zagleda u ovu blistavu gomilu na sceni, koja praši pod raznobojnom heraldikom nacionalnog orkestra Norveške. Jedno je sigurno, gipkost velikih ansambla im sigurno ne nedostaje, kao ni uvežbanosti, aranžerskih ideja ili žara na sceni. Konačno, ne fali im ni nabrijani lider koji, u vidu renesansnog multi instrumentaliste Loa – sa čašom crvenog vina u ruci – obilazi svakog od muzičara za vreme koncerta da se uveri da neko nije slučajno pogrešio stranu šifri, da li se trombon dobro čuje, šta je sa violinom, kako napreduju duvačke deonice, može li taj solo malo žešće, Mette Rasmussen? Teško, dragi Lo! „Trondheim“ je jednostavno razvalio dan.

Ali nije uvek bilo tako. Do skoro, ovaj orkestar se kretao između dosadnog i orkestarski dosadnog, i kroz njega je prošlo više članova nego što ima dopingovanih biciklista na velikim turovima. Međutim, trenutno su debelo na tragu mlađeg, luđeg i poznatijeg brata, „Fire! Orchestra“, uštinuvši usput nešto ezoterije i od koncepta džez opere Carle Bley i Paul Hainesa. Naime, u nekoliko začuđujuće konzistentnih i kompaktnih metamorfoza, „Trondheim Jazz Orchestra“ osvajao je prerije bar tuce žanrova, sve od indie popa i roka, preko nojza, elektronike i metala, do avangarde i neprobojnih panela fri džez buke u stilu Alana Silve i Mariona Browna. Pritom, sve picnuto,  promišljeno, uvežbano, znalački i sa merom – „Jazz korporacija profesionalaca“, reklo bi se. Iskreno, čini se da ne postoji zadatak kojem ova trinaestočlana grupa ne bi podjednako uspešno doskočila. O detaljnom popisu imena drugi put, za sada samo šlagvort u vidu Tomas Järmyra, aktuelnog bubnjara i potpornog stuba grupe “Zu”, virtuoznog, “all around” trubača Thomas Johanssona i nezaustavljive stelarne heroine alt saksofona, Mette Rasmussen, koja je kratkim ali sadržajnim solom oprljila prve redove u sali i poslala turu pića Lotte Anker i Ingrid Laubrock. Čisto da znaju da dolazi.

ČETVRTI DAN

Poslednji dan festivala doneo je i neke od najboljih koncerata na ovogodišnjem A L’ARME! Neko je pomislio „Fovea Hex“ i Yair Elazar Glotman? Pa, i ne baš! Pre će biti debitanti scene, Peter Brötzmann i John Butcher. Ali, hajmo po redu.

Šta je to toliko supstancijalno privlačno u procesuiranom ostinatu kontrabasa koji se sastoji u desetominutnim kružnim prelascima gudalom preko žica? Ne znam, ali Yair Elazar Glotman sigurno zna s obzirom da na tome toliko insistira. Biografske crtice kažu da je reč o školovanom muzičaru koji se najbolje oseća na utabanim stazama elektroakustike, zvučne instalacije i zvučne skulpture. „Connoisseurima“ berlinske – odavno već pomalo ustajale – ambijentalne, „glitch“ laptop scene, poznat je i pod pseudonimom „KETEV“, i jedan je od sledbenika razvodnjenog, „milozvučnog“ melodijskog nojza koji je poput cunamija preplavio i počistio scenu eksperimentalne elektronike koja je krajem devedesetih bila u naponu snage.

Sve u svemu, ako bi neki neotesani vandal hteo da ispiše grafit preko Glotmanovog solo nastupa mogao bi da razmisli o sintagmi „horror vacui“! Na tačnosti mu verovatno niko ne bi zamerio. Četrdeset minuta skoro monohromatskog, abrazivnog zvučnog materijala, sastavljenog od akuzmatičkih i neakuzmatičkih ukrasa koji se harmonijski i melodijski sudaraju u „spontanoj igri razuma i uobrazilje“. Srećom, Pierre Schaeffer nije živ, verovatno bi se predomislio o „musique concrète“.

