BDžF 2014 (4): Charles Lloyd Quartet

Mesto: Dom Sindikata, Beograd / Datum: 27.10.2014. / Foto: Filip Filipović / Video: Zlatan Dimitrijević

Koliko god da sam veliki fan Charlesa Lloyda, a naročito njegovog opusa iz poslednjih nekoliko godina (album „Mirror“ je ništa manje do vanvremenski klasik džeza!), imao sam malu zadršku prema činjenici da ga BDžF ponovo dovodi nakon svega tri godine od poslednjeg nastupa. Ne zbog samog umetnika, već zbog koncepcijsko-festivalskih razloga.  Na desetine sjajnih džezera još nisu nastupali u Beogradu, a ovo im je jedna od retkih prilika da se uklope u budžet ovdašnjih organizatora.

U međuvremenu je Lloyd promenio i kvartet s kojim nastupa, te je sjajnog Jasona Morana na klaviru zamenio talentovani Gerald Clayton, dok je Joe Sanders novi kontrabasista umesto Reubena Rogersa. Jedini starosedelac u novoj postavi je bubnjar Eric Harland. Kako to već biva u svetu džeza, kada bendlider promeni postavu, treba mu vremena i da je uigra na pravi način i izgradi hemiju među muzičarima. Lloyd je sve to učinio radeći na vrlo ambicioznom komadu „Wild Man Dance Suite“, koji je izvodio na koncertima svega nekoliko puta pre beogradskog koncerta. Domaća publika je tako imala priliku da čuje novi materijal među prvima u svetu, ali i da prisustvuje uhodavanju benda koji će sigurno tek dostići kreativni zenit.

No ostavimo sada ove odstupnice po strani – bilo je zaista lepo videti Lloyda na bini dobro popunjene dvorane Doma Sindikata! Po njegovom dolasku na scenu prolomio se gromoglasan i srdačan aplauz, kakvim se pozdravljaju istinske legende i stari znanci publike. Uzbuđenje narasta, a muzika polako kreće da se zapliće. Lloydov ton na saksofonu u početku deluje malo uzdržano, nešto ravnije nego što smo od njega navikli i manje „vazdušasto“. Već mu je 76 godina i možda više nije u sviračkoj top formi, bila je prva pomisao pisca ovih redova. No srećom, vrlo je brzo i demantovana! Nakon početnih nekoliko minuta zagrevanja, postaje jasno da Lloyd ne samo što ne posustaje, već dodaje i nove slojeve svom sviračkom i kompozitorskom stilu. Najpre u odmicanju od ECM-ovske razlivenosti i većem fokusu na baperski puls, te referenci na srednje i pozne šezdesete sa coltraneovskim šmekom.

Ni ranije Lloydu nisu bile strane varijacije u bržem tempu, no sada ga povremeno čujemo i u sasvim „pržačkim“ pasažima koje kombinuje sa svojom prepoznatljivom spiritualnošću. Novu dimenziju zvuka grupe dodatno podcrtava pijanista Gerald Clayton. Naspram Moranovog lirizma i specifičnih zvučnih zastora koje je forsirao sarađujući s legendarnim saksofonistom,  njegov naslednik više poentira u bržem tempu i snažnim udarcima po dirkama, premda mu nisu strani ni suptilniji pasaži – no oni su svakako i obavezni kada svirate sa Lloydom.

Suptilnost aranžmana sada je preneta sa mikro-celine (numere) na plan grandioznog dela, i u tom smislu možda ima manje finih „plutajućih“ interakcija između instrumenata, a više kompozicijskih finesa. Lloyd u tim vodama pliva savršeno, ugrađujući svoje golemi autoritet u svaki odsvirani ton i raspisanu partituru. Iako možda, na prvi pogled, deluje da je žrtvovao neke aspekte svog prepoznatljivog izraza, to je učinio samo da bi ga na drugom polju pomerio napred i značajno osvežio – svirajući punokrvni džez koji transcendira dekade i dostiže univerzalnost i sveobuhvatnost. Tradicija koja zvuči sveže, emocija koja ne jenjava ni u virtuoznosti, kompozicija dostojna veličine lika i dela Charlesa Lloyda.

Saksofonista koji je na samom početku koncerta delovao možda i malo umorno i statično, postao je sve više razigran, mrdajući laktovima, da bi na bisu započeo pravu „đusku“ preko ritmične podloge svojih mladih kolega. Radost stvaranja i muziciranja na delu! „Repriziranje“ Lloyda na BDžF-u ispostavilo se kao pun pogodak: naposletku ipak se radilo o drugačijom postavi s drugačijim i veoma svežim, originalnim programom, te prilici da velikana džeza gledamo – slobodno možemo reći – na vrhuncu njegove karijere.