Baptiste Trotignon

Priču o Baptiste Trotignonu, započetu recenzijom albuma Share, nastavljamo intervjuom koji smo s ovim francuskim pijanistom obavili putem e-maila. O snimanju albuma u SAD, ljubavi prema afro-američkoj muzici i roku, kao i svojim budućim planovima, Trotignon govori za Jazzin.rs.

Na albumu Share tvoja tehnika je u potpunosti u službi muzike. Kako si uspeo da izbalansiraš ta dva segmenta?

Na tome, zapravo, radim već godinama unazad. Takođe, ne verujem u dihotomiju između tehnike na jednoj i muzike/poezije na drugoj strani. Tehnika jednostavno omogućava da sprovedeš u delo ono što si zamislio, daje ti slobodu izražavanja. Ljudi često mešaju pojmove tehnika i dinamika, što je samo jedan od aspekata tehnike. Mnogi džez muzičari (Tatum, Coltrane, Jarrett, Getz, Peterson, da nabrojim samo neke) su veoma naporno radili na dinamici svirke, ali su uvek bili kadri da stvaraju poeziju. Tehnika podrazumeva takođe i dobar ton, ritmičku kontrolu…

U kojoj meri je materijal za Share unapred komponovan, a u kojoj je nastao tokom samih sesija uvežbavanja i snimanja ovog diska? Na primer, tvoj “duel” sa Otisom Brownom ma kraju kompozicije Waiting – da li je napisan, ili je nastao kao rezultat spontane međuigre tokom snimanja?

Na albumu ima i jednog i drugog. Flow je, na primer, koncipirana specijalno za Marka (Turnera – saksofon), Dexter i Blue za Toma (Harrella – truba). Gruv na stvari Vibe je originalno Ericova ideja (Eric Harland – bubnjevi), i datira još iz perioda pre nego što smo počeli sa snimanjem. Waiting je napisana pre više godina, i već je u više navrata svirana uživo, a međuigra sa Otisom (Brownom – bubnjevi) s kraja kompozicije koju si pomenuo dogodila se spontano, kroz improvizaciju. Tu nije bilo ništa planirano. U tome i jeste draž i poenta džeza!

Šta te je navelo da ovu ploču snimiš u Njujorku? Da li je to bila delom i poslovna odluka?

Ideja je bila da svoju priču, koja podrazumeva mene kao kompozitora s evropskim nasleđem, inkorporiram u njujorški zvuk. U prošlosti sam dosta radio s američkim muzičarima, ali nikad na vlastitim projektima, tako da sam nakon 10 godina snimanja pomislio da je pravi trenutak za to. Pored toga, činjenica je da je tehnički mnogo jednostavnije bilo da ja (sam) doputujem u Njujork, nego da pet muzičara iz Njujorka dovlačim u Pariz!

Muzičari koji su svirali na albumu već su velika imena u svetu džeza. Kako si uspeo da ih ukomponuješ u projekat i da zadržiš vlastiti, originalno zamišljeni kompozitorski koncept?

Muzičare koji su svirali na albumu manje-više poznajem prilično dugo. Sjajna stvar u vezi toga je što su svi uspeli da se ponašaju timski igrači, prateći zamišljenu nit i raspoloženje koje sam ja kao kompozitor inicijalno zamislio, a da pri tome ostanu 100 posto svoji. Atmosfera u ta tri dana snimanja je bila zaista kul, svi su se ponašali kao profesionalci, ali su u isto vreme bili u potpunosti opušteni.

Školovanje si započeo kao klasični pijanista. Šta te je navelo da se preorijentišeš na džez? 

Upravo tako, odrastao sam uz evropsku klasičnu muziku (koju i dan danas volim). Međutim kada sam još u tinejdžerskom dobu čuo afro-američku muziku, jednostavno sam se zaljubio u ekspresivnost bluza, počeo sam da ga osećam. Zatim, uzbudljivost svinga ili gruva (možeš ga opisati kako želiš)… Insistiram na terminu ‘afro-američka muzika’ čiji je džez samo jedan deo. Volim sve što potpada pod afro-američku muziku, od tradicionalnih afričkih ritmova do Michael Jacksona. S druge strane, evropsku muziku osećam veoma duboko, i s tim u vezi mnoge evropske kompozitore mogu da navedem kao izvor inspiracije.

Da li više voliš da sviraš solo ili sa bendom?

Volim da sviram i sa bendom i solo, to su dva različita vida uživanja, s tim što se u solo kontekstu (bilo na albumima ili solo koncertima) ipak može jasnije osetiti veza sa mojim klasičnim nasleđem.

Sa Aldo Romanom i Remi Vignolom si 2006. snimio album obrada rok pesama s kraja 60-ih i početka 70-ih godina prošlog veka. Uz koje rok bendove si odrastao?

Prvi album koji sam čuo, kada sam imao 6 godina, bio je Abbey Road od The Beatles, koji je uz Bacha bio i moja prva škola. Skoro da sam naučio engleski jezik slušajući njihove ploče i čitajući tekstove sa omota. Nakon toga, bio sam veliki fan Pink Floyda i nešto kasnije Led Zeppelina. Takođe i Janis Joplin, Deep Purplea, i svih bendova iz sedamdesetih!

Američki džez muzičari se često žale kako u SAD bukvalno ne mogu da zarade dovoljno za život, zbog čega leti redovno dolaze na festivale i turneje po Evropi. Čini li ti se da je tamo interesovanje za džez zaista manje nego u Evropi ili Japanu?

Pa… to je paradoksalno, jer Amerikanci često znaju više o džezu i crnoj muzici nego Evropljani. S druge strane, ovde u Evropi se mnogo više ulaže u festivale, pozorišta… pretpostavljam da finansijski momenat potiče odatle. Pored toga, njima je mnogo lakše da “izvoze” sebe u Evropu, nego što je to u obrnutom slučaju sa nama, evropskim muzičarima.

Kakvi su ti dalji planovi? Jesu li vezani za Ameriku, kao što je to slučaj sa mnogim tvojim francuskim kolegama, ili za Evropu?

Trenutno radim na albumu koji je neka vrsta nastavka Share. Letos smo snimili nekoliko koncerata, gde smo svirali kako kompozicije sa tog izdanja, tako i novi materijal (npr. Quintet Suite napisan specijalno za tu priliku), tako da će to biti živi album. Snimljen je u Londonu, a izlazak se očekuje narednog proleća. Pored Matt Penmana, Eric Harlanda, Mark Turnera iz standardne postave, tu je još i Jeremy Pelt na trubi.