Ana Sofrenović (1): Skok u nepoznato

(Deo ovog intervjua objavljen je u Kulturnom dodatku „Politike“, 29. decembra 2012. godine)

„Zapanjujuće svestrana pevačica“ (Josef Woodard, SAD). „Izvanredna pevačica i lepotica“ (Chema Garcia Martinez, Španija). „Prelepa Ana tretira glas kao instrument, a povrh svega tumači veoma emotivne pesme, gotovo lično – žarko, posvećeno i sa strašću“ (Marcin Pulawski, Poljska). „’Summertime’ je pretvorila u emocionalnu katarzu. Ali, najbolja je bila ‘Calling You’. Dramatizovala ju je kao prava glumica“ (Thomas Conrad, SAD). „Šansone Ane Sofrenović bile su vrhunac večeri“ (Bob Weir, Velika Britanija).

Fantastične kritike koje je Ana Sofrenović dobila od inostranih kritičara za nastup na ovogodišnjem izdanju Beogradskog džez festivala potvrda su dugogodišnjeg strpljivog rada na sebi, sticanja iskustva u različitim situacijama i, konačno, formiranja autentičnog izraza, zahvaljujući školi legendarne Meredith Monk. Nema boljeg trenutka da razgovaramo samo o muzici.

Kako je izgledalo tvoje detinjstvo u pogledu muzike?

Prebogato. Otac je strasni poklonik, jedan od retkih ljudi kod kojih sam zapazila organsku reakciju na muziku. Izlagao me je neverovatnom spektru žanrova, vrednujući muziku na ono što mu prija ili ne prija. Ljubav koju sam od njega nasledila obezbedila je muzici posebno mesto u mom životu, nosila sam je u sebi i njom komunicirala mnogo bolje nego govorom. Otac i amaterski svira gitaru i violinu, svakog četvrtka je svirao sa svojim prijateljima. Sećam se kako u susednoj sobi nisam mogla da zaspim, najčešće bi svirali starogradske pesme da bi mogli da pevaju. Rano sam shvatila koliko muzika može da podigne nivo druženja. Možda je njena glavna vrednost što može da prodre tamo gde nijedno drugo sredstvo komunikacije ne uspeva?

Šta su bila tvoja najranija iskustva?

Tu muziku sam sigurno slušala i u maminoj utrobi, a ona tvrdi i da sam se jako bunila i udarala u stomak dok je radila na pisaćoj mašini – ritam sam čula veoma rano. Pa otkucaji srca, rad organa – o tome šta smo slušali pre dolaska na svet bi Cage imao svašta da kaže. Ti prvi zvuci nisu bili vezani za reči. I kasnije sam primetila da tekstovi ne dopiru do mene – kao da je tekst neke pesme samo bio kostur na koji je nalepljena veća informacija! Shvatila sam da je jezik vrlo nerazvijen u odnosu na ono što predstavlja muzika.

Gitaru Djanga Reinhardta i Panovu frulu Gheorghea Zamfira. Džez sam dugo odbijala. Milesa i Tranea sam slušala uz tatu, ali se nisam udubljivala. Imala sam piskav glas kao dete: zavidela sam džez pevačicama na dubinama, sanjala sam tu snagu – ima nešto beskrajno uzbudljivo kod žena koje imaju dubok glas. I konačno sam ga i ja dobila!

Da li je bilo čudno u školi što si volela druge stvari od vršnjaka?

Jeste. I uvek su komentarisali „mnogo si ozbiljna, ozbiljno govoriš, zvučiš starije nego što jesi“. Ali je meni svet odraslih bio mnogo primamljiviji nego vršnjački svet. Izlagala sam se i roku i popu da bih pripadala i svetu oko sebe, ali je pravo uzbuđenje bilo na drugoj strani.

Išla si i u muzičku školu?

