Beogradski džez festival 2018: Kriza koncepta ili korisna lekcija?

Još jedno izdanje Beogradskog džez festiva je završeno. Sad kada se zavesa spustila u prvom planu će biti statistički podaci o onim golim okom vidljivim uspesima – posećenost, broj prodatih karata ,  sposobnost  da festival tržišno posluje. Nakon svih ovih godina redovnog pohađanja festivala, konačno se kod ovog autora spontano i prirodno nametnulo pitanje: šta je to što Beogradski džez festival zapravo želi da bude? Da li treba da služi kao instrument političke manipulacije od strane gradskih vlasti u cilju šepurenja njene vrhuške, koja se diči kontinuitetom i uspesima estetike od koje je svetlosnim godinama udaljena? ”Ne!”, složno će se ograditi selektori i članovi borda festivala. A da li treba da služi isključivo onima koji u tih pet dana žele da se prepuste svirci džez velikana koju van ove festivalske prilike skoro da i nemaju priliku da čuju u svom gradu?” Naravno!”, zavapiće ti isti. I imaju pravo, krajem svakog oktobra još od te 2005. godine publika masovno, reklo bi se po automatizmu, lepo ispuni sve koncertne prostore koji pokrivaju program festivala.

Međutim, uvek se pojave gunđala kojima čak ni ovakva poseta nije pravo merilo i  koja će tvrditi da je trenutni renome Beogradskog džez festivala u globalnim evropskim okvirima u najmanju ruku prilična nepoznanica.  Razlog za to, u okolnostima kada drugih konkretnih smetnji (finansijskih, logističkih ili organizacionih) nema, može da bude isključivo ono najbitnije, a to je programska politika. Ona za sobom povlači pitanje koncepta, a ovaj je upravo najuverljiviji pokazatelj kvaliteta jednog renomiranog festivala. Daleko od toga da je sistem ”za svakoga ponešto”, posebno u slučaju Beogradskog džez festivala kao institucije koja polaže račune mnogobrojnim instancama,  sam po sebi loš; pa  njemu ”robuju” i neke od najpoznatijih svetskih džez fešti. Pitanje je kako u takvim uslovima tako raznovrsnom obroku podariti pravi šmek.  Ključne reči ”relevantnost” i ”aktuelnost” su pojmovi kojima selektori , doima se, ne pridaju krucijalnu važnost. Tako umesto, recimo, Kamasija Washingtona ili Jacoba Colliera (primeri aktuelnih aktova koje prati posvećena mlada publika) kao hedlajnere u velikim salama nalazimo, iako mahom kvalitetne, ipak u datom momentu nereferentne i, što je bitno, već viđene, izvođače. S druge strane, inicijativa da se predstave nova lica koja iz senke novim pločama definišu trenutni džez momenat (Jaimie Branch…),  ili da se avangarda i eksperiment u iole smelijem ili opskurnijem obliku prezentuju  pa makar i u obliku edukativne forme, u potpunosti je zatajila ove godine. U takvim uslovima, festival će biti ”osuđen” na lokalnu publiku, bez potencijala da karakternim pristupom privuče džez entuzijastu iz barem neke od susednih zemalja i tako sebe i zaista stavi na kalendar relevantnijih evropskih džez dešavanja. No, i pored ovakvih kritika nikako se ne sme poreći da je, kao i prethodnih, bilo pregršt razloga za zadovoljstvo i užitak u, po pravilu, zgusnutom i intenzivnom programu, te da je BJF i dalje neprikosnovena džezerska fešta u domaćim okvirima (i nešto šire).

Festival je otvorio sad već kultni beogradski bend Fish in Oil, koji je zadovoljstvu da svoj novi album cinično-optimističnog naslova ”Sve će biti u najboljem redu” promoviše na BJF-u dodao i otelotvorenje snova nekih njegovih članova – nastup uz gitarskog anti-heroja Marca Ribota. Možda je neko i pomislio da će Ribotovo prisustvo drastično uticati na izraz benda. To se nije dogodilo, jer je gitarista nepretenciozno rešio da doprinese upravo onim što se od njega i očekivalo; s nekoliko mahnitih sola je podigao i energetski i kvaltativno bend za bar stepenik više. Na bis odsvirana i odvikana ”Odakle ti pravo?” nije mogla bolje da umetne Ribotov aktuelni protestni angažman u lokalnu turobnu stvarnost.

