Avantango sa Thomasom Chapinom

Dolazak trećeg deteta u kuću Eda Chapina značio je radost za brata Teda i razočaranje sestre Sally. Nepodnošljiva buka koju je pravio trogodišnji Thomas inspirisala je ukućane da svako njegovo pojavljivanje nazovu: nevolja, uništenje i haos. Zasluge za ovakvo ponašanje najmlađeg člana porodice pridavane su dedi muzičaru, takođe zaljubljenika u lupnjavu kuhinjskim šerpama i loncima. Scenske nastupe hiperaktivnog i radoznalog mališana pred porodicom, nazivali su pojavom meteora u inače mirnoj kući. Meteor je bio Thomas Chapin, alt saksofonista i flautista, jedan od najspecifičnijih i najinventivnijih stvaralaca u analima savremenog džeza.

Rođen je u američkom Mančesteru, 09. 03. 1957, preminuo od posledica leukemije 1998. godine. Mentor na Hartt School u Konektikatu mu je bio alt saksofonista Jackie McLean, a prve snimke i nastupe zabeležio je na koledžu u Nju Džersiju (Rutgers University/ Livingston College – Jazz Ensemble). Osamdesetih godina prošlog veka, u Bushnell parku u Hartfordu, džez ansambl sa koledža pod upravom tenor saksofoniste Paula Jeffreya održao je koncert posvećen Charlesu Mingusu. U publici je tom prilikom bio basista Mario Pavone, koji je sviranje Chapina opisao sledećim rečima: ”Kad god je svirao solo, ’ubijao’ je ostale”. To bi bio najkraći i najprecizniji opis muzike Thomasa Chapina. “Svirati sa njim i pratiti ga nije bilo nimalo jednostavno”, govorio je kasnije Pavone.

Chaps, kako su ga zvali momci, svetsku karijeru je započeo sa big bendom Lionela Hamptona, gde ubrzo postaje muzički direktor. Predvidive vode bi-bapa su ga nagnale da napusti orkestar i krene ka slobodnijem muzičkom izražavanju.

Sredinom osamdesetih osniva svoj bend sa basistom Mariom Pavoneom i bubnjarem Steveom Johnsom, na čije mesto kasnije dolazi Michael Sarin. Krajem decenije formira i bend Machine Gun, sa akcentom na fri sviranju. Nezavisna izdavačka kuća Knitting Factory kao svoje prvo izdanje beleži Thomas Chapinovu muziku. Za njegovo ime se najčešće, kao paralela i inspiracija, vezuje ime saksofoniste i flautiste Rahsaana Rolanda Kirka, ali i Coltranea, Parkera, i drugih. Svirao je sa brojnim džezerima poput Raya Drummonda, Anthonyja Braxtona, Toma Harrella, Sonnyja Sharrocka, Johna Zorna, Davea Douglasa, Martyja Ehrlicha , Neda Rothenberga…

Diskografija Thomasa Chapina kao bendlidera svrstana je u dvanaestak projekata, uključujući i posthumna izdanja. Na većini ovih albuma Chapin je i kompozitor. Samo nekolicina numera su njegove obrade tuđih pesama, pre svega pijaniste Theloniusa Monka, čija muzika kao da je najviše dopirala do Chapina. Svaki od ovih projekata je zasebna priča, različita a ipak svojstvena Chapinom opusu – avangardnom džezu. Sastaviti njegovu izabranu diskografiju je nezahvalan posao: nju je gotovo nemoguće sačiniti (kao ni redosled kojim bi materijal trebao da se sluša) a da se ne previdi sve vredno što je snimio.

Rani radovi Chapina poput albuma Radius (1990) su ipak njegovo iznalaženje, a u punom muzičkom i kompozitorskom sjaju otkrivamo ga par godina kasnije na albumu Inversions, snimljenom u duetu sa pijanistom Borahom Bergmanom. Nakon njega, za svaki drugi projekat (Insomnia, Sky Piece, Haywire, Menagerie Dreams…) mogu se ispisati stranice pozitivnih utisaka. Godine kada je šta snimano su nevažne, muzika Thomasa Chapina je vanvremenska, okrenuta budućnosti. Nakon njegove smrti, najbliži saradnici – basista Mario Pavone i bubnjar Michael Sarin – nastavili su nekom svojom varijantom Chapinove staze.

* * *

Koliko je umetnik doista kreativan otkrivamo na posve drugoj strani, kada ga smestimo u muzički svet svima znan, poput bolera, tanga, valcera, Beatlesa…i kada nije sam odredio sve korake po kojima će se kretati. Thomas je na nekolicini muzičkih projekata učestvovao kao prateći muzičar. Maja 1996. godine u Knitting Factoryju, uživo je snimljen najmanje znan projekat sa učešćem Thomas Chapina, koji kao da oslikava sve što je značajno kod ovog muzičara. Thomas Chapin, basista Pablo Aslan i pijanista Ethan Iverson sačinili su omaž životu, strasti, energiji, ljubavi. Ukratko: ljudskoj emociji.

