BDžF 2014 (2): Serbian Jazz, Bre!, Vasil Hadžimanov

Mesto: Dom omladine, Beograd / Datum: 25. oktobar 2014. / Foto: Filip Filipović, video: Zlatan Dimitrijević

Krajem prošle godine beogradska multimedijalna postavka Serbian Jazz Bre nas je krajnje prijatno  iznenadila izvrsnom koncertnom posvetom legendarnom Lali Kovačevu.  I upravo takvo sveže, moderno, a autentično tumačenje zaostavštine velikog bubnjara i aranžera je bio momenat kada je ovaj sastav, bez obzira što su znali i ranije da osvetlaju obraz, kod mene dospeo u ligu onih na čija ozbiljna dela treba računati u budućnosti.

Otvarajući drugo veče festivala takvu teoriju su, predstavljajući mahom nove kompozicije. ali i relativno nov koncept, svakako potvrdili. Novi koncept, s druge strane, nažalost podrazumeva i odsustvo izvanrednog violiniste Filipa Krumesa, za koga po viziji lidera Aleksandra Jovanovića Šljuke nema mesta u budućim aranžerskim zahvatima. Autentičan – i kao izvrstan solista i kao egzotičan začin u balkanom džez loncu – prilično dostojnu zamenu dobija u Rastku Obradoviću, mladom saksofonisti o kome je na našem sajtu bilo reči u više navrata.

Novi, usled postavke instrumenata ogoljeni aranžman kompozicije “Traveling High”, elegantno je otvorio jednočasovni set, koji je uspeo da održi koncentraciju odlično popunjene Velike sale na visokom nivou. Sviračka kompetentnost, ali i iznijansiranost svirke svakog od pojedinaca je, čini se, iz svirke u svirku u konstantnom usponu, što se prevashodno odnosi na Jovanovića koji je svoj izraz otvorio i dobrano van granica “primernog vladanja”.

Fotograf Ivan Grlić svojim video zapisima i fotografijama, u čije stvaranje je očigledno utrošeno dosta truda, primereno prati priču koja se provlači kroz set-listu. Rastko Obradović, za ovu priliku na tenoru, uzeo je učešće u poslednje tri kompozicije, koje su na upečatljiv način naznačile buduća muzička stremljenja benda. Adekvatan uvod u dve vrlo dobro aranžerski rešene autorske kompozicije bila je delikatna verzija kompozicije “Ruse kose curo imaš”, zaštitnog znaka balkanskog opusa Lale Kovačeva.  Ubedljiv nastup postave čija dalja evolucija nedvosmisleno obećava i vredi je ispratiti.

Okolnosti koje su do sada uključivale pominjanje Vasila Hadžimanova na našem sajtu inicijalno su uzrokovale dozu nelagode i kod naših autora i kod njega.  Međutim, deo prekinutog koncerta ovog leta na festivalu Musicology najavio je neka nova Vasilova stremljenja, koja bi mogla da poberu naše buduće simpatije. Ono što se naziralo, rezultiralo je ni manje ni više nego time da smo o njegovom koncertu na 30. Beogradskom jazz festivalu primorani da pišemo u superlativu!

U prvom delu nastupa smo ispratili Hadžimanova u opciji koju, nažalost, vrlo škrto prezentuje javnosti, a to jeVasil kao izuzetni akustični pijanista. “El Raval” (2011, SJF Records) je ploča koja je u ovdašnjim širim krugovima nažalost prošla prilično nezapaženo, te je korak ka njenoj promociji “na velika vrata” sinoć bio više nego opravdan. Istina, nije bilo originalnih aktera, pa su izvrsni dvojac Alek Sekulovski/Martin Gjakonovski dostojno zamenili pripadnici mlade beogradske struje – Peđa Milutinović i Pera Krstajić (ovaj drugi, kako saznajemo, od januara nastavlja školovanje pod punom stipendijom na bostonskom Berkiju). Kontrastna raspoloženja od melanholije i romantizma, koja su u prvi plan stavila svu suptilnost Vasilovog izraza na klaviru, pa do rvačkih zahvata u čitanjima radova Ornettea Colemana i Jacka DeJohnettea, preplitala su se tokom ovog polučasovnog akustičnog seta (nije zgoreg reći da se ne sećamo kada je klavir iz ozvučenja imao tako dobru definiciju u svim frekventnim opsezima).

“Ahmad The Terrible” pridružila je triju i uvaženog gosta – alt-saksofonistu Davida Binneya. Jedan od centralnih aktera modernog kreativizma na njujorškoj džez sceni,  ne samo da je monstruozan saksofonista, već i hiperproduktivan kompozitor i naprednomisleći aranžer.  Utisak je da drastična nadgradnja Vasilove muzičke priče, kojoj smo svedočili sinoć, jako puno duguje ako ne direktnom autorskom doprinosu saksofoniste, onda makar Vasilovoj želji da ide koliko-toliko u korak sa progresivnim stremljenjima, koje Binney već više od 15 godina nameće kao obrasce na modernoj džez sceni.

Ako je, kao pridruženi član trija, Binney poslužio da svirački nadgradi klasičan akustični džez kombo, njegovo dodavanje standardnoj postavi Vasil Hadžimanov Benda rezultiralo je drastičnom soničnom alteracijom u odnosu na svakodnevicu grupe. Smelije teme predstavile su i autorsko i instrumentalno umeće skoro svih članova, koje je ovog puta striktno bilo u funkciji podražavanja željene atmosfere. Pohvale idu na račun naizgled skrajnutog gitariste Branka Trijića, koji je svojih pet minuta atipično iskoristio zahtevnim ritmičkim pasažom i indijskim ornamentima. Naravno i Peđi Milutinoviću, izvanrednom Vasilovom rešenju i jednoj od glavnih karika osveženja, činilo se onomad umornog i posrnulog Vasil Hadžimanov benda.

Najistaknutiji solista je, naravno David Binney, koji se ni u jednom trenutku nije štedeo u želji da opravda poverenje. Verovatno dobrano unapred prostudiravši partiture, svoje eskapade je takođe znalački umetnuo u formu zvučne slike, koja je sinoć prijatno zapljusnula raspoloženi auditorijum.  Izvanredan zvuk sa sinoćnjeg koncerta će, nadajmo se, biti valjano dokumentovan u svrhu izdavanja najavljivanog koncertnog albuma ove skupine, a dobro odrađen posao će svakako biti trenutni vrhunac Vasilove karijere.