By 
Mesto: Radialsystem, Berlin / Datum: 10-12.8.2023. / Foto: Juliane Schuetz
Jedno je sigurno, radikalno prihvatanje bila je formula ovogodišnjeg programa: šesnaest koncerata, preko pedeset muzičara iz celog sveta, u jednom od najšarenolikijih i (ako baš hoćete) najenigmatskijih selektorskih koncepata koje pamtimo.
I tako je bilo od samog starta. Naime, festival je otvoren audio-vizuelnim performansom holandskog umetnika Edwin van der Heidea, a ustvari nečim što pre pristaje redovnoj sajamskoj prezentaciji šta sve zajedno klupska rasveta, laseri, dim mašine i oscilatori zvučnih talasa umeju i mogu. Ukratko, za sve one u publici koji su odrasli u berlinskim klubovima, ovaj nastup bio je daleko od bilo kakvog iznenađenja.
Zatim, No Plexus duo, najavljen ni manje ni više nego kao transcendentalan, konceptualan, i žanr-kvir, bio je upravo to, diversity cirkus i melanž svega zamislivog od tik-tok džinglova, pitke elektronike, preko sint popa i brejk bita, do horror vacui soničnog otpada obilato prelivenog i polivenog kreštećim auto tjunovima. Verovatno generacijska stvar?
Jedan od boljih nastupa na festivalu bio je premijerni koncert trija Holistic, koji čine Kit Downes za klavirom i orguljama, flautistkinja Ketija Ringa, i jedno od otkrovenja festivala: Veslemøy Narvesen, nestvarna i raznovrsna perkusionistkinja, sposobna, čini se, da u svakom zvuku pronađe i oslobodi ritam. Vođen tihim šumovima različitih metlica, tehnika i kinetika sviranja, trio se kretao između kompozicije i improvizacije, tj. divljih krešenda Hammond orgulja i orinitoloških bravura flauta, da bi se, na momente, potpuno oslobođen partitura otvarao i razotkrivao u svoj svojoj nežnosti i vitalnosti boja.
Nakon toga usledila je pokazna vežba iz tonalnog autizma Carl Michael von Hausswolffa. Svetovi i pejzaži oslikani dronovima nastalim u utrobama čipova, miksera i mikrofona, čas anatomije i disekcija svakolikog snimljenog materijala satkanog od frekvencija i struje.
Vrata na prvi dan zalupio je norveški duo MoE, a za ovu priliku pojačanim pomenutom Veslemøy Narvesen, kao i stelarnom saksofonistkinjom Mette Rasmussen. Četiri virtuoza i isto toliko reči: sirovo, tvrdo, tesno i glasno! U gotovo erotskom transferu energije – u najširem i najdivljem značenju tog pojma – kvartet je u fri-džez i pank pokliču duvao, roptao i vrištao milozvučnu buku, ne puštajući nikoga ni da predahne ni da udahne.
Drugi, ujedno i najslabiji dan festivala, otvoren je nastupom septeta predvođenog fagotkinjom Joy Guidry. Šta reći, angažovana umetnost u dubokim rovovima identitetskih politika, realne i ozbiljne teme, i još realniji i ozbiljniji problemi. Međutim, u duhu vremena, ne i svačija bitka.
Meat.Karaoke.Quality.Time. neobičan je kvartet po mnogo čemu. Elektronski duvački instrumenti, električne perkusije, veštačka inteligencija kao ravnopravan član benda, kostimografija, scena prenatrpana uređajima i svetlećim lampicama. Ukupni rezultat, na kraju, ipak pomalo neubedljiv, ako je samo do muzike. Bez lampica, to jest.
Tresla se gora, rodio se miš, ili dugo očekivano gostovanje Claire Rousay na A l’arme!. Američka muzičarka nastupila je dva puta, i oba koncerta ostavila su vrlo mlak utisak. Ovaj prvi bio je solo. Tridesetak minuta ambijentalne, glitch elektronike i post-roka, rasprostrtih preko terenskih snimaka, stidljivih gitarskih rifova, i vrlo ličnih audio poruka o iskustvima trans osobe
u raljama života. Direktno, istinito, i ogoljeno, ali bez poetike, metafore i metonimije, lišeno bilo kakve stilistike ili zagonetosti.
Najbolji nastup drugog dana imao je nemački duo SUM, zanimljivo, i jedino javno negodovanje od strane publike na čitavom festivalu čulo se upravo na kraju njihovog muzičkog performansa. Na stazama sinergije slobodne improvizacije i pokreta, koje je posebno utabao neponovljivi i neprevaziđeni Jožef Nadj, SUM je u ritualnom krugu ispod snopa krvavo crvenog svetla pleo svoju hipnotičku mrežu ritmova, pulsa, daha, pokreta i prostora. Mikrotonalna truba i minimalna elektronika, na jednoj, i koreografija svedene telesne gestikulacije savremenog plesa, na drugoj strani. Nadasve vrlo simpatično.
1 Above Minus Underground muzički je manifesto austrijskog perkusioniste i hip-hopera Lukasa Koeniga, nastao od materijala snimljenog sa muzičarima iz celog sveta. Na A l’arme! predstavljen je kao sekstet, a uz podršku MC Däleka na vokalima, Victorije Shen, elektronika, Rojin Sharafi, vokali i elektronika, Elvin Brandhija, vokali, i Nik Hummera na modularnom sintisajzeru. Ukratko, zanimljiva mešavina hip-hopa, eksperimentalne elektronike i nojza, podcrtavana lirikom o političkim i socijalnim temama nejednakosti.
