Beogradski džez festival 2019: Trijumf evropskih vrednosti

Mesto: Dom omladine, Kombank dvorana, Beograd / Datum: 22-27.10.2019. / Foto: Tim Dickeson

Tih nedelju dana koliko traje, Beogradski džez festival za njegove građane zaista predstavlja svetkovinu. Najviše iz razloga što im ne preostaje previše izbora, jer  se van ovih termina u Beogradu skoro pa ništa vezano za gostovanje krupnih imena iz ovog domena ne dešava. Naravno, koliko su grad i država zaslužni za obilnu podršku, samim tim i obilnu muzičku ponudu u tih nedelju dana, toliko su svojim odbijanjem da se sistematski sagleda potreba za ulaganjem u kulturu najdirektniji  krivci za sušni period u ostatku godine. Usled ovakvih okolnosti,  publika u ovom kratkom periodu po automatizmu hrli na skoro sve što joj se servira, a dobra vest je da joj je na ovogodišnjoj smotri moglo biti ”podvaljeno” i zaista niz sjajnih koncerata, koji su po zvučnosti bili daleko iza glavnih komercijalnih mamaca; za ovakve opskurne bisere bi u vanfestivalskim terminima verovatno postojalo minimalno interesovanje.  

Atipično za prethodna izdanja, a ne ulazeći u to da li se radi o predumišljaju ili koincidenciji, ovogodišnje je izdanje festivala ugostilo čak tri big benda. Najzvučnije među njima je svakako bilo ono koje nosi Mingus Big Band, od početka 90-ih glavni prezenter zaostavštine kompozitora i basiste Charlesa Mingusa. Za razliku od prethodnih postava gde se insistiralo na članovima koji su u nekom momentu sarađivali s legendarnim muzičarem, danas u postavi Mingus Big Banda s ovakvim pedigreom može da se podiči jedino trombonista Earl McIntyre. Odlučivši se za prijemčiviji, a ”na štetu” kompleksnijeg materijala, orkestar je ovo veče zvučao očekivano savršeno, ali ne i previše uzbudljivo. Zapravo se za njegovo najveće dostignuće u sferi angažovanosti (koja je bila Mingusov zaštitni znak) može posmatrati činjenica da su dvojica Rusa – basista Boris Kozlov i trubač Alex Sipiagin vodili glavnu reč na bini; otelotvorenje Mingusovog sna o nesputanoj multietničnosti i sputanom antirasizmu.  Usudićemo se čak da kažemo da je belgijski big bend Flat Earth Society svojom filozofijom i odnosom (nastranu partiture), muzički bio bliže Charlesu Mingusu nego orkestar koji bi trebalo da autentično izvodi njegovu muziku. Najviše se to tiče zdravog balansa između raspisanog i kolektivne i individualne slobode u izvođenju, a kojim se lider i klarinetista orkestra Peter Vermeersch majstorski aranžerski poigrava u ove dve decenije njegovog postojanja. Stilski labavo se muzika ovog sastava prostire od Henryja Mancinia, Zappe, Sun Ra, preko svinga i mamba, sve do alternativnog roka. A, pretpostavimo bez nekih iluzija da će ikoga direktno naterati da se počeše po glavi, Vermeersch dotiče i neka problematična pitanja modernog društva – krupni kapital, multikorporativnost, interes, licemerje i, naravno, klimatske promene.  Hajde onda da primetimo da bi se stari namćor Charlie namrštio kada bi znao da su od zvaničnih tumača njegove tradicije Beograđani dobili ništa više do sat vremena čiste zabave, a od nekih razdraganih Belgijanaca višeslojno iskustvo bliskije njegovim svetonazorima.  

Boje domaćih orkestriranih poduhvata branili su Vladimir Nikolov i Srđan Ivanović sa svojim Undektetom . Ambiciozni aranžmani koji se stilski protežu od odmerenosti cool-jazza do dozirane lalo-schifrinovske urgencije, zahtevaju od konzumenta u svojoj ”sporogorećoj” fabuli dobranu dozu strpljenja. Mnogi su se, nažalost, požalili da investirano strpljenje nije donelo i očekivanu nagradu. Koncert je svojom, posebno ritmičkom, umešnošću, kao specijalni gost,  obojio francuski flautista Magic Malik .

