And the Grammy goes to… Esperanza!

JUSTIN BIEBER DESERVED IT GO DIE IN A HOLE. WHO THE HECK ARE YOU ANYWAY?

Ovaj “grafit” je osvanuo na Wikipedia stranici Esperanze Spalding odmah nakon što je mlada džezerka ovenčana Gremijem. Na stotine fanova Justina Biebera brzom brzinom se oglasilo na Tweeteru negodujući zbog nepravde; mnogi su se zapitali ko je uopšte ta ženska koja je dobila nagradu umesto njihovog miljenika. Ni novinari nisu sedeli skrštenih ruku – US Magazine je Esperanzu nazvao “opskurnom džez pevačicom”, dok je nekoliko članaka okićeno bombastičnim (retoričkim?) pitanjem “Who is Esperanza Spalding?”. Na internet nebu se čak pojavio i sajt  whoisesperanza.com!

Iz perspektive prosečnog džez fana stvari izgledaju dosta drugačije, pa mi nije teško da zamislim kako se mnogi od njih pitaju: “KO JE UOPŠTE TAJ JUSTIN BIEBER?”. O Esperanzi znaju mnogo više – da je najmlađi predavač u istoriji Berklija i redovna članica Joe Lovanove postave Us Five; al i solo-starleta koja je nastupala u Beloj kući, na dodeli Nobelove nagrade Baracku Obami, kao gost na Princeovoj turneji… ukratko, medijska prisutnost ove cure daleko nadilazi medijsku atraktivnost žanra iz koga potiče. Što bi se narodski reklo – komercijala!

Ovde se nećemo previše baviti Justinom Bieberom. Lepuškasti dečkić koji će u martu napuniti 17 godina proslavio se preko Youtubea i munjevitom brzinom dosegao planetarnu popularnost; sada je ostavljen na milost (i nemilost) magovima pop industrije i pi-ar menadžmenta. Za njega ima vremena, i verovatno će pokupiti brdo Gremija u narednim godinama. Zanimljivija će nam biti neka druga pitanja – kako se uopšte dogodilo da Esperanza bude nominovana, a kamoli dobije Gremija u pop kategoriji, i šta to uopšte znači za svet džeza?

Kao što smo već videli, Esperanzi Spalding nije stran komercijalni angažman. Predsednikova je ljubimica, izgleda atraktivno i voli je kamera; vole je i džez i pop muzičari, čest je gost popularnih TV programa. Njen debitantski album Esperanza (2008) je prilično pitak i pristupačan širokom auditorijumu, i sa svojih 26 godina bezmalo je vunderkind u džezerskom svetu prepunom vitalnih oldtajmera.

Ali tu je i druga strana medalje – u konkurenciji Biebera, Drakea i ostale ekipe, možemo je smatrati i veteranom! Pažnju budi i podatak da nominacija nije usledila nakon prvog albuma, već nakon veoma pažljivo koncipiranog i (s pop tačke gledišta) ne baš toliko komercijalnog izdanja Chamber Music Society. Koje, uzgred da pomenemo, nije dobilo Gremi nominaciju ni u jednoj džez ili krosover kategoriji. Dodajmo i da je Esperanza Spalding prvi džez muzičar koji je ikada stigao do priznanja za najboljeg novog izvođača, te da je u poslednjih desetak godina samo Herbie Hancock (2008) osvojio nagradu u glavnim pop kategorijama ( za album River: The Joni Letters).

Da li je onda tajna u „suvom kvalitetu“ koji je pravedno odneo pobedu nad medijski atraktivnijim i popularnijim konkurentom? Dosadašnji izbori Gremijevog žirija daju nam svako pravo da budemo skeptični, naročito kada se radi o džez muzičarima. Dovoljno je da pogledamo ovogodišnje kandidate u izboru za najbolji džez album i savremeni džez album (dve odvojene kategorije). John Beasley i Clayton Brothers ispred Charlesa Lloyda i Davea Hollanda? John McLaughlin među modernistima? Dodajmo i posthumnu nagradu Jamesu Moodyju za najbolji album, kako bismo jasno utvrdili ne-samo-muzičke kriterijume kojima se darovatelji Gremija rukovode.