Išla, i u četvrtom razredu niže škole izašla, sa rečenicom „ili me ispisujete, ili napuštam muziku“. Svirala sam klavir. Odnos nastavnika je bio ponižavajući: muziku su mi predstavljali kao ortopedsku cipelu, koju moram da nosim da mi ne bi bile krive noge. I ja bih pet minuta svirala ono što mi treba za školu, a dva i po sata ono što se meni svira. Kasnije sam pročitala Saint-Exupéryjevu rečenicu „ako hoćeš da nateraš nekoga da sagradi brod, nemoj da ih bičuješ i teraš da seku drva, nego ih nauči da vole more“. E mene su terali da sečem drva.

Koji su ti bili favoriti među pop i rok muzičarima?

Stevie Wonder, Prince, Cindy Lauper, Sinead O’Connor, Quincy Jones, Michael Jackson. Mada nisam imala idole, niti lepila plakate po kući, osim zgodnih tipova. Od pevačica su me privlačile žene poput Milve, zato što su hodale na liniji glume i pevanja, svaka velika pevačica je i velika glumica. Sve je u priči: da pesmi verujemo onoliko koliko nas uvuče u taj film. Shvatila sam da kod mene najjači utisak ostavljaju ljudi autentičnog izraza, koji imaju snažnu muzičku misao i priču.

Koji su ti omiljeni muzički filmovi?

„Amadeus“, „Kosa“ i „Kabare“. U „Amadeusu“ je Mozart je fina paradigma, a zapravo Forman priča o snažnom talentu koji uopšte ne liči na čoveka koji ga nosi. Meredith Monk mi je potvrdila da talenat ima svoj život koji je odvojen od ličnosti. To je krst koji čovek nosi, dar, ali i breme. Ima svoju zrelost, i svoje vreme, pogotovo ako je izuzetan. Meredith mi je rekla da je dubinu koja je u njenoj muzici postojala kada je imala 16-17 godina lično doživela tek sa 60! Mene su starije kolege često pitale „odakle ti to mali znaš? Odakle, kad imaš fini život srednje klase, vučeš tu dubinu?“ A Meredith mi je otkrila – dar ide ispred.

Nije često da umetnik izađe iz dobre porodice…

Nije. Ali mi se čini da me je zdravo uređenje porodice – možda i britanski momenat, koji je pragmatičan i analitičan – održalo. Koliko u sebi imam klinca koji je razigran, divljao bi non-stop, imam i jednog strogog naučnika. I koliko taj pušta klinca da divlja, toliko i stane sa strane da zapisuje rezultate. Ceo život radim na bilateralnim odnosima klinca i naučnika! U životu mi je veoma pomogla ta racionalna strana, koja ipak ne bi ništa mogla da uradi da nema čime da se bavi, i momenat izazova.

Kada si se prvi put sama oprobala u muzici?

Tri godine, mikrofon i četrdesetoro dece iza mene u horu u obdaništu, svi stariji od mene. Pevala sam „Išli smo u Afriku“, moju omiljenu pesmu svih vremena (što se na kraju i desilo, mada nisam išla da sadim papriku…). Gledajući tu sliku, pitala sam mamu „da nisam rođena sa mikrofonom“? Taj stav je već tu! Taj mali stari čovek je krenuo izvan moje kontrole, mnogo rano. Dobar deo života sam provela pokušavajući da stignem.

Prve bendove imala sam u srednjoj školi. Bogomoljka je bila rok, a Ludi gavran bluz bend. Prvu džez svirku sam imala sa Mišom Krstićem u klubu Tabu. Glas me je probijao. Kako bi se on oglasio, onda bi se neko drugi oglasio „ej, ja znam šta bi smo mi sa tim mogli da uradimo“. Bogomoljka je bila autorski, muški bend. Imali su pevača, a onda su ga zamenili mnome, i pevala sam muške pesme. Muška energija u muzici mi je jako uzbudljiva.

Kako su izgledala tvoja početna zanimanja za džez?