Nije manjkalo ove godine ni sa legendama i zaslužnim džez drugovima. Već na otvaranju festivala sa svojim kvintetom nastupio je jedan od onih koji su bespovratno definisali moderni francuski džez – basista Henri Texier. Neveliki broj posetilaca prisustvovao je koncertu koji je predstavio sinergiju onoga što je Texier darovao modernom evropskom džezu u poslednjih 55 godina. Jednostavne, ali efektne melodije, koje kao i ritmički obrasci vuku inspiraciju iz afričkog i indijanskog nasleđa, bile su pogodno tlo ekspresivnom rasviravanju dvojice saksofonista i gitariste.

Publike  na koncertu drugog bas velikana, Stanleya Clarkea, međutim, nije manjkalo. Krcata sala Kombank dvorane zdušno je pozdravila svaki od jeftinih trikova legendarnog basiste i njegovih šegrta. Stara slava, pirotehnika bez pokrića i populizam  i dalje dobro idu na masovnom tržištu i toga su i selektori festivala i sam Clarke svesni. Vrhunac pespredmetnosti te večeri bilo je nemilosrdno sakaćenje Mingusove ”Good By Pork Pie Hat” , ”otprašene” u bezdušnom funk-jazz-rock maniru. Oporavak je još u toku.

Manir Beogradskog jazz festivala je da se imena muzičara lidera ne ponavljaju u okvirima nekih razumnih vremenskih intervala. Jedini kome je dozvoljeno da se ”ogreši” o ovo nepisano pravilo jeste Charles Lloyd; jer , da citiramo umetničkog direktora festiva – jednostavno, u pitanju je Charles Lloyd. Kroz program koji je saksofonista  to veče ponudio,  na momente  nepotrebno entuzijastičnoj beogradskoj publici, kao lajt motiv provlačio se, u početku diskretno, a na kraju i sasvim direktno, osvrt na njegove blues početke. U takvoj konstelaciji, nije čudno što je gitarista Martin Sewell svojim sirovim tonom , evocirajući zvuk legende čikaškog bluesa Howling Wolfa kao jednog od Lloydovih najranijih uzora i poslodavaca, dobio poziciju najmarkantnijeg soliste na bini to veče. Saksofonista je odavno odustao od prvobitne iluzije da muzikom može promeniti svet, što ne znači da nije u stanju da svojim spritualizmom materijalizovanim kroz muziku, duhovno ozari barem mikrosvet neke otvorene duše pred kojom nastupa to veče.

Tradicionalni ”srpski showcase” otvorili su Novosađani Dragon’s Fuel, par godina unazad jedan od najperspektivnijih instrumentalnih sastava kod nas. No, i pored odličnih, čak hitičnih, kompozicija i neupitnog instrumentalnog umeća, bend  i dalje obitava na margini šire prihvaćenosti. Nažalost, to ni nastup na BJF-u, najviše zbog prilično trapavog i ležernog scenskog nastupa, neće značajno promeniti. Bend koji u uslovima klupske skučenosti dočarava najsvetlije momente čikaške underground ili britanske alternativne jazz estetike mora da nađe modus kako da izađe ”među ljude”. Navijamo za Dragon’s Fuel!

S druge strane, saksofonista Rastko Obradović je odavno u džezerskim krugovima izgradio reputaciju traženog bap saksofoniste s ozbiljnim pedigreom. Pitanje koje se ipak mora otvoriti je – da li je to ono što on u potpunosti i želi. Školujući se u Norveškoj, razvio je jake afinitete prema skandinavskoj muzičkoj meditaciji, ljubav čije ovaploćenje nije uspeo da do sada, barem ne u Srbiji, i ostvari. Prisustvo norveških muzičara u njegovom kvartetu obećavalo je upravo realizaciju pomenutih ambicija; rezultat je negde na pola puta, između skandinavskih folklornih tema, naznaka eterične atmosfere i mišićavih modalnih sola. Bez namere da ulazimo u to da li je Rastko postao i zatočenik sopstvene reputacije bap soliste ili se radi o zapravo o želji da se postigne ”primirje” između Jana Garbareka i Joea Hendersona u njemu, tek prisustvovali smo odličnom koncertu, na kome je svoj veliki talenat i prilagodljivost zadatoj situaciji pokazao i gostujući trubač Ivan Radivojević.

Ako bismo za Komedu rekli da je Sveti duh, a Tomasz Stanko Otac modernog poljskog džeza, jedan od sinova koji najvernije nastavlja veliku tradiciju, ali koji je i vremenom nadrastao dugu senku majstora,  je saksofonista Maciej Obara.  Vreme koje je proveo kao Stankov sajdmen ga je približilo jedinstvenoj harmonskoj i melodijskoj estetici Skandinavije. Stoga, njegova poljsko-norveška postava predstavlja idealnu sintezu izraza ove dve zemlje (stalnog Garda Nilsena zamenio je za ovu priliku na bubnjevima takođe izvrsni Michal Miskiewicz). Impresija sa ovog koncerta najbolje bi stala u najkraći opis jednog prijatelja u čijem društvu sam svedočio ovoj magiji: svemir.

