Amira Medunjanin: Sevdah na Kolarcu

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 29.04.2013. / Foto: Ivana Čutura / Video: Zlatan Dimitrijević

U poslednjih desetak godina bilo je dosta uspelih pokušaja da se sevdalinka osavremeni i inkorporira u 21. vek, pri čemu bi zadržala svoj osnovni šmek. Pioniri tzv. neosevdaha su možda bili Mostar Sevdah Reunion, ali su ubrzo stigli i Damir Imamović, mladi Divanhana i naravno, naš trenutni predmet interesovanja, sarajevska pevačica Amira Medunjanin. Ona je ponajviše ostvarila i internacionalni uspeh i proširila polje interesovanja na muziku ex-yu zemalja, tako da poslednjih nekoliko godina pljušte superlativi iz pera mnogih eminentnih kritičara širom sveta.

Na svom trećem solističkom koncertu u Beogradu, Amira se odlučila za promociju svog  trećeg studijskog albuma – koji je doduše objavljen još 2011. godine, ali u Srbiji nije valjano predstavljen. Tako je, preksinoć na Kolarcu, skoro kompletna ekipa sa ploče “Amulette” odsvirala najveći deo pomenutog materijala. Ovo nije prvi put da ispunjena sala Kolarca pokazuje privrženost  talentovanoj Sarajki; no njena stidljiva pojava na bini, nakon instrumentalne uvertire trija, odavala je blagu nevericu brojem ljudi koji su njen izlazak dočekali veoma entuzijastično.

Prvi tonovi Amirinog sonornog i kristalnog glasa u uvodnoj “Zemi me zemi” jasno su stavili do znanja da ovde neće biti mesta ni tremi ni nesigurnosti, već suverenoj izvedbi pevačice specifičnog i autentičnog senzibiliteta, koja stremi najvišim umetničkim ciljevima. A kada takve umetničke aspiracije puna sala isprati ovacijama, koje su sve samo ne kurtoazne, simpatična Amira može da se pohvali da je na pravom putu.

Sa preksinoćnjim džez triom Amira je izgleda konačno uspela da pronađe bend koji će odgovoriti na njene ambiciozne zahteve. Svaki od protagonista ima visok pedigre i nemerljivo iskustvo u uspešnoj fuziji džeza sa balkanskim motivima. Pod blagim liderstvom Bojana Zulfikarpašića, bend je bio po potrebi diskretan ili rasviran. Perkusionista libanskog porekla, Bachar Khalife, svoju verziranost u balkanskim ritmovima i komplikovanoj poliritmiji pokazivao je tokom celog nastupa, ali je u živahnoj dvojci „Omer beže“ znao da „usitni“ bolje od mnogih kojima je kolce u krvi od rođenja. Veliki talenat i sposobnost rođenog Nišlije Nenada Vasilića da kontrabas natera da „propeva“, posebno izbija na površinu u ogoljenim duetskim izvođenjima sa Amirom –  standarda „Bele ruže“ i „horor“ verziji svadbarske „Sabahzorski vjetrovi“.

I pored izuzetnog doprinosa tri muzičara, šou ipak vodi Amira. Tokom celog koncerta impresionira čas lepotom glasa, čas uvaljuje knedlu u grlo jako emotivnom izvedbom koja ne zapada u zamke patetike. Stoga su ovacije ponajglasnije nakon dueta s mladim  gitaristom i već dugo vernim pratiocem Boškom Jovićem, s kojim je izvela goosebumps verziju Šantićeve vanvremenske „Što te nema“. Snažan utisak ostavili su Bojan i Amira u „Kafu mi, draga, ispeci“ gde su se sasvim komplementarno smenjivale izbluzirane fraze i zvuci dubokog sevdaha.

Nakon poziva na horsko pevanje, kome se publika sasvim dostojanstveno odazvala, bis je bio neminovnost, a akapela završnicu sa „A što ćemo ljubav kriti“ i „Eminom“ publika je prepoznala kao standardno finiširanje prijatnog druženja sa pevačicom. Mnogo osmeha koji su napuštali salu jasno su dali do znanja da od sevdaha možeš da bežiš, ali kad se jednom u tebi ukoreni teško ga je se rešiti.