Aram Shelton’s Fast Citizens – Two Cities (Delmark)

Sa Keefe Jackson’s Fast Citizens sam se prvi put susreo prošle godine na Ring Ring festivalu. Tada nisam znao mnogo o ovim mladim muzičarima, odnosno o njihovom zajedničkom radu, osim da za sobom imaju jedan album (Ready Everyday, 2006). Neki od njih su se pojedinačno iskazali u drugim sastavima i kroz saradnju s velikanima čikaške scene (violončelista Lonberg-Holm je član Vandermark 5, a tenor saksofonista Jackson, kornetista Josh Berman i bubnjar Frank Rosaly su već sarađivali i u postavi Chicago Luzern Exchange). Dovoljno razloga da se ode na koncert. Deo publike se još uvek živo sećao prethodnog Ring Ringa i vrelog nastupa Kena Vandermarka i Tima Daisyja, tako da su i velika očekivanja svakako bila prisutna. Nastup Fast Citizens je bio odmeren, pokazali su sviračko i kompozitorsko umeće, navežbanost i dobru međusobnu komunikaciju, ali im je nešto falilo. Njihov fri-džez je jasno strukturisan, osnova čvrsta, improvizacije se nadovezuju jedna na drugu, pa se sticao blag utisak “prekomponovanosti” i nedostatka duhovne zrelosti. Zrelosti koja bi kompozicijama, pored tehničke, donela i neku drugu vrednost, da mogu da se osete i srcem, a ne samo razumom.

Pred nama je njihov novi, drugi po redu studijski album: Two Cities. Za razliku od prethodnog, na kome je vođa benda i glavni kompozitor bio Keefe Jackson, u toj ulozi je sada alt saksofonista Aram Shelton. Trenutno je nastanjen u Ouklendu u Kaliforniji, pa se čini da odatle potiče naziv albuma. Shelton se pokazao kao vredan kompozitor koji dobro razume svoju ulogu i dobro poznaje svoj bend. Stilska šarolikost u kompoziciji i bogata orkestracija pružaju mogućnost svakom članu ovog seksteta da na pravi način dođe do izražaja.

Naslovna Two Cities otvara album poletnom, kratkom temom u post-bap maniru i odmah prelazi u čist fri u kome svako nalazi svoje mesto, i gde je sve jedna jasna celina (koliko god to čudno zvučalo uz odrednicu “fri”). Nova tema se razvija i prelama dok se Shelton, Jackson i Berman smenjuju u solima, potcrtani jakom ritam sekcijom i Lonberg-Holmovim čelom; uz laganu improvizaciju sleduje povratak na početnu temu. Jednostavan recept koji primenjuju često, ali sa uspešnim varijacijama, kako samo pravi chef to zna.

Big News i jeste velika vest, dramatične najave i odjave, gde Sheltonov alt izranja iz fantastičnog dijaloga Jacksononovog tenora i Bermanovog korneta. Lonberg-Holm doprinosi neo-klasičnim uvodom, izuzetno bogatog tona. Meditativna In Cycles kruži, njenu mantru ponavljaju svi. Nose je klarineti, bas i violončelo je smiruju, saksofoni prividno razbijaju, ali završavaju mirno. Nasuprot njoj, repetitivna VRC#9 svakim taktom dobija na intenzitetu, dok u završnici naglo prelama i gubi se u shizoidnim pulsnim talasima.

Ističe se i The Twenty Seven, hipnotično-meditativno-slobodna numera, sa izuzetnim Sheltonovim solom, jednim od najvećih dostignuća na albumu, uz odličnu ritmičku podršku ostatka benda. Lagana balada I am Here, You are There, improvizaciona minijatura Wotkins i baperska Easy upotpunjuju predstavu benda širokih mogućnosti i potencijalno velikih dometa.

Fast Citizens sazrevaju. Ostavljaju utisak prilično kompaktne celine, jasno određenog puta, te se izvlači zaključak da je evolutivni pomak koji se uočava na Two Cities zajednički i da će se nastaviti kroz svaku narednu inkarnaciju benda, ko god formalno bio lider u tom trenutku.

Aram Shelton – alt saksofon, klarinet

Keefe Jackson – tenor saksofon, bas klarinet

Josh Berman – kornet

Anton Hatwich – kontrabas

Frank Rosaly – bubnjevi

Fred Lonberg-Holm – violončelo