BDžF 2013 – 8: Julio Resende & Maria Joao, Vijay Iyer Trio (+Bushman’s Revenge)

Mesto: Velika sala DOB-a, Čekaonica, Beograd / Datum: 28.10.2013. / Foto: Filip Filipović

Poslednji dan BDžF-a festivala obeležila je odlična posećenost za jedan ponedeljak. Julio Resende i Maria Joao su u Beogradu već viđeni gosti, pa dobar utisak koji su tada ostavili (naročito Joao) nije zaboravljen. Prvi deo koncerta Julio je nastupao sam, izvodeći nam kompozicije sa svoje poslednje ploče posvećene Amaliai Rodrigues „Amalia por Julio Resende“. Postoji glasić koji na takav koncept odgovara sa – fado na klaviru kao kolač u tiganju? Srećom, ovde je reč o inspiraciji, sećanju, vezanosti i posvećenosti, gde nema mesta za nešto što štrči ili što bi se ikome učinilo kao usiljeno.

Naravno da je solističko izvođenje posebno zahtevna forma, ali ovaj mladi pijanista je pristupio poslu kao da je reč o klasičnoj muzici (za šta mu ne manjka formalnog obrazovanja), koga škljocana zavesica foto aparata i graja oko toga ko je kome seo na mesto nisu omeli u izvedbi. Imajući u vidu sve uticaje kojima je izložen, rekao bih da je pokušao da nam prenese emocije i varijacije fado muzike lišeći je one rasplamsanosti, koja je možda nama koji nismo odrasli uz nju, ipak prva asocijacija.

Rezultat je krajnje prijatan za slušanje. Ukoliko se u toku koncerta ovo povezivanje džeza i fada skrajnulo u drugi plan, bilo je dovoljno da nam pusti sa razglasa Amaliju na minut dva, pa da nam osveži kanale za prepoznavanje ovih veza.  Valja istaći da je sve ovo bilo u pakovanju a la Keith Jarrett, na koga me je Resende konstantno podsećao manirima u svirci, ali i gestikulaciji… pa donekle čak i fizičkim izgledom, što nisam hteo da narušim približavajući se da bolje pogledam.

A onda je na scenu izašla i Maria Joao, i dalje ljupko dete u odeći Pipi duge čarape, i predstavila se u punom sjaju svoje improvizatorske i glasovne mogućnosti. Deo publike je bio pomalo iznenađen i uhvaćen nespreman, ali veština i rekordna brzina koja je Mariji potrebna da ostvari intimniji kontakt sa publikom su uradili svoje. Tok koncerta se približavao OGRE repertoaru,  projektu na kom su zajedno radili Maria i Julio, a njene moći improvizacije su išle dotle da se tokom čitavih pasaža nije moglo sa sigurnošću utvrditi vode li isti poreklo iz Portugala, Japana ili Afrike.

Solo koji je maltene sačuvala za kraj koncerta može se opisati kao dijalog iz drame sa punim setom zvučnih efekata. Ako je na počektu koncerta i falilo rasplamsanosti, sa Marijom sigurno nije, a u duetu efekat je kompletan… i pomenuti iznenađeni deo publike ih je uz aplauz ispratio do bekstejdža.

(P.M.)

Ipak, sinoć se najviše čekao nastup trija američkog pijaniste Vijaya Iyera, laureata svih najbitnijih nagrada i priznanja u svetu džeza u poslednjih nekoliko godina. To je bilo i malo iznenađenje imajući u vidu njegovu zahtevnu muziku koja odudara od ovde cenjenih klavirskih trija, no biće da je kampanja zasnovana upravo na tim nagradama odradila svoje. Dobro je!

Nastup je mahom bio posvećen numerama sa aktuelnog albuma „Accelerando“. Međutim, repertoar je bio i širi nego što se možda očekivalo, te je bio posvećen raznim aspektima Iyerove stvaralačke persone. Značajno mesto je zauzela svita namenski napisana Muzej moderne umetnosti u Njujorku, pomalo je iznenadila kontemplativna izvedba numere „Abundance“ sa indijskom zvuku naklonjenog albuma „Tirtha“, kao i Gershwinova „The Man I love“ na početku bisa, kada je pomenuo i nedavno preminulu legendu rok muzike Loua Reeda.

Ipak, centralni deo zauzima par spojenih kompozicija, što je čest Iyerov manir u koncertnom izdanju. Obrada pesme  “Little Pocket Size Demons” avangardnog saksofoniste Henryja Threadgilla je zaštitni znak čitavog benda, koja predstavlja trio u kompleksnim ritmičkim strukturama i naglašava istančani, nervozni gudački stil kontrabasiste Stephana Crumpa. Nastavak predstavlja Iyera kao ljubitelja tehno zvuka, u novoj kompoziciji “Hood” posvećenoj detroitskom muzičaru i producentu Robertu Hoodu. Marcus Gilmore zajedno sa Crumpom formira snažan gruv koji Iyer prati akordskom svirkom – intenzitet muzike i varijacije u dinamici još jednom dolaze u prvi plan. Na bis je izostala Michael Jacksonova „Human Nature“, kojom trio tradicionalno zatvara koncerte, no izletanjem iz klasičnog repertoara beogradska publika je dobila zanimljiv i unikatan set.

U poređenju sa velikim brojem pijanista koji su nastupili na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu, Iyer važi za muzičara naglašeno intelektualnog stila, te mu se ponekad zamera da u njegovoj muzici nema dovoljno strasti i emocija. U tome delimično ima istine, no njegov promišljeni pristup muziciranju nikako nije sterilan – radi se o lucidnom poigravanju s tradicionalnim ulogama muzičara u džez triju, koje u koncertnoj verziji donosi značajne inovacije i iznenađenja u odnosu na studijske snimke. A to je glavna poenta, pa naposletku i suština svake valjane džez muzike. To je prepoznala i beogradska publika, koja je ovaj umetnički zahtevan projekat podržala stojećim ovacijama dostojnim najvećih pop zvezda.

Najistrajniji su otišli i na koncert Norvežana Bushman’s Revenge u Čekaonici, koji je prvobitno planiran za festival, da bi kasnije bio realizovan u internoj produkciji kluba, dva dana nakon nastupa ovog benda u novosadskom Foxtrotu. I prava je šteta što ovaj sjajan bend nije uspeo da se ikako “ugura” u Dom omladine, jer je poseta sinoć u najboljem slučaju bila osrednja. Bend je junački otprašio psihodelični rok set u kome smo sve vreme slušali salve ekstatičnih gitarskih solaža, raspomamljenu ritam sekciju u kojoj bubnjevi nemaju predaha, dok je prava poslastica bilo uvršćivanje Sonnyja Sharocka u repertoar, te Colemanove “Lonely Woman”.  Pojavio se i Vijay Iyer na koncertu (kažu i da je pazario CD benda, te s Anom Sofrenović razglabao o Meredith Monk), dok ga je s najvećom koncentracijom i osmehom ispratio Stephan Crump. Zabavan kraj festivala.

 (N.M.)