Allen Toussaint – The Bright Mississippi (Nonesuch)

Pijanista Allen Toussaint najvećim delom svoje karijere bio je hitmejker, producent i aranžer pop, ritam i bluz, i soul muzike. Pomenimo samo neka od imena sa kojima je sarađivao od početka šezdesetih godina prošlog veka do danas: Lee Dorsey, The Meters, Etta James, Albert King, Ottis Redding, Dr.John (producirao pesmu Right Place, Wrong Time koja je bila među 10 najprodavanijih američkih singlova u vreme izdavanja), The Band (aranžirao duvače), Rolling Stones, Paul Simon, LaBelle (producirao globalni hit Lady Marmelade), Little Feat, Eric Clapton, Elvis Costello. ..Allan Touissant je, na razne načine, toliko zadužio popularnu muziku, da njegov ulazak u Rock and Roll Hall of Fame 1998. godine može iznenaditi samo neupućene.

Iako, na prvi pogled, 71-ogodišnji Toussaint nema mnogo veze sa džezom, ako se malo više udubite u njegovu muziku videćete da nije baš tako. Kada bacite pogled na pomenute muzičare sa kojima je radio tokom karijere, lako je zaključiti da gotovo svi vuku korene iz tradicionalne američke muzike, bilo da je to ritam i bluz ili folk. Kada uz to dodate i činjenicu da se Allan rodio i proveo gotovo ceo život u Nju Orleansu, nezvaničnoj prestonici džeza, onda ne treba da čudi to što The Bright Mississippi zvuči kako zvuči. A zvuči vrlo sofisticirano i elegantno – kada bi se ovaj album mogao obući, izgledao bi kao južnjački gospodin crne puti u belom odelu i šeširu.

Bez obzira na to što je The Bright Mississippi sastavljen uglavnom od džez standarda (Monk, Ellington, Reihhardt), ovo je album i za ljude koji generalno ne vole džez – na njemu nema desetominutnih solo deonica, improvizacija je svedena na minimum, dok je forma pesama bliža popu. Za to je najviše zaslužan producent albuma Joe Henry, zahvaljujući kome The Bright Mississippi više liči na njegove albume nego na bilo šta iz Toussaintove karijere (Henryjev uticaj je toliki da se, u prikazima ove ploče, neretko koristi termin “producentski album”). Tako, na primer, truba Nicholasa Paytona u numeri Dear Old Southland mnogo više liči na duvače sa Henryjevog albuma Tiny Scars, nego na trubače Nju Orleansa iz kog je i sam Payton. Ali daleko od toga da The Bright Missisipi nema veze sa Nju Orleansom, naprotiv – samo ime albuma nam to sugeriše. Ovo je Toussaintov svojevrstan omaž rodnom gradu, iz kog se, po prvi put u životu, odselio nakon uragana Katrina. Nedvosmislen dokaz za to su Sydney Bechetova Egyptian Fantasy i West End Blues Kinga Olivera, koje nam perfektno dočaravaju noćno-zadimljenu atmosferu koja vlada u Francuskoj četvrti.

Lista gostiju na The Bright Mississippi je impozantna. U baladi Winnin’ Boy Blues čujemo duet klavira – na jednom je Toussaint, dok je na drugom Brad Mehldau, gost Beogradskog džez festivala pre dve godine i jedan od najcenjenih džez pijanista današnjice. U par numera svira još jedan nedavni gost Beograda, saksofonista Joshua Redman, koji je na svom instrumentu pandan Mehldauovoj veličini u džez svetu. Iz avangardnijih voda tu su njujorški klarinetista Don Byron i gitarista Marc Ribot, koji ovde svira akustičnu gitaru. S obzirom na to da je on majstor na distorziji, priličan je kuriozitet čuti ga isključivo na akustičnom instrumentu. Suvišno je pomenuti da se i u ovoj ulozi snašao odlično, i siguran sam da bi i sam Django Reinhardt bio ponosan na izvedbu teme Blue Drag.

Allan Toussaint na albumu The Bright Mississippi spaja tradicionalno i moderno na sasvim suptilan način, ne trudeći se da nametne po svaku cenu ni jedno ni drugo. Njegov najveći kvalitet je univerzalnost, stil i doslednost, od prve do poslednje pesme. Bez obzira da li volite džez, pop, folk, soul, ili neki peti pravac, ovo je album u kom se uživa svim čulima, bilo da ga slušate danju ili noću, u leto ili zimu.

Allan Toussaint – klavir, vokal
Jay Bellerose – bubnjevi, udaraljke
David Pilch – kontrabas
Don Byron – klarinet
Nicholas Payton – truba
Marc Ribot – akustična gitara
Brad Mehldau – klavir (gost)
Joshua Redman – tenor saksofon (gost)
Joe Henry – produkcija