Džez je ušao kroz glas. Velike džez pevačice sam počela da slušam kada sam se u srednjoj školi ozbiljnije okrenula pevanju, a potom sam se udubila u žanr muzike kojom su se bavile. Onda je došla na red moja najveća tema – struktura forme i slobode. Autentičnog izraza trenutka. Džez je imao aspekt improvizacije koji sam kasnije počela više da istražujem, jer za nju moraš da imaš jednu vrstu znanja, slobode i samopouzdanja. Improvizacija je skok u nepoznato: imaš kroki, mapu, i osećaj o cilju. E to najviše volim! Okruženje je postavljeno, ali u okviru njega putuješ na način na koji želiš. Ja sam shvatila da sam, slušajući džez, najviše slušala improvizatore. I u mene je ušao improvizatorski način razmišljanja.

Imaš li omiljeni instrument?

Čelo, čiji je tembr najbliži ljudskom glasu. Od džez instrumenata volim trubu, Milesa, i klavir, koji je kombinacija udaračkog instrumenta i žica. A to je bio i moj prvi instrument, posle glasa. Prišla sam mu krajnje brutalno, istražujući šta sve može da radi, na nesreću mojih ukućana! Oni su ozbiljno uzeli tu prvu fazu otkrivanja instrumenta, govoreći mi „praviš nam glavobolju, sviraj kako treba!“ Taj „koncept sviranja kako treba“ je bilo nešto sa čim sam se ja stalno borila. Šta je to što treba?

Kako se sećaš 90-ih, kada si često nastupala kao pevačica u vreme istovremenog proboja u glumi?

Muzika mi je u jednom trenutku postala mali neprijatelj, jer sam htela da se nametnem kao dramska glumica sa ozbiljnim potencijalom. Ulogu u mjuziklu „Kabare“ sam dobila na trećoj godini fakulteta, odmah sam se predstavila kao glumica koja peva, i bolje sam pevala, s obzirom na 16 godina tog iskustva, naspram samo dve godine glume u „Teatru levo“. Nisam htela da se odreknem ni jednog ni drugog, ali ljudi iz esnafa nemaju dobar stav prema glumcima koji su se probili preko glasa, dok ne dokažu da mogu „nešto bolje“. Prvi dokaz za njih stigao je sa filmom „Ubistvo s predumišljajem“.

Ti si tad imala samo 23 godine..

Da. Ali, ja sam na sceni od treće. Moja percepcija ranog i kasnog nije ista kao drugima. Kako rano? Ja sam već 20 godina na sceni. Ali, uspela sam da se održim, nakon tog inicijalnog zvezdanog neba sa kojim sam vrlo rano krenula. I mislim da sam bila prvo prepoznata kao „glas“, a tek onda kao „Ana“. Taj glas je uvek išao kao neki paravan ispred mene, i kad god bih ga uključila sve drugo bi postalo manje važno. A, koliko god je bio umetničko, bio je i vrlo lično sredstvo.

Mjuzikl je ipak pružio priliku da auditorijumu pokažeš šta znaš.  

„Kabare“ je učinio da kasnije pobegnem od mjuzikla. Možda zamenivši teze, ali prelazak iz govora u pevanje je za mene predstavljao laž. I u filmovima. Jako malo filmova – poput „Kose“, zato što je Forman to što jeste – je uspelo da prevaziđe da kad počne pevanje ne anulira težinu dramskog koja se desila u govoru. Jer je muzika užasno zavodljiva: kada se pojavi, sve drugo postane izlišno, ukoliko nemaš majstora poput Formana, koji tačno zna kako da je uvede i izvede. I u filmu „Kabare“, svaki song je isečen kadrovima realnog dešavanja: u klubu je neka duhovita, groteskna scena, a ispred kluba u isto vreme tuku onog čoveka. Fosse uzima snagu muzike da napravi nešto još snažnije. I sada kada razmislim zašto sam bila protiv mjuzikla – ja sam sve vreme navijala za priču. Kasnije sam shvatila da sam samo tražila pravi amalgam muzike i priče: da koristim ta dva jezika, a da jedan ne potire, već podrži drugi.