Koncert Petera Brötzmanna, saksofoniste koji je, zašto ne reći, zauvek promenio estetiku džeza, i Heather Leigh, britansko-američke gitaristkinje na električnom „pedal-steelu“, kotirao se u dopisničkoj kladionici kao potencijalno „ili najbolji ili najgori“ na festivalu. Ovo svakako nema veze sa muzičarima „per se“, i Jazzin arhiva i nebo znaju kolika je ljubav između potpisnika ovih redova i „čiče“. Naprotiv, problem je ležao u mogućoj diskrepanciji između, prvo, kvaliteta tona instrumenata ovih muzičara – i užasne reputacije koja prati „pedal-steel“ a koja se može porediti samo sa onom koju kod nas imaju gusle – i drugo, dve dijametralno različite metodologije i filozofije sviranja. Poslušate li debi album Leigheve, „I Abused Animal“, videćete da daleko od toga da je skepsa bila bez fundamenta. Međutim, sve ovo se ispostavilo kao gomila gluposti!  Dozvolićete, ko bi rekao da relativno nepoznata ćerka rudara iz zapadne Virdžinije, a odrasla u Teksasu, može hladnokrvno da ostane u sedlu čitavu rundu rodea i ukroti Minotaura iz Wüppertala?!

Naime, sviranje Leigheve počiva na apsolutnom redukovanju karakterističnog zvuka „pedal-steela“: zbogom vijugavi portamenti i lelujavi akordi i volute američkog folka i kantrija, dobrodošlica za električni haos i poslednji vapaj umirućih gitarskih pojačala. Te večeri uspevala je sve, od komplikovanog fraziranja i pasaža zasnovanih na mazohistističkim deonicama „fingerpickinga“ i žongliranja sa papučicama instrumenta, do višeminutnog „parkiranja“ metalnog valjka na hipnotičkom rifu napalm improvizacije – u maniru Warrena Hardinga “Sonnyja” Sharrocka iz “Last Exit” faze – igrajući se vatrom i provocirajući Brötzmanna da ispuni svoj deo nagodbe. Kao da je u njegovom slučaju ikada bilo potrebe za „casus belli”.

Kroz nastup su isijavali najlepši momenti jedne veličanstvene karijere koja traje i nezaustavljivo krči i osvetljava put savremenom džezu. Pitam se, da li je iko pre 50 godina makar i pomislio da će jedna u osnovi tako jednostavna i ogoljena a ipak genijalna paradigma još za života postati arhetip i mera svih stvari? Brötzmann, iako gura 76. leto, vitalan, moćan, neuhvatljiv. Koncert je započeo vrtoglavim „kikotom“ i gotovo orijentalnim jurišom taragota, te u srednjem delu alternacije između lirskog pripovedanja u anegdotama, i žestokih, emotivnih pražnjenja na metalnom klarinetu i tenoru, da bi finale pripalo romantičarskom atavizmu čiste poezije donjeg registra saksofona. Tema po temu, vamp za vampom, od jednog jedinog tona do čitavih bujica fraza i pasaža, te večeri džez je slavio svog čuvara vatre.

Nakon „sletanja“ i predaha, još uvek pomalo ošamućeni, uputili smo se na jedan od sledeća dva koncerta. Naime, usled zgusnutog programa, organizatori su se odlučili na „simultanku“ dve svirke koje su išle u reprizi. Izbor je, naravno, prvo pao na trio John Butcher, Mathias Bauer i Sabina Meyer.

Uz kredo da velike, spektakularne ideje nemaju preteranu vrednost u improvizaciji, troje prvoklasnih muzičara, vođeni „poetikom nečujnog“ legendarnog Johna Butchera, preuzeli su na sebe, sa fantastičnom lakoćom, sav teret apologije „nove muzike“. Rezultat je bila tridesetominutna „fuga“ satkana od ispreplitanih ispitivanja suptilnih granica soprana Meyerove, te polu tonova, zujanja i melodijskog brundanja „probuđenih“, intrinsičnih zvukova kontrabasa i saksofona. Ovde nema ni govora o tzv. proširenim tehnikama sviranja jer svaki ton Butchera, doktora fizike, neotuđivo pripada instrumentu i zaslužuje da bude oslobođen: uz prasak zvižduka, disonatni galimatijas gornjeg registra sopran saksofona, ili grgot potmulog šuštanja tenora praćen metalnom ritmikom klapni. Čas konceptualne modifikacije zvuka.