Muziku Astora Piazzolle i drugih kompozitora, trio je objavio pod nazivom Avantango. Tango je znan okvir u kome je najteže pronaći slobodu, a da ne oskrnavite ono što je ples strasti. Izazov na koji je Chapin umeo da odgovori na najneverovatniji način. Njegov profesor iz srednje muzičke škole kaže da je Thomasova duša bila stalno u potrazi za nečim što nikada neće naći, nekim tangom po kome je igrao igru življenja. Najskladnija igra vatrom, tajanstven i divlji, prepun izazova, tango je i simbol suprotnosti: grubosti-nežnosti, prefinjenosti-sirovosti, susretanja-rastanka…poput muzike koju je stvarao Chapin: borbene, ali i vazdušaste, suptilne i slobodne, razuzdane i mirne.

Nimalo čudno za nekog ko je u školi uzimao hrpu ploča Charlieja Parkera i odlazio u potkrovlje, odakle se svu noć čula muzika. Za svoju muziku je sam govorio da je refleksija njegovog unutrašnjeg sveta, ali i da je pri njenom stvaranju bio slobodan i istraživao bi sve dok ne bi osetio da je tu ivica na kojoj treba stati. Ivica koju je sam odredjivao ga i čini velikim muzičarem, nežnim i eksplozivnim, poletnim i kompleksnim.

(Avantango – Tomo Y Obligo)

Mnogobrojna sećanja ljudi sa kojima je radio ili na bilo koji način dolazio u kontakt, puna su svedočenja o harizmatičnoj ličnosti ovog maestralnog muzičara. Uglavnom se provlače reči o čoveku prepunom energije, briljantnom talentu, ali i kontradiktornoj osobi, kao što je i sam avangardni džez – pomirena kontradiktornost bapa i frija. Melodičnost nije izgubljena, ali je postala lepršava i slobodna, kao i ritam koji je prati. Tako i zvuče sola Thomasa Chapina, kao tango suprotnosti.

* * *

O sećanjima na Chapina, najmerodavnije su da govore tri žene. Terri Castillo-Chapin je njegova supruga i autor dvanaestominutnog dokumentarca iz 1990. godine: Music Man. Film od samog početka otkriva u odraslom Thomasu dečaka sa početka ove priče, ali i svestranu osobu. Chapin je pravio i umetničke kolaže – improvizovane oblike nalik svojoj muzici. Terri je sećanja na velikog džezera smestila i u jednostavan narativni okvir, govoreći o njemu kao o čoveku sa vrlinama i manama, kakvi smo svi; sveci ne postoje u njenom rečniku.

Druge dve žene su sa Chapsom govorile preko svojih instrumenata. Japanska pijanistkinja Misako Kano je 1996. godine snimila s njim dva albuma, Watch Out i Breakthrew. Iako je ona na oba materijala glavni kompozitor i izuzetan virtouz, Chapinov zvuk flaute i saksofona su dominantni i čine osnovnu boju. Svirao je sa polazištem u bapu, dajući sebi potpunu muzičku slobodu sve dok ne bi stigao do ivice čijim prekoračenjem se potpuno anulira melodija, harmonija i ritam. Postavljena granica, minimalistički opstanak teme i vrednosti klasičnog džeza uz maestralnu improvizaciju, čine Thomasa velikim kompozitorom i muzičarem.

Pijanistkinja Peggy Stern, koja je najviše sarađivala sa alt saksofonistom Leejem Konitzom, sa Thomasom i ekipom zaista izuzetnih muzičara 1995. godine snima album Fuchsia. Basista Drew Gress i bubnjar Bobby Previte su dodatno doprineli da Fuchsia zvuči …

O ovome se mora ispričati i druga priča. Naime, godinu dana mojih traganja da se iznađe način i dobavi ovaj disk, završavali su uglavnom razočaranjem. O Chapinovoj muzici sam govorila svima koju su – iz radoznalosti ili pristojnosti – to hteli da čuju, pa tako i o ovom disku. Jednog dana mi je zazvonio telefon i čuo se vrisak moje prijateljice, svetske putnice, iz dalekog škotskog Edinburga:

-Jesi li ti normalna, hoćes da ti kupim najskuplji disk na svetu. Čega ima na njemu pa ovoliko košta?

-Muzika…

Ipak, imale smo ga i obe slušale. Namesto bilo kojih mojih reči, citiraću prijateljicu:

-Vredi!

(Peggy Stern – Bar Flies)

* * *

Da, muzika koju je stvarao Thomas Chapin doista vredi. Njegova posvećenost muzici je od početka bila celovita i potpuna, kao da ničeg drugog i nije bilo osim muzike. U svaku odsviranu notu kao da je ugrađivao esenciju sopstvenih emocija i nudio da ih poslušamo na svoj način, onako kako umemo i možemo. Ovo je bio naš način da se sećanjem obeleži još jedan Thomasov rođendan, a drugi već uveliko čine prave stvari, kao što je Thomas Chapin Music Legacy, ustanovljen pri Duke Universityju, posthumno izdanje sa osam CD-ova: Alive (Knitting Factory), koncert u Njujorku na desotogodišnjicu smrti ovog velikana džeza….da završim Chapinovim rečima s početka teksta: “Kada umreš, melodija ostane. To je pesma tvog života”.

Romantični, slobodni i strastveni avantango, poput ovog koga smo probali da se setimo kroz delimičan prikaz Thomasovog života, bila je njegova pesma.