U to vreme imala si upečatljivu ulogu i u mjuziklu „Zigi, zvezdana prašina“.

To mi je bilo božanstveno – zbog Bowiea, songova, prepeva songova, podele… Imati scenu kao Angie Bowie sa Milenom Dravić i Draganom Zarićem, sa Sonjom, Čavketom i Bojanom. Bio je to vrlo smeo poduhat, sa ljudima koje niko ne bi spajao i pričom koju niko ne može da spoji sa njima. Pa ti sumanuti kostimi koje je radila Linda, Čavketova žena… Zigi je bio vrlo smeo poduhvat, kao što se i Bowie smelo odvažio da napravi lik koji će živeti svoj život izvan njega.

Kako je došlo do saradnje sa pijanistkinjom Joannom MacGregor?

Joanna je čula moje radove preko kompozitorke Ivane Ognjanović, a onda je Ivana napisala komad za nas dve koji smo izveli na Joanninom koncertu u Londonu. To je bio moj prvi iskorak u avangardu. Bilo mi je sve jasno, i ništa mi nije bilo jasno. Imala sam užasnu tremu. Na nivou osećaja mi je sve jasno, taj izraz mi se užasno dopada, a kad krenem da racionalizujem, počnem da trokiram. I samo sam u jednom trenutku sebi rekla: „uključićeš mozak sutra, a sad uživaj u ovom što jeste, šta god da je.“ Ona kaže da je okej, i ja sam joj verovala.

Ivana i ja smo ponovo sarađivali u diplomskoj predstavi Jelisavete Papić, kostimografa, koja je izvedena u Sen Martensu u Londonu. Napisala sam songove u brehtijanskom stilu, moj prvi autorski pokušaj, a Ivana je uradila fenomenalne aranžmane.

Kako si stupila u kontakt sa Meredith Monk?

Za Meredith sam čula od brata Miloša, koji koji ju je otkrio u videoteci akademije Laban u Londonu. Slušala sam je 2001, i nije me kupila na prvi mah, ali me je zagolicalo šta radi sa glasom. Vratila sam se u Beograd 2003, a brat je nastavio da me provocira da obratim pažnju na nju. A onda sam na netu naletela na stranicu The Village Voice, gde najavljuju njenu radionicu u Njujorku u junu 2005. godine. Rekoh „jao blaaaago njima, odu do ćoška i rade s njom tri dana. I sve dešava kod nje u loftu, u Tribeci.“ A onda: „čekaj, a šta tebe sprečava da odeš tamo?“ I tu je bio preokret. Spakovala sam se u roku od dve nedelje, nabavila kintu za kartu, bila u avionu prvi put na putu za Ameriku. Rešila sam da da čujem šta je to i odakle to njoj. Pomislila sam da su žanrovi muzike kojima sam se do tada bavila samo deo onog što mogu da uradim sa svojim kameleonskim glasom.

Onda sam saznala da će na radionici biti samo članovi njenog vokalnog ansambla, a da ona u nekom budističkom hramu u Apstejt Njujorku ima dan ranije svoj dan sa Theom Bleckmannom. I ja slećem, odsedam kod drugarice i sledećeg jutra hvatam autobus za Apstejt Njujork da radim s njom jedan dan. Izašla sam kod neke prodavnice, sačekali su me i odveli dublje u šumu koja izgleda kao Košutnjak, a u njenom srcu divna brvnara, i u njoj fina velika prostorija koja gleda na šumu. Ušla sam tamo u malim crnim baletskim papučicama – uopšte nisam imala odnos prema budizmu. Samo sam onako – rešila i došla. Bio je veliki raspon generacija, nas dvadesetoro, od 27 do 70, profesionalci i totalni amateri. Ja sam bila među najmlađima. Izađe se napolje, klopa se fina klopica u kantinici, tu je neki izvor, potok… Čarobno, ali i nadrealno.

 (nastavak intervjua)