U službi muzike

Pre 12 godina, pijanista Aaron Parks je bio polaznik tzv. Prelazne škole Vašingtonskog univerziteta u Sijetlu, sa sklonostima prema matematici, kompjuterima i muzici, spremajući se se da u 15. godini postane prevremeni brucoš ove akademske institucije. Potom je ipak upisao Manhattan School of Music u Njujorku i ubrzo ušao u sastav Terencea Blancharda, da bi sa 24 godine objavio prvi album pod svojim imenom, „Invisible Cinema“, odmah za legendarni Blue Note!

Razgovor koji sledi odigrao se za vreme prošlogodišnjeg izdanja festivala Jazz à Vienne, dan nakon koncerta na kome je Aaron nastupio sa svojim trijom. Tvrdi da ne vidi nikakve slike kad zatvori oči, da ne pokušava da napravi nepostojeći film i da su kumovi ovakvog naziva albuma bili prijatelji koji su mu govorili da uz njegovu muziku imaju vizuelne asocijacije. A za sve je kriva grmljavina…

Počeo sam da sviram klavir kod kuće, sa osam-devet godina, neobičnim povodom. Odrastao sam na Severozapadnom Pacifiku gde su oluje sa grmljavinom veoma glasne, a ja sam bio toliko uzbuđen tim zvukovima da sam pokušavao da ih proizvedem na klaviru. Hteo sam da odsviram munje, gromove, kišu i vetar. I mislim da sam konačno počeo da izluđujem svoje roditelje, pa su rekli: „OK, obezbedićemo ti časove klavira“. Bio sam veoma srećan što moja učiteljica nije bila tipičan profesor klasične muzike. Zapravo, ona uopšte nije znala puno o tome kako da obučava za čitanje nota, pa me je samo naučila kako da sviram po sluhu. I skoro svi ostali moji profesori su radili slično – učili su me ono što je trebalo u određenom trenutku da naučim. Zbog toga se desilo da sam kročio na drugačiji put.

Da li ste ikad imali neku formalnu klasičnu edukaciju?

Ne. Ponekad osećam kao da mi nedostaje, ali uvek tome mogu da se posvetim kasnije. Za ovo što radimo mnogo je važnije znati kako da sviraš po sluhu. Do 15. godine svirao sam dosta unaokolo, učestvovao sam na više letnjih džez radionica, u raznim programima koje su imali za decu, i konačno odlučio da se zaputim u Njujork. Konkurisao sam na Manhattan School of Music kada sam imao 16 godina, primljen sam, a onda su me roditelji podržali i preselili smo se u Njujork, što je bilo divno – čudno, ali istinito. U Njujorku sam krenuo i na koledž, ali muzika je ubrzo prevagnula. U 18. godini dobio sam angažman kod Terencea Blancharda, na preporuku (profesora) Kennyja Barrona. Puno sam naučio u tom bendu. Potom sam radio sa Kurtom Rosenwinkelom, a oba posla su povezana sa Ericom Harlandom, sa kojim sviram kad god imam priliku. On je jedan od najboljih bubnjara na današnjoj sceni. Ostvarili smo magičnu vezu, snimao je moj prvi album, a sada predstavljamo novi sastav, u kom su još Joshua Redman (saksofon) i Matt Penman (bas). Zasad je to kvartet, ali ćemo bend možda još širiti.

Eric ne putuje sa vama, kao ni Matt, niti Mike Moreno (gitara). Da li je veliki problem nastupati sa istim bendom sa kojim je sniman album?

Veoma je teško. To je jedan od razloga zašto ne putujem sa tim programom. Jako bih voleo da sviram više numera sa albuma, da im dam priliku da „odrastu“, ali veoma često nema dovoljno novca. Prvo, mnogi promoteri su najviše u mogućnosti da plate trio, što moja muzika zaista nije. Eric i Matt su takođe veoma zauzeti, i ako ne razmišljamo o novcu. Konačno, mnogo te muzike je veoma vezano upravo za te muzičare. Kad ne mogu da dobijem Erica, taj program prestaje da ima smisla.

Verovatno je još drugačije svirati u triju, u poređenju s kvartetom s gitarom, koja je tako prisutna na albumu…

Tačno. Činjenica je da sam proveo poslednjih osam godina života svirajući kao prateći muzičar za druge i ne svirajući puno u triju. Tako sam dobro naučio kako treba da sviram ispod ljudi, i da ih podržavam, ali još ne znam kako da sam isporučujem „ono glavno“. Ali to je deo procesa, o čemu uvek govorim.

