Između lirike i improvizacije

Među mnogim zvučnijim imenima ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala Anat Fort bi mogla proći nezapaženo; tim pre što je prve večeri „uglavljena“ između ovogodišnje prve zvezde Pata Methenyja i prekaljenog veterana Joachima Kühna, pa još i mimo uobičajene trio postave s kojom je snimila aktuelni album And If.

No već je stekla pristojnu reputaciju i nameće se kao jedna od istaknutijih evropskih pijanistkinja mlađe garde. Kao lajt motiv njene karijere provlači se saradnja s legendarnim bubnjarem Paulom Motianom na izdanju A Long Story, kojim je debitovala za ECM i zacementirala buduću saradnju s poznatim izdavačem.

Gradila je karijeru u Njujorku, a kako saznajemo iz razgovora koji sledi, preselila se u rodni Izrael. S Anat sam u kontaktu još od Nišville festivala, na kome je gostovala kao članica Ori Dakari Benda – recenzirali smo i njen poslednji album, a ovaj intervju nastavlja Jazzinov niz tekstova o talentovanoj pijanistkinji.

Zanimljivo je da ćeš svirati u duetu, pošto to nije tvoja uobičajena postava. Da li si možda spremila neke konceptualne promene u odnosu na standardni repertoar?

Mislim da je ovakva kombinacija veoma zanimljiva, naročito kada se bavite ovom vrstom muzike tako dugo. To je prilika da se malo osvežite, ne oslanjajući se na staze kojima obično idete. Zbog toga volim da promenim postavu kad god sam u prilici. Kada ne sviram sa trijom nastupam solo, nedavno sam svirala i sa kvartetom… S vremena na vreme pišem novi materijal baš za ovu postavu, a takođe volim da sagledam stari repertoar iz nove perspektive.

Kako si počela da radiš s aktuelnim trijom s poslednjeg albuma?

Bilo je to jako davno. Kada sam snimila prvi CD 1999. godine, tek je bilo prošlo par godina kako sam izašla iz škole i počela da komponujem. Dosta toga sam želela da radim, ali nisam imala stalnu grupu. Sa Rolandom (Schneiderom, bubnjarem, op.a) sam već svirala na nekim drugim projektima pa je tako pao izbor na njega. Pitala sam ga da mi preporuči basistu, pošto je uvek dobro kada između basiste i bubnjara postoji hemija – i tako je Gary ušao u bend.

Još tada smo počeli da radimo zajedno, svirke su bile OK, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da ćemo opstati tako dugo. To je bilo pre 12 godina! Nadam se da će nam dobro ići još mnogo godina, pošto zaista volim da sviram s njim.

Između debija Peel i narednog albuma A Long Story proteklo je punih osam godina. Zašto toliko dugo?

Album je snimljen 2004. a objavljen tek tri godine kasnije. Da, bilo je potrebno puno vremena…zato što u to vreme nisam bila sigurna šta će mi biti sledeći projekat, a u nekom trenutku sam odlučila da snimam sa Paulom Motianom. Ali krenuti u akciju i sve to pretvoriti u realnost uopšte nije bilo lako!

Taj CD prvobitno nismo snimali za ECM, štaviše uopšte nismo imali izdavača. Kada su se oni uključili u priču, trebalo im je tri godine da izdaju album, jer su već imali gotov raspored u koji se nismo uklapali. To je baš dugo trajalo…delimično i zbog toga se album zove A Long Story (smeh).

Sviranje sa Paulom Motianom ti je dosta pomoglo u karijeri, a na kraju krajeva, na njegovu inicijativu su vaši zajednički snimci stigli do ECM-a. Da li ste ostali u kontaktu i posle izdavanja albuma?

Zapravo, baš pre dve nedelje smo svirali u Njujorku! Dok sam živela tamo – u međuvremenu sam se preselila u Izrael – išla sam na sve njegove koncerte, gde god da je svirao, tako da sam ga često viđala. Uvek je bio pun podrške… 2009. smo jednom prilikom ponovo svirali, u trio postavi s Garyjem na basu. Nakon toga nismo bili baš u redovnom kontaktu, snimali smo različite stvari s različitim ljudima. Međutim, pomislila sam: „Zašto ne bih ponovo probala da sviram s njim?“.

Pokušavala sam neko vreme, ali nije išlo, pa smo tek nedavno uspeli ponovo da se povežemo. Na toj svirci se desila jedna jako zabavna scena. Naime, pošto Paula ne zanimaju probe i ne želi ništa da uvežbava, svirali smo dosta intuitivno jer smo samo Gary i ja znali materijal. To je jako interesantna kombinacija. Kompozicije nisu jednostavne, ali on nekako „obigrava“ oko melodije, to je ono što ume da radi. Posle svirke mi je prišao i rekao: „Da, znaš, na neki način jednostavno znam šta ćeš da uradiš!“

Veoma je intuitivan…

Veoma, veoma! Sjajno se provodio na svirci i bio je nasmejan sve vreme. Mnogi ljudi, što iz ECM-a što iz publike, rekli su mi da se Paul nikad ne smeje dok svira. Nekako smo uspeli da održimo tu vezu. Velika je privilegija raditi s njim i nadam se da ću to činiti i češće, mada on ne svira van Njujorka, a i tamo svira samo na nekim mestima. Dajem sve od sebe, ali njemu je ipak 80 godina.

