By 
Jedna stvar je sigurna – onaj ko se prijavljuje za isti posao kao i bostonski (trenutno u Njujorku stacionirani) pijanista Aaron Goldberg, teško da može nečemu da se nada. Dovoljno je samo letimično baciti pogled na njegov CV. Dok je na bostonskom Harvardu pisao doktorat iz oblasti History and Science and a concentration in Mind, Brain and Behavior (!), redovno je svirao sa Betty Carter, a nastupajući na relaciji Njujork-Boston uspeo je da prigrabi mnogobrojne džez nagrade, od kojih se najzvučnije doima Clifford Brown/Stan Getz Fellowship. Nakon promocije na Harvardu seli se u Bruklin i od tada se njegov klavir može čuti na više od 60 najraznovrsnijih projekata. Takve tipove svi znamo, to su oni što znaju sve; i to su oni zbog kojih znamo ponekad da budemo i frustrirani.
A frustracije svako pokušava da leči na svoj način. Jedan od onih koji otvoreno zastupaju usko poimanje džeza Lincoln Jazz Centra i njegovog direktora Wyntona Marsalisa (u čijem je kvintetu i orkestru, koje li ironije, svirao i sam Goldberg jedno vreme), kritičar i bubnjar Stanley Crouch, verovatno usled manjka adekvatnijih argumenata prebacio je Goldbergu da je njegov stil „suva tehnika, bez grama duše“. Ovaj nesuvisli komentar nažalost izuzetno uticajnog Croucha nije uspeo mnogo da naškodi reputaciji mladog pijaniste, iz prostog razloga što je Goldberg, osim savršene tehnike koju poseduje, u stanju da crno-belim dirkama piše poeziju, prizivajući ista osećanja koje može da proizvede i pisana reč.
Okružen svojim standardnim saradnicima, basistom Reubenom Rogersom i bubnjarem Ericom Harlandom, Goldberg albumom Home dodaje još jedan biser svojoj diskografiji. Triju je na tri kompozicije pridružen i tenor saksofonista Mark Turner. Deset komada na CD-u pokrivaju široku teritoriju, krećući se od poetskog i kontemplativnog do krajnje energičnog i pulsirajućeg pristupa.
Album nežno otvara Cancion por La Unidad Latino Americana jedne od krucijalnih figura kubanskog nueva trova muzičkog pokreta, Pabla Milanesa. U toplom i bogatom, skoro falsetnom tonu Turnerovog tenora, teško je prenebregnuti svu strast i emociju sa kojima ovaj saksofonista boji svaki momenat ploče na kojem je zastupljen. Opčinjenost Coltraneom Turner nikad nije krio, a citat Love Supreme u netipičnom neo-bap komadu Aze’s Bluzes je apsolutno adekvatan. Tragičan događaj od pre dve godine kada je Turner povredivši se motornom testerom skoro ostao bez dva prsta, kao da je u njegovu svirku, pored uvek prisutne emocije, uneo dodatnu dozu samopouzdanja i odlučnosti.
Goldbergov originalni materijal istovremeno ukazuje na izuzetan i svirački i autorski karakter. S jedne strane liričnost Billa Evansa suprotstavlja se harmonskoj složenosti Keitha Jarretta, i to sve u materijalu koji pokriva najrazličitija raspoloženja – od kontrapunktualno postavljene i latino inspirisane Shed, ili grandiozne Homeland (sa poetičnim Rogersovim bas solom), do introspektivne The Sound of Snow koja savršeno oslikava hladnoću jednog mraznog zimskog jutra.
Autori kojima Goldberg na svojstven način odaje počast na albumu su Tom Jobim (Luiza), Johnny Mandel (A Time for Love), Stevie Wonder (Isn’t She Lovely), kao i neizbežni Thelonious Monk u I Mean You, čiji tretman prilično odskače od ritmički nenametljivog i harmonski produbljenog materijala. Goldberg i kompanija koriste je da daju sebi oduška u pirotehničkim aspiracijama. Impresivno, ali da li i neophodno?
Na talentovane pijaniste koji briljiraju u pratećim bendovima iskusnijih kolega već smo navikli, ali ovakav nivo autorske i interpretatorske zrelosti za jednog relativno mladog muzičara kakav je Goldberg ne sreće se svaki dan. Rezultat je jedan od najboljih albuma u dosadašnjem toku godine.
Aaron Goldberg – klavir
Reuben Rogers – bas
Eric Harland – bubnjevi
Mark Turner – tenor saksofon (1, 5, 9)
By 
