Beogradski džez festival 2024: Plišani tango zrelosti

Mesto: Dom omladine i MTS dvorana, Beograd / Datum: 24-28.10.2024. / Foto: Stanislav Milojković

Za nama je još jedno izdanje Beogradskog džez festivala, jubilarno 40. po redu. U godini kada beogradski Dom omladine slavi 60 godina od svog osnivanja i početka rada, ovo je dodatan jubilej za matičnu kuću festivala. I zašto ne reći odmah, bilo je skoro savršeno. Pravo slavljeničko izdanje pažljivo upakovano i za najzahtevnije džez sladokusce.

U vreme opšte stagnacije stvarnih kulturnih sadržaja u zemlji Srbiji, Beogradski džez festival svoju jasnu nit vodilju ima u sjajnoj tradiciji koja seže do 1971. godine kada su se u okviru prvog izdanja u Beogradu obrela sva najveća džez imena toga doba. Posle pauze usled istorijskih budalaština iz devedesetih godina prošlog veka, festival je ponovo pokrenut 2005. Ozbiljan i posvećen tim ljudi iz Doma omladine Beograda uspeva već 20 godina svakoga oktobra da Beograd jasno pozicionira na mapi najznačajnijih džez manifestacija u Evropi. Tome svedoči i veliki broj stranih džez novinara i fotoreportera koji su u prestonici Srbije redovno prisutni. I ovo 40. jubilarno izdanje je to, bez ikakve sumnje, ponovo potvrdilo. Krećem od same završnice, ne slučajno!

Ansambl Buena Vista All Stars je zatvorio u ponedeljak program festivala. Koncert je danima unapred bio rasprodat a ’’veseli Kubanci’’ koje beogradska publika poznaje još od originalne postave orkestra Buena Vista Social Club  sa Tašmajdana iz 1998. nije ostala dužna zahvalnoj publici. Inspirativnim muziciranjem digli su na noge veći deo MTS dvorane a svoj su nastup zatvorili legendarnom kompozicijom Chan Chan, i tako na najbolji način zatvorili festival koji se održao pod sloganom Džez nasleđe… a njega je ovih dana bilo na pretek.

Domaće snage

Džez nasleđu je svakako bio posvećen prvi nastup na festivalu. Posle kraćih uvodnih beseda džez muzičara Jovana Maljokovića u svojstvu Predsednika Upravnog odbora festivala i Sekretarke za kulturu grada Beograda u svojstvu nosioca glavne finansijske podrške ove prestižne i od značaja manifestacije za sam grad, pred publikom je zasijao Big Band RTS-a pod dirigentskom palicom svetske džez legende, Novozelenđanina Alana Broadbenta. Ovaj dobrodržeći vremešni gospodin je prvi put nastupao na festivalu 2010. kao pijanista u okviru čuvenog Charlie Haden’s Quartet Westa. Big Band se pred publikom festivala pojavio 18. put, ali iskusni Broadbent nije dozvolio da to bude samo još jedan festivalski nastup stalnih domaćih uzdanica. Iako su aranžmani poznatih džez standarda zvučali vrlo konvencionalno, gost dirigent je vrlo poletno pozivao članove sastava da se prepuste solo deonicama i prikažu prisutnima svoje umeće. Bilo je tu par vrhunskih bravura članova Big Banda, a prava poslastica se desila kada su na binu izašli i gosti ovog nastupa. Prvi od njih je bio sjajni hrvatski pijanista Matija Dedić čija kompozicija je izvedena vrlo poletno. Nakon njega, na scenu je izašla jedna od zvezda evropskog džeza, italijanski tormbonista Gianluca Petrella. Njegov nonšalantan stil oblačenja, a opet potpuno vrhunsko muziciranje kao potpuna suprotnost tome, mnogima su izmamili iskrene osmehe. Naravno, Alan Broadbent ih je obojicu sa puno zadovoljstva na kraju nastupa orkestra pozvao da im se pridruže na bini.

Da srpska džez scena ima izvesnu budućnost i da je Beogradski džez festival njen verovatno glavni promoter, posle nastupa Big Banda prvo veče festivala, mogli su džez novinari i fotoreporteri da se uvere i naredna dva festivalska dana. Program Srpski showcase je ustanovljen 2015. i već deseti put promoviše pretežno mlade snage srpske džez scene. U čuvenoj Šestici Radio Beograda održani su nastupi 6 sastava koji su u poslednje 3 godine izdali album. Iz razgovora sa par stranih novinara zaključio sam da su vrlo pozitivno zatečeni onim što čuju na showcaseu u Beogradu.

