By 
Mesto: Sala Amerikana DOB-a, Beograd / Datum: 25.10.2013. / Foto: Filip Filipović
Italijane Giovannija Guidija (klavir) i Gianlucu Petrellu (trmobon) smo gledali pre tri godine na Beogradskom džez festivalu, kada su nastupili u kvintetu slavnog trubača Enrica Rave. Iste godine Guidi je nastupio i na festivalu u Novom Sadu, sa saksofonistom Danom Kinzelmanom. Radi se, dakle, o dobro nam poznatim likovima, koji su se u tim prilikama predstavili kao temperamentni svirači „mladalačkog“ stila i energije. Naravno, obojica imaju brojne autorske projekte, među kojima je (u komercijalnom smislu) najviše iskoračio Guidi objavljujući novi CD za čuveni ECM, dok su za BDžF u fokus stavili aktuelni zajednički projekat „Soupstar“ .
Premda se radi o muzičarima koji već neko vreme sviraju zajedno i dobro se poznaju, a formacija slobodnog dueta poziva na konstantnu interakciju, od prvih taktova Petrella je taj iskače pred svetla pozornice. Jednostavno- previše je atraktivan! Ovaj trombonista je prototip „hedonističkog“ svirača koji voli svoj instrument, i teži da ga iskoristi na sve moguće načine. Brzinski pasaži, poigravanje s prigušivačima, (fizičko) rastavljanje instrumenta, suptilne melodijske deonice….sve je tu i smenjuje se kao na traci. Petrella zasenjuje i sviračkim talentom i osećajem.
Međutim, njegova najveća vrlina je na momente i mana, jer u svom tom uživanju povremeno zanemaruje muzički kontekst, te biva naporan za praćenje – previše muzičkih informacija u kratkom vremenskom periodu. Srećom pa ti pasaži ipak ne bivaju predugački, a i tu je sjajni Guidi čije je sviranje naročito imponovalo u tišim deonicama, mimo slobodnih apstrakcija i atonalnih skokova. Dovoljno je dinamičan bio i izbor stilskih okvira za soliranje, od latina, bluza, do fri-džeza, te su besne improvizacije često bile u prijatnom kontrapunktu sa starinskim, melodičnim temama.
Holandski saksofonista Yuri Honing gostovao je sa svojom „električnom“ postavom na Vršačkom Jazz Festivalu pre dve godine. Budući da je beogradski selektor Voja Pantić tamo nastupao kao voditelj programa, biće da su tada pali i prvi nezvanični dogovori o budućim pozivima na BDžF. Izgleda da su se sada stekli uslovi za realizaciju, a kao zgodan bonus je što je pijanista ovog benda Wolfert Brederode – ECM-ovac koji je pre četiri godine odsvirao odličan koncert upravo u ponoćnom programu, u Sali Amerikana.
Sam Honing je muzičar istančanog stila koji voli da svira dugačke melodije, polagano ih razvijajući i postavljajući u kontekst ukupne zvučne slike. Sa akustičnim kvartetom, njegova svirka tako dobija izvestan garbarekovski kvalitet – sve melodije su molske , a svi tonovi dugački i kristalno čisti, emotivno odsvirani. Kada bend ritmički svira malo slobodnije, stvara se prigodan kontrast u kome bendliderova jednostavna svirka ne zvuči monotono, već kao stožer i inspiracija za sve što se oko njega dešava. Nismo ostali uskraćeni ni za povremene saksofonske brzake, koji su više bili bazirani na harmonskim progresijama no na iskrzanim izletanjima van notnog sistema. S druge strane, manji broj numera zakazuje na dinamičkom planu. Kada je ritmička sekcija stabilna i svira na pop/rok osnovama, a Honing svira ravno, dobijamo muziku bez očiglednih svojstava – melodičnu, ali bez jasne autorske ideje.
Ima tu i još jedna stvar, o kojoj bi organizator festivala mogao da porazmisli. Ako ste tog petka ustali u sedam za odlazak na posao, radili ceo dan, od pola osam uveče odgledali tri intenzivna koncerta i nakon jedan posle ponoći gledate četvrti – koliko vam je ostalo energije i koncentracije za pažljivo slušanje suptilne džez muzike? Delimičan odgovor je dala sama publika, postepeno se rasipajući sve do samog finala, kada je ostalo primetno manje ljudi nego na koncertu Petrelle i Guidija. A znam i najmanje dvoje-troje fanova Nika Bärtscha koji su vrlo nevoljno prihvatili poznu satnicu od 00:30, iako se radi o vikendu. Ako postoji sada već hroničan problem s budžetom, a ni zainteresovana publika nije toliko oduševljena što mora da zeva u sitne sate (nisu to rokeri tinejdžeri kojima život počinje posle ponoći), smanjivanje porcije na jedan noćni koncert se nameće kao sasvim fino rešenje.
.
By 