Da li je komentarisao i kompozicije, ili ga više intrigira sama improvizacija?

Mislim da ga dosta interesuju i kompozicije. Kada smo se prvi put našli na zajedničkom sešnu, takođe nije bio upoznat s materijalom, ali nakon prvog dana sviranja tražio je da ponese note kući, što nikad ne čini. Nikad ne čita muziku, nikad ne želi da proba, ne želi da zna bilo šta! A sada je hteo da pogleda sve kompozicije. Bila sam zbunjena, ali naravno da sam mu dala note. Rekao je da mu se sviđa muzika i da bi voleo da je snimi.

Improvizacija mu je draga, ali kompozicija je startna tačka sa koje se sve razvija. Njegovo sviranje je neka vrsta nadogradnje. Mislim da tu ima i jednog i drugog.

Na vašem zajedničkom albumu postavu su kompletirali basista Ed Schuller i klarinetista Perry Robinson. Zanimljivo je da su obojica gostovali u Srbiji (na festivalu u Kanjiži, op.a) prethodnog meseca, kada su svirali u triju sa Matthewom Shippom kao specijalnim gostom. Njihova svirka zna da bude poprilično slobodna, dok se tvoj izraz obično vezuje za termin „lirično“ i ECM estetiku. Otkuda saradnja s njima?

Dosta se bavim i slobodnom improvizacijom, ali to se često ne čuje dovoljno na albumima. Naročito na ECM izdanjima, koja su veoma specifična. Oni se dosta bave konceptom, načinom na koji je proizvod napravljen, i porukom koju žele da prenesu. Kada sviram na koncertu, energija ume da bude dosta raznovrsna. „Lirično“ je na neki način moje srednje ime (smeh), ali umem da sviram i znatno slobodnije i vatrenije. Imao si priliku da me gledaš u postavi s Orijem Dakarijem, što je jedan od primera da sve može da funkcioniše i drugačije.

Ranije sam dosta svirala s Edom i volim način na koji svira. On me je i upoznao s Paulom, tako da smo imali jaku vezu. Perry je takođe jako intuitivan i osećam da mogu da se povežem s njim. Ne mogu baš to da objasnim, ali mislim da najbolje funkcionišemo kao duet, tada se rađa naš poseban univerzum.

Spomenula si ECM koncept, imala si priliku da radiš s Manfredom Eicherom – ako izuzmemo produciranje kojim se nominalno bavi, koliko je njegov uticaj na krajnji izgled samih kompozicija i aranžmana?

A Long Story je već bio snimljen kada ga je Manfred čuo, pa je i uticaj bio manji. Samo smo ga miksovali zajedno, pa nije imao previše prostora za intervencije. On je majstor za određivanje redosleda pesama, za šta mislim da je veoma važno. To je deo koncepta.

Na narednom albumu And If bili smo zajedno u studiju, tako da je i on bio mnogo više uključen u rad benda. Pošto smo snimili mnogo više materijala nego što smo stavili na album, Manfred je bio naročito angažovan u procesu odabira kompozicija i aranžiranja njihovog redosleda.

Album smo miksovali godinu dana posle snimanja. Tada nije bio kompletan trio u studiju, već samo ja. To je u suštini bio jedan dan posla, i baš tada sam se osećala nešto bezveze… uglavnom, definitivno je bilo stvari koje ne bih sama uradila. Ne samo u smislu zvuka ili miksa, već i što se tiče editovanja i nekih koncepcijskih ideja.

Kakva je bila tvoja lična vizija trećeg albuma? Da li si imala želju da nešto promeniš u odnosu na A Long Story?

Nisam imala na umu neke posebne koncepcijske promene. To je trebalo da konačno bude trio album s muzičarima sa kojima sviram jako dugo. Divno je snimati s magičnim ljudima kao što su Paul i Perry, ali drugačiji je osećaj kada čujete baš bend, kao što je moj trio koji svira zajedno već milion godina. Ne kažem da je bolje ili lošije, ali je drugačije. Pretpostavljam da je to bio koncept, da napravim „bendovsku“ ploču.

Kada bi imala priliku da radiš s još nekom živom legendom džeza, ko bi to bio?

Taj spisak bi bio jako dugačak…volela bih da radim s Charliejem Hadenom. Tu su i Dave Holland, Jack DeJohnette, Gary Peacock…naravno i Charles Lloyd… Gianluigi Trovesi je iz malo drugačije priče, ali upoznali smo se u Italiji pre par meseci i brzo skapirali oko muzičkih interesovanja. Ali to je još daleko od zajedničkog sviranja, za sad samo razgovaramo.