By 
“Vi ljudi stvarno niste normalni!”, bile su reči Allana Holdswortha nakon preslušavanja novog izdanja Alexa Machaceka. Ako ovaj muzičar, čiju je karijeru obeležio nepredvidiv i nekonvencionalan pristup kompoziciji i interpretaciji, nešto smatra za nenormalno, onda zaista treba pogledati o čemu se tu radi.
Austrijski gitarista Alex Machacek, u to vreme 27-ogodišnjak, još pre desetak godina je na posustaloj i umornoj fjužn sceni napravio mali bum svojim prvencem Featuring Ourselves, kojim je predstavio svoj neortodoksni način tretiranja gitare (na tragu pomenutog Holdswortha, samo dosta prizemnije) i viđenja kompozicije. U međuvremenu je snimio još nekoliko albuma koje je kritika visoko ocenila, i nastanio se u Los Anđelesu.
Baš kao ni Machaceku, ni vanredno talentovanom nemačkom bubnjaru i kompozitoru Marcu Minnemannu nije trebalo puno vremena da ispliva na površinu svetske fjužn scene. Dvojica muzičara su i ranije sarađivala u raznim formacijama, ali ovaj put se Machacek upustio u nešto zaista nesvakidašnje – kao osnova za novi album poslužio mu je Minnemannov 51-minutni solo na bubnjevima, koji je snimljen pre nego što je Machacek uopšte došao na ovako ekstravagantnu ideju.
Minnemanova muzikalnost i korišćenje bubnja skoro kao harmonskog instrumenta s jedne strane je gitaristi olakšalo posao, ali poliritmično i metrički nepredvidivo bubnjanje ujedno postavlja skoro obeshrabrujući zadatak orkestracije i komponovanja preko ove neobične „matrice“. A taj zadatak je Machaceku oduzeo dobre dve godine.
24 Tales se izrodio iz Minnemannovog projekta Normalizer 2, u okviru koga će preko iste ove matrice svoj sonični doživljaj predočiti John Czajkowski, Trey Gunn, Mike Keneally, i drugi. Biće interesantno čuti i ove vrhunske muzičare, ali jedno je sigurno – Machacek je izuzetno studiozno prišao celoj priči i postavio jako visoke standarde.
Dugački bubnjarski solo austrijski gitarista je po svom nahođenju podelio na 24 dela, koji funkcionišu i kao zasebni komadi i kao obimna svita. Raspon (ne samo) gitarskih zvukova koje koristi je izuzetno širok, od akustične slajd gitare, preko suvog džezerskog tona, do ekstremnih hevi metal distorzija. Sličan poduhvat (doduše ograničen na nekoliko minuta) Machacek je napravio na jako dobrom albumu [sic], kada je na bubnjanje Terryja Bozzija uradio suludi aranžman. Ta saradnja, nedvosmisleno inspirisana Frankom Zappom, na 24 Tales dobija oblik koji bi i po Zappinim merilima mogao da se okarakteriše kao uvrnut.
Mnogo muzike na jednom mestu praktično onemogućava da se materijal apsorbuje u par slušanja. Štaviše, teško je govoriti i o pojedinim celinama s obzirom na sveprisutnu koherentnost – inicijalni materijal je odsviran u jednom dahu i momentu inspiracije. Za Machaceka, pak, ovo skoro da i ne važi, jer je improvizacija u njegovom slučaju (bez obira što je on sam improvizator izuzetnog potencijala) svedena na minimum. On pokušava da, odgovarajućim orkestracijama, skoro svakom Minnemannovom udarcu da neko značenje.
Delovi koji se tematski diskretno izdvajaju iz robusnog opusa su ipak mirnija Sit Back and Chillax sa vokalizom Machacekove supruge Sumitre (fanovi rada gitariste je se sećaju sa albuma [sic], i izvrsne numere Indian Girl), kao i izuzetno duhovite i ka gruvu orijentisane At the Club (sa Martinom Ptakom na trombonu) i kvazi hip-hop parodija u 13/16 (!) metrici, sa sve glasovnim uputstvom za savlađivanje datog ritma – Minnemaus in da House.
Sama virtuoznost sigurno ne bi Machaceka dovela do pozicija jednog od najinteresantnijih gitarista i generalno figura na fjužn/džez sceni danas. Za to je potrebno mnogo više, a ovaj talentovani Austrijanac je svojim progresivnim idejama, jakim autorskim pečatom i hrabrošću da stalno istražuje, itekako zaslužio mesto u samom vrhu. 24 Tales je jako kompleksan, iščašen i ambiciozan album, ali isto tako i slušljiv, duhovit i zabavan.
Alex Machacek – gitare i sve ostalo
Marco Minnemann – bubnjevi
Sumitra – vokal (1)
Martin Ptak – trombon (12, 13, 15)
By 
