Anti-džez: 50 godina kasnije

Povodom članka koji je pre skoro pola veka objavljen u najuglednijem američkom džez magazinu, kao i aktuelnog koncertnog serijala pod nazivom Anti-Jazz: The New Thing Revisited, ugledni kritičar i predsednik Udruženja džez novinara Howard Mandel se istoimenim tekstom osvrće na stvaralaštvo Johna Coltranea i Erica Dolphyja s početka šezdesetih godina prošlog veka, konstatujući kako su osnovni principi stila koji je Tynan nazvao anti-džez i dalje prisutni.

“Mnogi džez muzičari se osećaju slobodnim da ostave sving, bluz, bi-bap i balade po strani, kako bi osavremenili ritmove, osmislili nove muzičke strukture i oblike kompozicije, probili geografske, etničke i estetske granice, i predstavili izraz koji je nesumnjivo samo njihov. Svaki džez muzičar – pa i Wynton Marsalis – to radi, ili se makar tako izjašnjava. Prihvatanje estetske slobode, podržane poznavanjem istorijskog nasleđa, ako već ne i njegovim očiglednim iskorišćavanjem, karakteriše retoriku današnjih džez muzičara”, objašnjava Mandel.

Magazin Downbeat se osvrnuo na ”sporni” tekst objavljivanjem članka iz 1962. godine, u kome su citirani Tynanovi utisci o Coltraneovoj muzici, kao i komentar slavnog saksofoniste povodom polemike koja je usledila.

”Nedavno sam u klubu Hollywood’s Renaissance slušao užasavajuću demonstraciju onoga što je, po svoj prilici, narastajući anti-džez trend. Čuo sam dobru ritam sekciju, koja je protraćena zahvaljujući nihilističkim vežbama dvojice duvača. Coltrane i Dolphy kao da su namerno uništavali sving. Delovali su veoma uporno u sprovođenju anarhističkih ideja, koje se mogu nazvati jedino anti-džezom”, pisao je svojevremeno John Tynan.

Sam termin anti-džez je skovao britanac Leonard Feather, koristeći ga u svojim kritički nastrojenim esejima o Coltraneu, Dolphyju, Colemanu i čitavom New Thing pokretu. Reakcije na njegove i Tynanove tekstove su bile vatrene, ali i podeljene na dva suprotna tabora. Jedna od glavnih zamerki Coltraneu i Dolphyju odnosila se na njihova ”predugačka” sola, koja su, prema mišljenju kritizera, bila monotona i nastavljana čak i kada bi muzičarima ponestalo inspiracije.

”Sola su dugačka zato što muzičari pokušavaju da istraže sve rukavce koje im osnovna melodija nudi. Oni se trude da iskoriste sva sredstva u svojim solima. Dok sviram, pokušavam da sprovedem u delo neke ideje, a isto rade i Eric i McCoy Tyner. Kada završimo s tim, pesma je već daleko odmakla i potrajala”, replicirao je kritičarima John Coltrane. ”Nije da mi planiramo da tako ispadne, jednostavno se desi. Nastupi postaju sve duži i duži i na taj način, u neku ruku, rastu i sazrevaju”.

Na konstataciju kako i sola iziskuju uređivanje, baš kao što i pisac mora da sredi svoj tekst kako se ne bi rasplinuo i postao naporan, Coltrane je odgovorio da se slaže da sola moraju ponekad biti kraća, ali zbog drugačijih razloga od onih koje je potezala kritika.

”Kada nastupamo u klubu s još nekom grupom, nismo u mogućnosti da sviramo čitavih sat i po odjednom. Moraš da sviraš 45 ili 55 minuta kako bi se rotirao s drugim bendom. U takvim slučajevima sasvim je u redu skratiti svirku. Ali kada je vaš set vremenski neograničen, nebitno je koliko dugo svirate”, zaključio je Coltrane.