Juče mi se činilo kao da u okvirima jedne numere uvek čekate da se nešto dogodi, da bi počeli da gradite muziku nad tim.

To je uvek bio moj pristup. Jer, ja zaista ne volim da kreiram ideje, ne volim da odlučujem da ću ovde i sad nešto da uradim. Ako se nešto prirodno desi, ja ću to odsvirati, ako se ne desi prirodno – neću. Ili, bolje rečeno, pokušaću da ga ne odsviram. A obično to što se prirodno desi dolazi kao reakcija na nešto što neko drugi radi. To je jedan od razloga zašto volim da sviram sa Ericom. Jer on poseduje toliko energije i svoje sopstvene vatre, da čak i ako ja ništa ne radim mogu da računam na njega da će nešto uraditi, na šta ću ja onda moći da se nadovežem. Ako poslušaš album Invisible Cinema, u većini mojih solo deonica, ritmičke stvari koje preuzimam na klaviru su uvek u jasnoj vezi sa onim što Eric svira. Sve se vrti oko bubnjeva. To nisam samo ja koji sam pravim ritmove. To sam ja koji koristim nešto što je već tu i pokušavam da stvorim nešto drugo.

Nema baš mnogo pijanista koji bi to priznali. Većina bi rekla da sami sve stvaraju.

Ne, ja u to ne verujem. To nije suština trija. A vezano za trio koji ste sinoć slušali, mi još nismo otkrili kako da sviramo zajedno. Sada smo tri muzičara i ja volim kako Matt (Brewer) svira i volim kako Ted (Poor) svira i volim kako su svirali prošle noći. Ali, još nismo imali koncert gde smo sva trojica bili „zajedno“. Pa, videćemo, imamo još nekoliko koncerata na ovoj turneji, da li će i kako da se to sklopi zajedno.

Juče ste svirali dve nove pesme –Kronos i Siren. Obe su mi zvučale slično onom što je Brad Mehldau radio pre 10 godina. Pokušaj da se postave lepe melodije, pa da se energetski uzdignu i da ukupan izraz bude takav da mogu da budu prihvaćene i izvan džez zajednice. Takođe drugačije su strukturisane od preostalog programa…

Ja sebe sada guram u novom pravcu, ali ne znam zaista šta je to. Nisam u mogućnosti da sada puno komponujem, prolazim kroz fazu u kojoj puno vežbam, ali ne vidim da se to već odražava na tehnici sviranja klavira, očekujem da se to dogodi tek za nekih godinu dana. Takođe komponujem na drugi način, verovatno i zbog životnih okolnosti. Prošla godina je u mom životu bila veoma teška, izvan muzike. A sve što sam slušao dok sam kroz to prolazio su bile pesme. Pesme sa rečima. Pesme sa melodijama, pesme koje bilo ko može da koristi. I tako sam poželeo i počeo da pišem pesme. Pa je tako Siren jedna dugačka pesma, poput lamenta. A Kronos je uspavanka, ali u vrlo čudnom kontekstu. Ona je u 9/4 ritmu i poseduje interesantan drum beat do koga sam došao, biće veoma zanimljivo čuti kako će se razviti. Još uvek treba da otkrijem kako ću da sviram u okviru takvog formata, i preko tih promena. Inače, prvi put smo je svirali juče i mislim da će biti puno bolja.

Kakve pesme ste slušali, ili slušate sad?

Uglavnom ono što i svi drugi. Slušam dosta Radiohead, ali učeći reči, i pevajući uz njih, što većina, ubeđen sam, ne bi pomislila da radi. Ali, to bi moglo da vam ilustruje kakva je bila godina. Blonde Redhead je bend koji volim, volim i grupu Shearwater, slušam skoro sve, mnogo američkih i britanskih bendova iz domena indie rocka, ili singer–songwritere. Imao sam potrebu da prođem kroz tu fazu, ali sad se polako ponovo menjaju moje slušalačke navike. U fazi sam kada malo širim moj pristup harmoniji i ritmu, a vratiće se pesme, kada se opet budem bavio melodijama.

Ko je na vas najviše uticao u džez svetu?