Program drugog dana završen je nastupom pomenutog Will Brooksa aka MC Dälek gotovo bez publike i pred praznom salom. Reč je o hibridnom formatu dj-seta i lajv elektronike, sačinjenom od serije mračnih, introspektivnih mikseva koje je objavljivao za vreme pandemije.
Treći, ujedno i poslednji dan festivala počeo je velikim, skoro jednoiposatnim zakašnjem, ali katarza je usledila vrlo brzo. Ni manje ni više nego petnaestočlani PolyBand đavolski talentovanog i isto toliko harizmatičnog gitariste i kompozitora, Jaspera Stadhoudersa, podario je – uz koncert Eve Risser nešto kasnije na samom kraju večeri – najbolji nastup na jedanaestom A l’arme!. Izvorno oformljen davne 2015. godine zarad izvođenja dve kompozicije Stadhoudersa, i uz brojne alternacije u postavci, orkestar je zamišljen kao funkcionalna trodelna celina, gde je svaka od ovih predvođena jednim bubnjarem centralno postavljenim na bini.
Metronomski dirigujući ritmom i zaključavajući vreme, čas pojedinačno čas kao trio, svaki od ovih perkusionista oslobađao bi prostor za kolektivno muziciranje i individualne improvizacije fantastičnog orkestra, oblikujući ideje kompozitora-gitariste u impresivnu soničnu masu. Slojevi i slojevi elastičnog ritma, jurišajućih tonova, tugaljivi wah-wah trombona, klasteri klavira, krik glasa… iskakali bi povremeno iz ove bujice divlje plemenitosti, da bi se u jednom momentu potpuno utišali i bacili pred noge nestvarnoj i veličanstvenoj Marielle Groven na ozvučenoj violini, koja je u višeminutnom solu – timbra dostojnog jednog Henryja Flinta – plamenim dronovima poput dleta davala završni oblik ukupnoj zvučnoj skulpturi. Impresivno!
Duet Claire Rousay i gitaristkinje Julie Reidy bio je na dijametralno suprotnoj strani spektra. Introvertan i mikrotonalan susret music concrète i dve gitare, prepun ljupkih harmonskih nestabilnosti, šapata i sentimentalnosti, nažalost nije uspevao u potpunosti da se otrgne monotonom zagrljaju ukupne atmosfere.
Thomas Ankersmith posvetio je svoj nastup legendarnom Serge Tcherepninu, koji je pre pedeset godina konstruisao eponimni modularni sintisajzer na kome pomenuti muzičar već godinama svira. Za razliku od drugih sintisajzera iz te ere, Serge je konstruisan sa prvobitnom namerom da se koristi za zvučne eksperimente. I Ankersmith to radi briljantno. Posvećen zvučnoj prostornosti i pravljenju audio kolaža nastup se bazirao na dizajniranju nekoliko zvučnih tokova koji su se kombinovali i
manipulisali putem manuelnih prekidača i fejdera, kao i na različitom poigravanju sa voltažama zarad oblikovanja dinamike.
Međutim, to je i otprilike kraj dokle možete obuzdavati i kontrolisati zver kao što je Serge. Ankersmith to i ne želi, i njegov fokus je na onome što se događa na ivici kontrole, na svim onim nestabilnim i nepredvidivim zvucima koji se ne mogu ponovo reprodukovati, na svim onim duboko skrivenim šumovima analogne opreme. Njegovo muziciranje je ekstremno otvoreno i fleksibilno, prepuno poigravanja sa gličevima, feedbackom i distorzijama signala, te mikro i makro soničnim detonacijama koje pokreću čitave lavine plemenite nečistoće i prljavštine u signalu.
A onda su nas festivalske struje odnele potpuno drugačijim vodama. Njujorški bubnjar, MC, hip-hoper i producent, Kassa Overall predstavio je berlinskoj publici materijal sa svog poslednjeg albuma Animals, ovom prilikom pojačan Tomoki Sandersom, sinom legendarnog Faraona, čiji je saksofon i nasledio nakon očeve smrti. Uz manje probleme sa ozvučenjem, bend je zvučao zaista impresivno, besprekorno uvežban i kompaktan sa lakim žanrovskim fluktuacijama iz džeza u fjužn, afro-kubansku i karipsku muziku, te hip-hop i spoken word, a sve obuhvaćeno i prožeto dugim i lepim solažama na sopran saksofonu. Ovde je jedino pitanje da li vas takav zvuk generalno interesuje?
Festival je zatvoren ništa manje nego spektakularnim koncertom Eve Risser, već dugo najbolje evropske pijanistkinje, a ovaj put u pratnji svog partnera Adriana Bourgeta na elektronici i za DJ pultom. Preparirani klavir, kick-drum i beatovi, a sve pod parolom Rêve Parti, koncert je zamišljen kao festivalska žurka sa open endom.
I tako je i bilo. Počelo je njenim uobičajenim repertoarom, disonanca i fragmentacija, klasteri perkusija i redukovani tonovi mutirani predmetima umetnim između žica klavira. Ovde nije reč o melodiji i harmoniji već prvenstveno o dinamici, kontroli i suzdržavanju, te poigravanju sa tonalnim kvalitetima, svetlim i tamnim, nežnošću i snagom. A za to vam je potrebno jako malo nota u arsenalu, ali to malo kod Eve Risser je tako prokleto puno!
Uz uvođenje tribalnog karaktera kick-druma i elektonike Bourgeta, koncert je postepeno prelazio u žurku i parter se uz egzaltirane povike i cijuke pretvarao u dancefloor. Ima li nešto što ova žena ne može i ne ume? Bravo!
By 