Sve dok ne dobijemo odgovor iz prve ruke – a nećemo – ostaje nam samo da se bavimo nagađanjima. Evo jedne krajnje proizvoljne “teorije zavere” koju bih rado proturio: članovi žirija su, po principu pozitivne diskriminacije, rešili da daruju nagradu najboljem mogućem kandidatu iz džez redova.

Nije nikakva tajna da se džez već godinama i decenijama bori sa sve manjom popularnošću, naročito u zemlji nastanka. Na strogo kapitalistički orijentisanom američkom tržištu, džez muzičari sve teže žive od autorskog rada, i jedva čekaju da odu na evropske turneje ne bi li popunili svoje bankovne račune. Jer kao što znamo, tamo se kultura finansira iz državnih fondova, a (za džezerske prilike) bogati festivali niču kao pečurke posle kiše.

U SAD postoje i nevladine institucije koje se bave stipendiranjem muzičara, ali odatle potiču uglavnom jednokratne donacije. Ken Vandermark je novac dobijen od MacArthur fondacije potrošio na okupljanje i turneju Peter Brötzmann Chicago Tenteta. Jason Moran je najavio da će od iste te nagrade finansirati vlastite koncerte po manjim američkim mestima na Jugu, gde inače ne bi imao priliku da svira!

Džez je originalna američka muzika kojoj treba vratiti dostojanstvo. A ima li boljeg načina za to od trijumfa mlade i atraktivne džezerke nad ultrapopularnim tinejdž herojem, na dodeli nagrada koju prate milioni gledalaca? Kulturni establišment, ophrvan osećajem krivice, umesto kroz (neizvodljivu) državnu reformu daje džezu vetar u leđa upravo na jedinom relevantnom – tržišnom polju.

Oni koji su se pitali ko je ta Esperanza Spalding, sada će pregledati njene youtube klipove. Mnogima će se svideti ono što vide, pa će i pazariti njene albume. Čak i oni koji znaju o kome se radi, sada će bolje obratiti pažnju. “Imao sam ovaj album (Chamber Music Society, op.a) već četiri meseca, ali nikako nisam imao vremena da ga čujem. Pustio sam ga nakon što je (Esperanza) pobedila. Nisam imao pojma da je toliko napredovala. Oduvala me je”, poradovao se Herbie Hancock.

Upravo je slavni pijanista bio najveća uzdanica džeza u mejnstrim vodama tokom protekle dekade. No čak i na ovom terenu je sveža krv dobrodošla, jer Hancockov komercijalni izraz prelazi u rutinirani i dobro proračunati manirizam. Esperanzina kreativnost je (još uvek) plod njenog nesputanog devojačkog bića i stvaralačkog entuzijazma, te čini odličnu kombinaciju s vizuelno atraktivnom i šarmantnom personom. Naposletku, mladi ljudi vape za mladim herojima.

Tragom ovde zacrtane logičke linije, možemo se ponadati i nešto širem domino efektu – ako je „narodska“ publika već stigla do Esperanze Spalding, zašto se ne bi upecala na još pokoji džez album? Mogla bi, za početak, da im se svidi Melody Gardot, ili Gretchen Parlato, koja je upravo na Chamber Music Society dala značajan doprinos…

Predviđanje trendova na globalnom muzičkom tržištu nije egzaktna nauka. Nije isključeno ni da jedini efekat čitave ove halabuke bude malo bolji tiraž poslednjeg Esperanzinog albuma, dok će za ostale džezere sve biti po starom. No ipak se ne može osporiti – džez je te gremijevske noći izvojevao makar malu pobedu, i skrenuo pažnju šire javnosti na jednog od svojih najtalentovanijih predstavnika. Kakva god da je pozadina ovog izbora, imamo dobar razlog da nazdravimo. Uz muziku Esperanze Spalding.

.