Od momenta kad sam pre nekoliko godina u jednoj od postava legendarnog trubača Enrica Rave primetio gitaristu Francesca Diodatija, jasno je bilo da iza ovog kretivca ne stoji samo neortodoksni i svež pristup instrumentu, već i ozbiljan autorski potencijal. Na vrlo intrigantan način sa svojim bendom Yellow Squeeds je na festivalu predstavio neobičan spoj poliritmije i otkačenih hromatskih modulacija, spoj koji nepripremljenog slušaoca može da ostavi u stanji prilične konfuzije. A dan nakon Diodatija nastupio je i njegov mentor, te konceptualni uzor Steve Coleman sa najnovijom inkarnacijom svojih Five Elements. Rezultati Colemanovih istraživanja i eksperimenata u kojima se saksofonista bavio i fizičkom i metafizičkom razgradnjom i ponovnim sastavljanjem tradicinalnih džez obrazaca stvar su ukusa, te neretko su opisivani i kao estetski ružni. No, ako nekome i ne leže neobične i hetkične melodijske linije i nesvakidašnje metričko grupisanje fraza, ritam sekcija Sean Rickman/ Anthony Tidd je svakako dala povod erupciji oduševljenja ispunjene Amerikane. Novi ”peti element” Kokayi je primer da  muzikalnost i rep , čak i u ovako naprednom okruženju u kom se obreo, itekako mogu ruku pod ruku.

Nemačka, koliko god velika bila i koliko god pametno i sistematski u ulagala u kulturu i odgovarajuću edukaciju nije nikad izrodila autohtoni džez izraz. To ne znači da nije dala sijaset sjajnih muzičara, od toga pregršt velikih stilista; za pijanistu Michaela Wollnyja se kaže da je najautentičnija džez pojava još od legendarnog Alberta Mangelsdorffa. Isti je sa svojim trijom u velikoj sali Doma Omladine održao spektakularan koncert, šetajući se komotno i suvereno kroz brojne stilove i raspoloženja, ali ostavši u svakom momentu podređen muzici kao esenciji. Svoj evropski senzibilitet on čuva kroz uticaje klasičnih impresionista, dok njegov džez levitira između skandinavske meditacije, harmonske apstrakcije i sporadičnih eksplozija avant-swinga i free-jazza.  Priliku da prikaže deo svog autorskog opusa, dobio je i bubnjar trija, i sam ambiciozni kompozitor,  Eric Schaefer, a klarinetista Kazutoki „Doctor“ Umezu pomogao je da se prezentuje komad projekta bubnjarevog „Kyoto mon Amour“.

Berlinski bubnjar i konceptualista Max Andrzejewski predvodi još jedan vrlo aktuelan nemački sastav pod nazivom Hütte, a kojeg je ugostio ovogodišnji BJF.  Oni su na vrlo živopisan i iznijansiran način predstavili zaostavštinu  legendarnog britanskog muzičara i kompozitora Roberta Wyatta. Oslanjajući se uglavnom na  onaj neangažovani, več mahom ”ljubavni” deo Wyattovog opusa, Hütte su, naravno iz sopstvene perspektive, pokušali da približe što više aspekata i raspoloženja njegovog delovanja, od uznemirujuće iskrenosti do uvrnutog humora. Zvezda nastupa je bila turska pevačica/improvizatorka Cansu Tanrikulu. Autentični tretman Wyattovog nasleđa i od strane francuskog Orchestre National De Jazz Beograd je imao priliku da uživo čuje 2010. godine.

Nakon prošlogodišnjeg impresivnog nastupa Bečlija Compost 3, BJF je ove godine ponudio još jedno aktuelno ime kreativne austrijske džez scene, septet Shake Stew. Tipično za direktno čedo našeg omiljenog Saalfelden Jazz Festivala, Shake Stew ne poznaje konvecije – ni u formaciji (dupli trio + 1) ni u muzičkoj formi u kojoj se dešavaju stvari ni malo sklone kategorizaciji. Ali, recimo da je u pitanju plesna muzika ukotvljena u afro-beatu (stolice u Amerikani su predstavljale apsolutni višak), koja sedmorici snažnih muzičkih ličnosti pruža priliku za vrlo kreativne ispade iz zadate matrice. Klimaks večeri je usledio kada se na sceni pridružila kompletna postava  benda Hütte.  Repetativnim rifom na gimbiju, marokanskoj vrsti laute, lider austrijanske momčadi uveo je kolege u transcedentalni sešn, kome se plesom,  te neuobičajeno tople oktobarske večeri, pridružio veliki deo raspoložene Amerikane.

