By 
Nekadašnji bliski saradnik Johna Coltranea i jedan od pionira fri džeza, Archie Shepp već odavno nema mnogo veze sa ovom najprogresivnijom džez strujom. To mu se svakako ne može uzeti za zlo dokle god snima kvalitetnu muziku. A ploča Wo!Man, koju je odsvirao zajedno sa nemačkim pijanistom Joachimom Kühnom, živ je dokaz da to i dalje radi uprkos svojim godinama, a u maju ih je napunio 74.
Moram priznati da nisam bio oduševljen Sheppovom nedavnom „afričkom“ fazom, odnosno albumom Kindred Spirits iz 2005, kao ni njegovim gostovanjem na Beogradskom džez festivalu (2007). Da li zato što sam previše „navučen“ na njegov stil iz davne prošlosti ili zato što mi je više muka od legendi koje pod stare dane koketiraju sa žanrovima kao što su etno, tj. world music, nisam siguran. Verovatno baš zbog toga ploču Wo!Man nisam dočekao sa preteranim oduševljenjem. No, po ko zna koji put se ispostavilo da su predrasude ipak samo predrasude i da na ovom albumu razloga za oduševljenje ima na pretek.
Iako se za Kühna ne može reći da potiče iz fri-džez sveta, on je pekao zanat uz neka od najavangardnijih džez imena kao što je Don Cherry, pa je krajem šezdesetih svirao sa „Coltraneovim“ Jimmyjem Garrisonom, a devedesetih je sarađivao i sa Ornetteom Colemanom. Istina, on je dobar deo sedamdesetih svirao fjužn na sintisajzerima, no bilo bi neprirodno da neko ko je u muzici pola veka nema šarenu biografiju. Kühn je svoj prvi trio osnovao 1964. i iako svetski džez nije zadužio toliko kao njegov šest godina stariji kolega Shepp, nikako mu se ne može zameriti manjak iskustva, već naprotiv.
Album otvara kompozicija Transmitting koja počinje mračnim klavirskim pasažima Kühna, da bi mu se u jednom trenutku Shepp priključio sa melodičnim, ali i na momente neobuzdanim saksofonom. Atmosfera u ovoj numeri je potpuno ECM-ovska, i prvenstveno zahvaljujući Kühnu, mnogo više odiše Evropom nego Amerikom. Emotivna Sheppova balada Nina kao da potiče sa njegovog albuma Black Ballads, dok bi se Kühnova Sketch Final Coda Sax Monette komotno mogla izvesti na nekom koncertu klasične muzike. Colemanova Lonely Woman zvuči nešto obuzdanije nego u originalu, a šarm Ellingtonove balade Sophisticated Lady se savršeno uklapa pomalo noćnu atmosferu celog albuma.
Kühn poslednjih godina često svira sam ili sa par muzičara u bendu, za razliku od Sheppa koji ima običaj da okupi nešto veću ekipu. Međutim, ovde njih dvojica zvuče kao da ceo život sviraju kamernu muziku i kao da je to njihov najprirodniji izraz. Posebno plene kontrasti u njihovim stilovima – Kühnov je akademski, a Sheppov sirov. Možda je na papiru diskutabilno kako bi se takvi stilovi sinhronizovali, ali dovoljno je da čujete bilo koju numeru sa ove ploče pa da odbacite bilo kakvu dilemu.
Dok slušate Wo!Man, jasno čujete dva muzičara koji uživaju u onome što rade, koji nemaju poriv da ikome ugode, ili ne daj bože nešto dokažu, osim sami sebi. A kada na taj način pristupite snimanju albuma, a uz to imate iskustvo kakvo iza sebe njih dvojica imaju, neminovno je da ćete ugoditi mnogima. Što se dokazivanja tiče, biće da su to prepustili svojim unucima.
Kako ploča Wo!Man odmiče, shvatate da je potpuno nevažno koji pravac u džezu volite više, odnosno manje, kao i to sa kojim muzičarima su Shepp i Kühn ranije svirali. Ma čak je nevažno ni da li volite džez kao takav. Ovo je muzika uz koju je moguće uživati na sto načina u trista prilika. I tako opet kada vratite album na početak. A to je i valjda i esencija same muzike, zar ne?
Archie Shepp – saksofon
Joachim Kuhn – klavir
By 
Cool….