Kanadski saksofonista Ben Wendel se predstavio u okruženju izuzetno kreativnih muzičara srednje generacije, koji su isključivo svojom umešnošću držali pažnju publike ceo koncert. Ako su sposbnosti Kendricka Scotta, Gilada Hekselmana i Joea Martina jasna poznavaocima modernog mejnstrima, progresivni gospel pijaniste Sullivana Fortnera je malo otkrovenje u datoj postavci, s obzirom da je zadnjih dana viralno plenio izuzetno koloritnom i suptilnom svirkom kao pratnja pevačkoj senzaciji Cicile Mclorin Salvant (uvaženi gost ovogodišnjeg Pančevačkog džez festivala) u okviru Tiny Desk koncerta.

Sledi selidba na sprat gde su u dobro popunjenoj Amerikani prvo veče festivala  zaokružile sestre Ingrid i Christine Jensen, izuzetno nadarene kompozitorke i improvizatorke, koje na vrlo neobičan način, organski, spajaju mir i suptilnost sa agilnim ritmičkim figurama. Vrhunac odličnog koncerta je bila Ingridina posveta legendarnom Kennyju Wheeleru, gde je opravdala rolu jednog od omiljenih i najzastupljenijih solista Marije Schneider u njenim velikim bendovima.

Drugi dan je uspešno otvorio španski pijanista Marco Mezquida, čiji je impresivni tremolo, ali i ekspresivnost bliska Keithu Jarettu držala u zanosu, ali začudo i stanju visoke koncentracije auditorijum duže od sat vremena.

Eklektičnost nastupa izraelskog kontrabasiste Omera Avitala zna da ga neretko odvede u vode neizdrživo slatkastog mejnstrima, što je često nekompatibilno s energetski nabijenim baperskim ili pak spiritualnim segmentima njegovog koncerta. U svakom momentu kao zvezda iz senke se nameće mladi, ali već odavno prekaljeni bubnjar Ofri Nehemya, dok je saksofonska linija vidno inferiorna u odnosu na umeće ostatka kvinteta. Čak i za vreme saksofonskih sola zabava se odvija u zadnjoj liniji na relaciji klavir-bubanj-bas.

Treće veče je u Velikoj sali otvorila nemačka kompozitorka i pijaniskinja Julia Hülsmann sa svojim ženskim oktetom. Istina, nije odsvirala impresivan koncert kao pre pet godina u Amerikani, ali se svakako dalo uživati i u suptilnoj svirci (posebno Hülsmannove)  i aranžmanima, kako autorskih komada tako i obradama pop i rok songova. Najupečatljiviji komad koncerta bilo je izvođenje autorske kompozicije ”Tantum” Aline Frazão, jedne od tri pevačice u sastavu okteta.

U nastavku je nastupio Big Band RTS-a koji ove godine slavi 70 godina postojanja, ali je svoje zlatne dane, i personalno i kreativno, proživljavao pre dugo vremena.  Specijalni gost orkestra bio je Bobby Shew, nadasve interesantna persona, autentični svedok jednog vremena, prva truba mnogih big-bendova i istaknuti hard-bop solista manjih sastava, edukator, a povrh svega samouki muzičar. Big Band naravno oberučke prihvata priliku da se još jednom oproba po utabanim stazama svinga na kojim bi usled konzervativnosti u neverici  danas Woody Herman verovatno zakolutao očima.  Ako orkestar u raspisanim kolektivnim deonicama i deluje podmazano (mladi Grbatinić za bubnjevima se doima kao lepo osveženje) , kada na scenu stupe solisti (najbolji primer u čak dva dobijena sola je tenorista Aleksandar Jaćimović) uočava se šta je zapravo ispod haube motora, te je današnji državni big band lepa personifikacija stanja sistema u kome trenutno živimo (vidi pod ”državni posao”).

Deo programa koji obitava ”s one strane džeza” bio je u prethodnim godina uvek jak adut festivala, te privlačio onaj posvećeni deo publike, mahom vezan za mlađeg i drčnijeg brata BJF-a kojem je ime Ring Ring. Ovaj put je mlađi brat prvi uradio domaći zadatak, tako da je Beograd bendove The Necks, Cortex i The Thing već imao prilike u etapama da ugosti.

