Archie Shepp – Phat Jam in Milano (Dawn of Freedom)

Iako se fri-džez nikada nije stideo političkog stava, ipak se retko dešavalo da se sama muzika, snimljena ili izvođena uživo, direktno pozabavi političkim temama. U ovom smislu je Archie Shepp, sa svojim marksističkim korenima i otvorenim hvatanjima u koštac sa rasnim, socijalnim i ideološkim pitanjima neka vrsta pozitivnog izuzetka, služeći kao savest crne džez zajednice i kao čovek koji će najbolje artikulisati apstraktnu borbu crne avangarde za slobodu.

S druge strane, ni hip-hop, iako često karakterisan kao muzika socijalnog bunta, najčešće nije otvoreno politizovan, već se više zadovoljava indirektnim senčenjima problema i rešenja. Ovo uopšte nije loša stvar, jer na svaki uspešni politički bend poput Public Enemy dolazi po jedna dobronamerna, ali urnebesna karikatura, nalik na Dead Prez. Napoleon Maddox iz Ohaja je vredni, politički naoštreni reper koji razume poreklo hip-hopa i voli da izlazi iz svih poznatih kalupa, pa posle saradnje sa Roy Nathansonovim bendom Sotto Voce ili Burnt Sugar Arkestra sebi u CV može da upiše i još uvek aktuelnu saradnju sa veteranom Sheppom. Štaviše, na ovom nastupu uglavnom i jesu svirane Maddoxove autorske pesme koje on inače izvodi sa svojim bendom Iswhat?!, pa je samo jedna kompozicija na ovoj ploči nešto sa čim on nikada ranije nije imao veze.

Phat Jam in Milano snimljen je pre dve godine, kada je Shepp imao punih sedamdeset leta, i predstavlja smrtno ozbiljan sudar politički nabijenih fri džeza i hip-hopa, u kome svi učesnici izgaraju od strasti da svoju poruku prenesu bez ikakvog izobličenja signala. Ovo je istovremeno i vrednost ove ploče, ali i problem. Bilo koja muzika, kada se sasvim podredi ideologiji (da ne kažemo propagandi) nužno trpi na estetskom planu, pa ni ovaj album nije izuzetak. Naravno da Maddox i Shepp ovde saopštavaju neke važne istine ili makar pokreću vredne teme za raspravu, ali nemoguće je ne propratiti prevrtanjem očima mnoge momente na ovoj ploči kada se uobičajeni liberalni stereotipi ispaljuju u mikrofon s uverenjem starozavetnog proroka.

Srećom, nije sve tako crno, jer Maddox i Shepp ne zaboravljaju da stvari zakuvaju sa dovoljno fanka, pa se obrok ipak guta bez problema. Ill Biz, koja je svakako najveći hit na ovom albumu, sa svojim „Cocaine business controls America“ refrenom je istovremeno i punokrvna plesna numera sa pulsirajućim basom, nestašnim saksofonima i Maddoxovim bitboksovanjem, pa je i opšte mesto kao što je „George Bush fucked up America“ propraćeno jakim aplauzom publike svaki put kada ga reper baci u gledalište.

Na ostatku albuma, Hamid Drake demonstrira svoju svestranost prelazeći iz lepršavog svinga u stameni bekbit i natrag (The Life we chose) a jedan od centralnih momenata nastupa i albuma je Sheppova recitacija najnovije verzije legendarne poeme Revolution, koja se sada dotiče i iračkog rata. Svi muzičari na albumu, naravno, sviraju savršeno. Sheppov moćni, duboki glas, obojen decenijskim soul prelivima, kao i baršunasti ton tenor saksofona, i dalje su dovoljno upečatljivi da i ovoj ploči daju istorijsku težinu i učine je vrednom slušanja, dok njena žanrovska i politička ambicioznost dolaze kao dobrodošli bonusi.

Archie Shepp – tenor saksofon, glas

Napoleon Maddox – glas, bitboks

Oliver Lake – saksofon

Cochemea Gastelum – saksofon

Joe Fonda – kontrabas

Hamid Drake – bubnjevi, udaraljke