Još pod impresijom letošnjeg koncerta koji je francuski violinista Theo Ceccaldi održao s pijanistom Robertom Negrom, željno sam iščekivao njegov beogradski nastup u postavci koja je obećavala sve, samo ne kamerni doživljaj. Francuska je zemlja u kojoj je violina prirodno vezana za džez, a Ceccaldi je jedan od muzičara koji već veoma rastegljive granice primene instrumenta i dalje uspešno testira. Eksplozivna šestorka Freaks u aranžmanima najviše duguje Zappi, u improvizacijama najslobodnijim kreativcima džeza, u estetici fjužnu sedamdesetih, u inspiraciji i šansoni i ekstremnom metalu i Stravinskom. Svečarska atmosfera tih ranih nedeljnih časova u Amerikani mogla je biti adekvatnija jedino bez stolica u njoj. Slavila se još jedna pobeda kreativnog izraza, te činjenica da baš kao što i muzika u rukama hrabrih individualca, sigurni smo, i dalje dugo  neće stagnirati, tako ni ukus selektora ovogodišnjeg BJF-a nećemo dovoditi u pitanje ni sledeće godine.

Svojih nešto više od pet minuta dobio je ove godine i vokalni džez. Najavljivana kao najveća zvezda ovogodišnje smotre, američka pevačica Dianne Reeves, sa svojim prekaljenim bendom u kome se najviše ističe brazilski gitarista i dugogodišnji saradnik Romero Lubambo, priredila je prijatan i nepretenciozan koncert u strogim granicama mejnstrima , nakon koga nije bilo previše razloga za gunđanje. Nova nada američkog vokalnog izraza Jazzmeia Horn prikazala se sa svojim kvartetom u tradicionalnijem baperskom izdanju. Ne skrivajući uticaje diva kao što su Betty Carter ili Abbey Lincoln, pokazala je da vrsno vlada sket tehnikom, te da joj je ritmika jedan od glavnih aduta. Kanadska kantautorka Laila Biali, prikazala je određene izvođačke i kompozitorske kvalitete, ali njen izraz i muzika na tragu Brucea Hornsbyja definitivno ne pripadaju putu koji je, ili bi barem trebalo da zacrtava Beogradski džez festival.

Koncerti koji su ostavili nešto bleđi utisak, ali trebaju biti pomenuti jesu onaj trija gitariste Gilada Hekselmana i benda Juncture Henryja Spencera. Gilad Hekselman se prošle godine u pokazao kao jako dobar i zahvalan sajdmen u bendu Bena Wendela u skladu s prostorom koji je dobio. Iako gitarista velikog potencijala i prelepog tona, činjenica je da još nije u stanju da nosi breme lidera, posebno ne u zahtevnoj trio formi i na velikoj festivalskoj bini. Henry Spencer s druge strane, iako ne bez ozbiljnog potencijala za dobar originalan autorski izraz, moraće još mnogo da radi ne bi li se u autentičnosti  iole približio predstavnicima uvek sveže i inovativne britanske džez škole.

Festival je ove godine imao i svoj bonus-koncert, što ga je produžilo na čak osam dana trajanja. Za impresije o nastupu norveškog velikana Ketila Bjørnstada, ne samo kultnog pijaniste i kompozitora, nego i plodnog i uticajnog pisca, konsultovali smo verovatno najvećeg poznavaoca skandinavske džez scene i ECM etikete kod nas, basistu Uroša Spasojevića. On je prošle godine i sam sa svojim projektom snimljenim u čuvenom  Rainbow Studiju u Oslu nastupio na Beogradskom džez festivalu, a ovu priliku iskoristio i da lično upozna Bjørnstada.

”Ketil Bjørnstad je svojom introspektivnom i uzvišenom muzikom uspeo da izazove široku paletu emocija kod veoma usredsređene beogradske publike. Magični tonovi koji su se nizali pod njegovim prstima rezonovali su zvukove morskog povetarca, sirove prirode i nesagledivog prostranstva nordijskog fjorda. Legendarni norveški pijanista je obeležavao zlatni jubilej – pet decenija rada, baš kao i njegova izdavačka kuća ECM. Stoga je poslednje veče festivala obilovalo nostalgijom i melanholijom u kombinaciji sa osećajem ponosa i čiste radosti koje su evocirane muzikom ovog svestranog umetnika.”