Sopranska potcrtavanja Sabine Mayer i laki skokovi iz grčevitih, „staccato“ vokaliza u deonice nečega što bi moglo da se opiše kao „bel canto“ raspevavanje šapatom (sic!), lepili su se na gusto tkanje Bauerovog polučasovnog arco svinga, i Butcher bi tek s vremena na vreme izronio na površinu sa po kojim jezgrovitim svežnjem tonova specifične boje i visine. Sa ivice zvuka i predvorja melodije, trio se poput perfektno izvedenog valcera kretao beskrajnim stazama improvizacije.

Poslednja dva koncerta festivala, jedan smislen a drugi besmislen, protekla su više u introspektivnom sabiranju i slaganju utisaka, nego u sadržinskom slušanju muzike. Prvi od njih, “Anna Högber Attack!“ predstavio se kao nova fri-džez poslastica sa severa, sekstet predvođen eponimnom altistkinjom, gle čuda – kako to već biva sa prilikama u Skandinaviji – članicom Matsovog „Fire! Orchestra“. Kompaktan, razigran i itekako strastven kad zatreba, „Attack!“ je u jednostavnom receptu tema-refren-tema, te kolektivne deonice i džebanom nabijena individualna sola – sve od kopanja po utrobi klavira, perkusivnih „Raymond Strid“ bravura i melodijskog forsiranja basa, do rešetanja duvačke sekcije – stavio tačku na uzvičnik muzičkog programa ovogodišnjeg festivala. Oprostite, ali posle četiri dana sjajnog programa stvarno nismo imali više od pet minuta strpljenja za neofolk agoniju „Fovea Hex“ i pesme o…, pa o čemu god da su. Nečemu pastoralnom u Irskoj, verovatno.

Ovime se i zvanično završio četvrti A L’ARME!, jedan od glavnih kandidata za laskavu titulu najboljeg festivala avangardne muzike u Evropi. Međutim, da li će se blistavi početak pretvoriti u tradiciju ostaje da se vidi. Zatvarajući festival, Louis Rastig, umetnički direktor, zagonetno je napomenuo „nadam se da se vidimo sledeće godine“ i ostavio sve moguće scenarije u opticaju. Odakle sad to? Imajući u vidu da je 2014. Godine A L’ARME! održan u skraćenoj verziji, tj. samo kao jedan jedini koncert, postavlja se pitanje šta nam je promaklo? Da li smo očekivali previše od Nemačke geo-političke i ekonomske superiornosti? Šta bi sa beskrajno dubokim fondovima kojima se ne nazire dno, namenjenim isključivo za neprofitne umetničke događaje od specijalne kulturne važnosti? Naime, nekako smo navikli da su problemi i neizvesnosti ove vrste endemske sorte korova koje džigljaju samo u našim krajevima, gde „Ring-Ring“ i „Kanjiža“ opstaju isključivo kao statistička greška u sitemu zahvaljujući gerilskoj borbi njihovih direktora.

Naravno, između uslova u Berlinu, Beogradu i Kanjiži, postoji nesaglediva razlika na gotovo svim frontovima osim na programskom, i besmisleno je porediti ih. Međutim, nova Evropska kultur-politika, uzrokovana finansijskom krizom i slepom primenom „bottom-up“ ekonomskog, tehnokratskog modela na umetnost, gde više nema razumevanja za neisplative projekte, rezonuje u sva tri grada, svakako bolnije na periferiji političkog mastodonta. Ostaje da se vidi kako će se pomenuta promena odraziti na elitistički, mikro kosmos festivala avangardne muzike. Ako treba, poslaćemo Brötzmanna u Brisel.

A’LARME! 2016: Izvan nove evropske realnosti (1)