Sidnejski trio  The Necks spada u ligu bendova koje je faktički nemoguće žanrovski klasifikovati, ali i jako teško rečima dočarati ono doživljeno na njihovom koncertu. Princip je skoro uvek istovetan – kreće se sa jednostavnom ritmičkom ili melodijskom linijom, koja se uz minimalne tonalne, ali izražene dinamičke i teksturalne promene razvija u transcedentalno iskustvo u koje je Amerikana to veče potpuno utonula. Pojedinci se nisu stideli da stanje transa prevedu u ples, dok je većina zatvorenih očiju meditirala uz klavir, bubanj i bas koji su se to veče stopili u jedno.

Cortex je sastavljen od norveških džez muzičara najvišeg kalibra, koji su neupitnu ljubav prema tradiciji odlučili da pomere van konvencionalnih tokova, stvorivši tako autentičan visokooktanski izraz koji, iako uskraćen za angažovanost poruke fri-džeza šezdesetih, svakako poseduje pripadajuću energiju. Problem je, međutim, u tome, što je impresija vezana za ovaj bend ubedljivo najjača kada ih sretnete uživo prvi put. Svaki naredni koncert ostavlja želju za barem daškom iznijansiransti, koja je skrajnuta neprekidnim forteom koji bend forsira dužinom celog nastupa.

The Thing su bili… The Thing. Frekventni visoki nivo energije (za nekoga ko ih prvi put čuje može biti i uznemirujući) dinamički je izuzetno konceptualno  uklopljen sa momentima kratkih predaha. Da bi se samouverenost i sila maga ”old-school vikinškog džeza” Matsa Gustaffsona mogla ispratiti, neophodan je po jedan Paal Nilssen-Love i Ingebrigt Haker Flaten i sa takvim sastojcima obrok ne može da omane. Nekome je on preukusan, nekome gorak, ali nikome bljutav.

Što se tiče nastupa finskog muzičara Jimija Tenora, usled nerazumevanja gradiva samo ćemo ustanoviti da je sala Amerikane za njegovog nastupa bila najkrcatija, a da je publika očigledno dobila ono što je od ove zvezde devedestih godina i očekivala. Srećom, dobar deo njih se zadržao i na narednom, koncertu Bečlija Kompost 3, jednog od reprezentativnih predstavnika visokokreativne austrijske džez i impro scene, sačinjenog od individualaca formalnog muzičkog obrazovanja, ali spremnih da krenu ka marginama moderne muzike. Vođen bitom i semplovima izuzetnog bubnjara  Lukasa Königa, Kompost 3 se kreću između džeza, fanka, roka, apsurdnih i bizarnih duhovitih zvučnih tepiha i psihodelije. Jedan od onih bendova kojima je BJF znao da i ranijih godina razgali srca onih otvorenih za iznenađenja.

Kvalitet dela glavnog programa koji je  rezervisan za najveće sale (ovaj put je izbor pao na Kombank dvoranu – bivši Dom sindikata) bio je prilično varljiv. Južnokorejska pevačica Youn Sun Nah prikazala se u mahom konvencionalnom maniru, ostavivši po strani eksperimente i slobodne pasaže koje je forsirala kada sam je poslednji put gledao u duo postavci sa gitaristom Ulfom Wakeniusom. Ljubav prema popu, roku, tradicionalnom američkom džezu i francuskoj šansoni zasenila je uticaje tradicionalne muzike njene domovine, te su centralno mesto zauzele obrade kompozicija Leonarda Kohena, Toma Waitsa…

Chucho Valdes je Beograd pohodio poslednji put pre okruglo 40 godina sa tadašnjom kubanskom latino-džez senzacijom Irakere i pretpostavljamo da je tada i zaista, a što  se najavljivalo i za ovaj koncert, podigao publiku na noge. Da ikakav sličan scnario otpada ovaj put jasno je bilo nakon prve dve numere jalove i predvidive vožnje  po dirkama klavira i neagilnosti ritam sekcije. Verovatno najveći ”filler” ovogodišnjeg festivala.

