Baptiste Trotignon – Share (Sunnyside)

Verovatno se malo ko seća klavijaturiste sa prošlogodišnjeg beogradskog nastupa kvinteta Stefana Di Battiste. Koncert je bio veoma dobar, a zahtevnu ulogu na Hammond B-3 orguljama, u postavi bez basa, imao je mladi Francuz Baptiste Trotignon.

Trotignon nikako nije novo lice na džez sceni. Iza njega su tri solo izdanja i tri albuma u triju, i svaki od njih je dobio barem po jednu nagradu u Francuskoj, dok ih je kritika okarakterisala kao bezmalo impresivne. Trotignon je, kao prateći muzičar, učestvovao na dvadesetak albuma, između ostalih i na dve ploče jedne od najboljih evropskih postava Moutin Reunion Quartet (gde nakon dva albuma ustupa mesto još jednom izuzetnom pijanisti – Pierreu de Bethmannu). Već sa prvim albumom Fluide (2000) nametnuo se kao nastavljač bogate i lako prepoznatljive tradicije francuskog džeza.

Iako je poslednji Trotignonov album Share izašao još u prvoj polovini ove godine, zaslužuje da bude pomenut, pošto predstavlja bitan korak u evoluciji muzičara koji će evropskom džezu doneti još mnogo toga uzbudljivog.

Nakon izdanja koja je snimao u trio postavkama, na kojima su svirali francuski muzičari Clovis Nicolas (kontrabas) i Tony Rabeson (bubnjevi), Trotignon se za potrebe albuma Share otisnuo u kolevku džeza, gde je radio sa američkim muzičarima. Bazičnu postavu čine Novozelanđanin (koji od 1995. živi u Njujorku) Matt Penman na kontrabasu, te dvojica vodećih njujorških džez bubnjara novije generacije Otis Brown III i Eric Harland (koji se smenjuju na albumu), dok se kao gosti pojavljuju Mark Turner na saksofonu i Tom Harrell na flighorni, i upravo oni ovom disku daju dubinu i snagu, jedinstvenost zvuka i raznovrsnost. Naslov albuma Share verovatno se odnosi na razmenu ideja i energije među muzičarima na ploči (bez obzira na to što su svih 11 kompozicija autorsko dela samog Trotignona).

Na ovom disku susrećemo se s uravnoteženim miksom senzualne i visoko-oktanske svirke. Kritika je Trotignonu ranije često zamerala zbog insistiranja na tehničkom dokazivanju, muzike prenatrpane idejama i stilske neizbalansiranosti. Ovde takve primedbe apsolutno “ne bi pile vodu”. Trotignon svira sa samopouzdanjem, ali uvek odmereno, stavljajući svoju tehniku u službu muzike. Na Share on nudi jednostavne, elegantne i često jako melodične teme.

Album otvaraju dve nešto tiše, ali dinamične kompozicije – First Song, kao neskriven omaž Billu Evansu, odsvirana u trio formatu, i Samsara, lagana rumba u u 6/8 metrici, gde se triju veoma diskretno pridružuje Mark Turner na tenoru. Trotignonova rezervisanost i stilska izgrađenost posebno se daju čuti na žešćim momentima ove ploče, kao što su Mon Ange (gde Eric Harland pokazuje da je jedan od onih bubnjara koji nije tu samo da da ritam, nego i da muziku oboji vlastitom inspirativnom svirkom), Dexter (neo-bap brzog ritma, sa simpatičnim unisima i impresivnim nadigravanjima Turnera i Harella) ili divlji, pravolinijski bluz Red Light District (sa dinamičnom ritam sekcijom Penmana i Browna, gde Penman isporučuje ekspresionistički solo).

Mesto da iskaže svoj talenat Mark Turner dobija kroz napetu i uzbudljivu Flow, a možda najlepši momenat na celom disku je Blue, elegični duet Trotignona i Harella, sa Harellovim toplim i emocijama nabijenim tonom flighorne. Trotignovo klasično obrazovanje (i verovatno impresioniranost Šopenom) teško je prevideti na komadu Peace.

Share je, bez sumnje, Trotignonovo autorski najzrelije izdanje. I pored toga što na momente zaista zvuči pro-američki (što je iz različitih, verovatno i marketinških razloga razumljivo), muzika nikako ne gubi francuski/evropski šmek. Takva mešavina u ovom trenutku zvuči veoma intrigantno i interesantno, a Trotignon potvrđuje da je jedna od autorskih figura evropskog džeza koje nagoveštavaju velika dela.

Baptiste Trotignon – klavir

Matt Penman – kontrabas

Eric Harland – bubnjevi (1, 3, 8, 11)

Otis Brown III – bubnjevi (2, 4, 5, 6, 9, 10)

Tom Harrell – flighorna (2, 3, 4, 7)

Mark Turner – tenor saksofon (2, 3, 4, 6)