Keith Jarrett, pre svih, ali njega sada ne slušam previše. Iz njegovog vremena sada mnogo više slušam Paula Bleya. Volim skoro sve što je ikad uradio jer je udenuo svoje srce u svoju muziku. I mada to nije uvek bilo sjajno, bilo je uvek iskreno. To je on, njegov glas. Herbie Hancock, naravno. On takođe ima poseban način pristupa stvarima. Skoro matematički način, gde sve razlaže u male ćelije i onda njih razvija. Volim Danila Pereza, zbog njegovog smisla za iznenađenje i smisla za avanturu. Brad Mehldau, naravno. Ja sam odrastao slušajući Brada, ne previše, ali u vreme kad sam imao 18-19 godina, intenzivno sam ga slušao. A sada toliko volim to što on radi da sebi ne dozvoljavam da ga puno slušam, jer je način na koji on svira klavir previše atraktivan, pa ne bih želeo da izvrši preveliki uticaj na mene. A sada bih zaista voleo da se vratim nazad, pa da poslušam i neku muziku koju sam preskočio. Da zaista čujem dovoljno Dukea Ellingtona, i da provedem neko vreme sa Monkom.

Ja sam se oduvek ložio na klavirska sola koja se odvijaju kao melodije pesama. A Monk upravo to radi, samo što ja to nisam ukapirao kad sam bio mlađi. Činjenica je da postoji čitav veliki deo džez istorije koji sam prilično ignorisao. Naravno da sam veoma rano počeo da slušam džez i preslušao dosta ploča, ali prošlo je 8-9 godina otkad nisam prevashodno slušao džez. Zanimala me je klasika, world music, rok, hip-hop, elektronika – sve osim džeza, izuzev onog koji su izvodili ljudi sa kojima sam svirao. Dosta iskustva sam stekao na taj način, možda i više nego slušajući ploče. Razvio sam se iz živih svirki sa Lionelom Louekeom i drugim momcima iz Terenceovog benda. Puno sam naučio radeći sa Kurtom Rosenwinkelom, Markom Turnerom i Benom Streetom. Njujorška scena je inače vrlo vibrantna i svako pozajmljuje od svakog. Tako sam i ja od mnogih ljudi ponešto ukrao. Uvek kradem, mislim da je to jedini način da se gura dalje.

Koji vam je osnovni način komponovanja?

Ako bih imao osnovni način, bilo bi mnogo lakše. Ali, ne ide mi to. Ponekad prosviravam klavir i melodija počinje da izlazi iz toga. Ponekad harmonizujem, pa ostalo dođe prirodno. Ponekad dolazi iz teoretske ideje koju razvijam, nađem neku permutaciju koja dobro radi.

Na koledžu ste završili matematiku i kompjuterske nauke. Imate li neka posebna osećanja u vezi tih drugačijih interesovanja?

Ja sam još uvek opsednut matematikom, volim je. Ne istražujem onoliko stvari koliko bih voleo, ali zaista puno puta razmišljam o stvarima na matematički način.

Šta posebno?

Zapravo, ne umem to da definišem. Možda će mi kasnije dijagnostikovati opsesivno-kompulsivni poremećaj? Ali ja razmišljam o tim stvarima. Gravitiram nekim posebnim brojevima, pet mi je omiljen. Sve je to čudno, i ja sam osobenjak na neki način. Ja čak ne znam ni šta je matematika niti kako da opišem svoju posvećenost, ali ona jeste tu.

Šta biste izdvojili kao najvažnije što ste naučili iz rada sa Terenceom?

Pre svega, on mi nije puno toga pričao. On ne govori puno. Ali tišina je njegova snaga, i to je jedan od najjačih utisaka. Pustiti ljude da sviraju onako kako sviraju. Ne govoriti im šta treba da rade. Terens je angažovao grupu mladih muzičara, i pustio ih da sviraju sebe. Taj bend (Brice Winston – sax, Lionel Loueke – gitara, Derrick Hodge, Kendrick Scott – bubnjevi, i ja za klavirom) bio je poseban, jer smo svi bili veoma posebne ličnosti, sa jedinstvenim pogledima na muziku. I dok bi mnogi bendlideri pokušali da nas uklope u njihove ideje, Terence to nije uradio, već nas je sve ohrabrio da donesemo naše pesme. Pustio je nas da govorimo jedni drugima kako bi voleli da budu odsvirane. Bar da odredimo pravac. Ostavio nam je i prostor da propadnemo. A to je najbolji način da napreduješ. Jer ako tako postaviš situaciju da svaki gig mora da bude dobar, ma šta da se desilo, to nije improvizacija. To nije stvarno džez. Taj bend je odsvirao neke grozne koncerte. Ali su bili i oni koji su bili transcendentni. Ja bih voleo da se to dešava sa mojom muzikom sad. Ne mogu da obećam da ćemo svaki put imati uzbudljivo izvođenje. Ali mogu da obećam da ćemo isporučiti nešto što je istinito i stvarno spram toga kako se osećam izvesnog dana u izvesnom momentu.