Svetska muzika, samim tim i postavka okupljena oko legendarnog trubača Enrica Rave ostali su ove godine bez jednog od najbitnijih i najuticajnijih evropskih džez muzičara ovog i prošlog veka – Tomasza Stańka (nekoliko odsviranih elegičnih tema pretpostavićemo bila je direktna posveta njemu). Na njegovo mesto je došao američki velikan saksofona Joe Lovano, koji agilnim baperskim linijama predstavlja direktan kontrast emotivnom i ekspresivnom Ravi. Zvezda ovog koncerta bio je, međutim, izuzetni (više i ne toliko) mladi pijanista Giovanni Guidi, koji u svom stilu neverovatno umesno objedinjuje Šuberta, Boba Stensona i Andrewa Hilla.

Čikaški pevač Kurt Elling je u zadnje vreme (pre)čest gost Srbije. Pre svega dve godine smo ga sa istim (odličnim) bendom slušali u samo dvadesetak kilometara udaljenom Pančevu. Ellingov visokorezonantni četvorooktavni bariton delovao je ovo veče (da li zbog prehlade ili umora) pomalo istrošeno, te su njegove uobičajene vokalize i bitnički ekspresivni povici za ljubitelje pevačevog dela bili ispod naviknutog visokog nivoa. U svakom slučaju, vreme je za mali predah od elegantnog gospodina sa maramicom u džepu sakoa.

Sam kraj festivala godinama unazad pripada aktuelnom momentu srpskog džeza i kao takav trebao bi, i pored prilično nepovoljnog termina, da bude i jedan od njegovih najznačajnijih delova. Selekcija je ove godine zaista bila za pohvalu, jer je predstavila tri potpuno različita pogleda na kreativnu muziku nastalu u glavama domaćih muzičara.

Irini Karamarković je deset godina od izlaska izvrsnog albuma ”Songs from Kosovo” trebalo da dobije priliku da ga uživo predstavi pred srpskom publikom, kojoj je, s najboljom namerom, i bio originalno namenjen. Uvertira koncertu je bio smeli intervju  u kome je pevačica pokazala da joj je, iako nije fizički deo srpske džez scene, izdaleka sve jasno, a potezi u karijeri opravdani. Od originalne postave muzičara u Beogradu je nastupio samo jedan, ali ključni –  pijanista Stefan Heckel. Radost uživanja u izvrsnom materijalu i interpretaciji nije se dala pokvariti ni sporadičnim tehničkim problemima, ni činjenicom da je utegnutost ritam sekcije (Miloš Čolović/Anđelko Supar) mogla da bude na nešto višem nivou. Irine bismo morali da se setimo mnogo češće od ovih sporadičnih prilika, jer se radi o unikatnoj personi koja je do svog autentičnog izraza došla i talentom , i hrabrošću i odlučnošću, o čemu bi protagonisti domaće scene mogli prilično toga naučiti.

Konceptualna umetnost se u svojim začecima oslanjala prevashodno na minimalizam, te i muzika i ideja  valjevskog basiste Uroša Spasojevića počiva u osnovi na jednostavnim melodijskim motivima ostvarenim prilično neortodoksnim oruđem – bas gitarom koja u njegovom izvođenju dobija ulogu drugačiju od one na koju smo navikli. Duboko inspirisan i neupitno veran ECM estetici, posebno njenim skandinavskim prvacima, Uroš je ostvario san snimivši nedavno album u čuvenom norveškom Rainbow studiju, a isti je (u medliju sa temama sa prethodna dva izdanja) predstavio na beogradskom koncertu uz pomoć pijaniste Aleksandra Grujića i pevačice Nene Jelače. I pored uspešnog nastupa ostaje žal što u klavirskoj stolici nije sedeo Bojan Marjanović koji je pored nemerljivog sviračkog doprinosa učestvovao aktivno i u samom kretivnom procesu stvaranja albuma.

Čast da zatvori festival pred i dalje neumornom publikom imao je saksofonista Uglješa Novaković, koji je predstavljajući svoj sveži album ”Tales from the Past”, sa svojim kvintetom pokazao da se pravoverni post-bap može i u Srbiji svirati agilno i ubedljivo. Uglješina biografija navodi da se saksofonista oprobao u mnogim žanrovima, međutim, ono što se altistima tog kalibra obično dešava – da razvodne ton bez mogućnosti da se otresu crossover sladunjavosti, Novaković je očigledno  izbegao. Iako je forma i kompozicija svesno lišena autentičnosti, jako prija videti mlade ljude koji izgaraju (u prvom planu pored Uglješe pijanista Andreja Hristić i bubnjar Miloš Grbatinić)  dok sviraju muziku u koju očigledno veruju.