Terence mi je pre nekoliko godina ispričao da ste ga po dolasku iz bolnice iznenadili novim aranžmanom kompozicije Footprints...

Da, tačno je. Terence je operisao slepo crevo, a mi smo neko vreme nastupali bez njega. I mislim da je Eric došao sa ritmom koji mu se dopadao, basista je došao sa idejom šta bi trebalo da svira bas, a ja sam harmonizovao sve i… tako je napravljen novi aranžman za Footprints. To je bilo prilično drsko od nas. Kada se Terence vratio i na koncertu najavio Footprints, mi smo umesto da krenemo kao ranije, počeli da sviramo na nov način, bez da smo mu prethodno išta rekli o tome! I, dopalo mu se. To je bio zanimljiv moment u istoriji tog benda, trenutak u kom se bend suštinski promenio. Pre toga, svirali smo puno Terenceovih stvari, uglavnom muziku koju je ranije napisao, a tada se pred nama otvorio novi put. Terence je mogao da pomisli: „Vau, ovi momci rade dobre stvari, hajde da vidimo šta mogu da ponude!“ i pustio nas da pišemo – na sledećem albumu imao je kompozicije svih članova ritam sekcije, na Flow su se našle kompozicije svih članova benda, kao i na A Tale of God’s Will (A Requiem for Katrina). I to me je puno inspirisalo, pa sada sviram i numere muzičara iz mog benda. Ne verujem u to da bi samo ja trebalo sve da napišem. Želim da i ja ostvarujem veze sa njihovim pesmama.

A šta je najjači utisak iz rada sa Kurtom Rosenwinkelom?

Rad sa njegovim bendom je veoma različit od rada sa Terenceom. Jer Kurt zaista ima specifične ideje šta želi, što takođe volim. Uživao sam da sviram njegove precizno napisane partiture. Da naučim kako da budem deo fabrike. Da mu dam tačno ono što želi i da pokušam da oživim njegovu muziku. Takođe me je Kurt naučio dosta o harmoniji. Danas otkrivam da je ono što zaista želim jedan balans između Kurtovog i Terenceovog pristupa. U smislu da je Terenceova muzika više otvorena, da ima više prostora za neočekivano. Bubnjevi kod njega mogu da promene groove kada god požele – kao i bilo ko drugi, u bilo kojoj pesmi, bilo kad. A to bih ja voleo da radim sa svojim bendom. Da imam veoma stroge strukture, koje možemo da uvijemo. I dozvolimo da ih gurnemo i izvučemo, i da mogu da se raspadnu ako treba.

Imate klavirski trio, kvartete sa gitarom i saksofonom – ima li još nešto što vas zanima da radite?

Puno toga. Voleo bih da snimam u različitim duo situacijama. Jedan će biti sa Mikeom Morenom, koji bi svirao akustičnu gitaru, a ja klavir. Zanima me i rad sa pevačima, voleo bih da pišem pesme. Radim povremeno sa Rebeccom Martin i njenim bendom. Voleo bih da pišem i muziku za filmove.

Ne želim da sebe limitiram propisivanjem šta bih voleo da radim, niti razmišljam o svojoj karijeri, već puštam da se stvari dešavaju same od sebe. Pišem pesme zato što volim muziku, ne zato da bih po svaku cenu snimio album. Ono što me zaista zanima je da budem deo zajednice. Da radim sa ljudima, i da pokušam da uzdignem muziku na viši nivo za mene, za njih, da slobodno delim informacije sa njima. Ovde se ne radi o „meni koji imam svoju tajnu koja čini moj bend sjajnim, a koju nikad ne bih ni sa kim podelio.“ Radi se o svemu što želiš da saznaš o muzici – podeliću sve svoje tajne sa svakim. Jer se ne radi o meni, nego o muzici.