U petak su nastupili Viktor Tumbas Kvintet i Drumbooty bubnjara Peđe Milutinovića. I dok je mladi pevač izuzetne boje glasa, koji podjednako peva na srpskom kao i na engleskom jeziku, što je za mene veliki plus, muzički ukorenjen u fjužnu sedamdesetih i prog roku, Drumbooty je ozbiljno ukorenjen u fanku i ima pravi gruv za klupske svirke. U subotu smo popodne u Šestici videli čak četiri sastava. Prvi je nastupio sastav Schime. Ovi već prekaljeni muzičari su odsvirali par kompozicija koje svakako ukazuju na jasno praćenje dešavanja u savremenom džezu. Quartet trubača Ivana Radivojevića je bio više za ljubitelje klasičnog džez zvuka, ali ne treba zanemariti potencijal da se ovaj sastav razvije i u nekom drugom pravcu. Quintet flautistkinje Milene Jančurić je vrlo zanimljiva sinteza nekih savremenih stremljenja i klasične džez svirke. Iskusna ritam sekcija ima dovoljno čvrstine da ostatku sastava daje dovoljno prostora da se upuste u ozbiljnije eksperimente uprkos svom iskustvu. Trio Uroša Spasojevića je bio na tragu ECM zvuka i savremene avangarde. Uz trubu, bas gitaru i bubnjeve kao gošća na harfi se pojavila i Nena Jelača.

Zvaničan program u subotu je počeo sa projektom Serbian All Stars: Past, Present and Future. Sastav čine profesori sa Odseka za džez i popularnu muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Luka Ignjatović (alt saksofon), Dragan Ćalina (klavir), Milan Nikolić (kontrabas) i Aleksandar Cvetković (bubnjevi) su nam izveli 5 kompozicija velikana srpskog džeza, a uz to i 4 kompozicije svojih mlađih kolega koji su sa njima nastupili kao gosti. Milena Jančurić (flauta), Rastko Obradović (saksofon), Ivan Radivojević (truba) i Miloš Čolović (kontrabas) koji je prvi nastupao sa sastavom, pokazali su u svojim kompozicijama da ni malo ne zaostaju za ’’tradicijom’’ tako da se naizmenično izvođenje starog i novog pokazalo kao pun pogodak. Jedan od najdirljivijih momenata festivala je bio zajedničko izvođenje svih na samom kraju koncerta.

Zvezde

Svake godine na Beogradskom džez festivalu boravi i neko od najvećih aktuelnih džez imena. Ove godine ih je bilo pregršt. Prvo veče posle nastupa Big Banda na binu je izašla najtraženija džez pevačica današnjice Cecile Mclorin Salvant. Ova žena može praktično da otpeva sve! Njen repertoar je vrlo raznovrsan i kreće se od klasičnog džez idioma do kabaretske muzike i potpuno slobodnih formi. Kvartet koji predvodi suvereno i lako, baš kako i ona svojim glasom prelazi iz kompozicije u kompoziciju. Besprekoran nastup kome je do pred sam kraj falilo ’’malo duše’’ a onda je sve pozitivno eksplodiralo u obradi pesme ’’Wuthering Heights’’ od Kate Bush. Potpuni trijumf!

Drugi dan je otvorila još jedna žena koja spada u velika džez imena današnjice. Izraelsko američka klarinetistkinja Anat Cohen je u današnjem džezu sinonim za instrument koji je nekada bio mnogo više zastupljen u džez muzici. Njen sastav Quartetinho je održao jedan vrlo korektan nastup na kojem su prisutni mogli da čuju puno dopadljive muzike, ali nažalost ne više od toga. Pošto sam ranije dva puta gledao Anat Cohen stekao sam utisak da se ona sama negde zamorila od dugogodišnjeg boravka na samom vrhu. Nikada nije lako biti dovoljno motivisan ako si u velikom vremenskom periodu u svom poslu neprikosnoven/a.

Quintet James Cartera je u subotu izašao da predstavi aktuelni program: Looking at Lock – Tribute to Eddie Lockjaw Davis nakon nastupa Serbian All Stars. Svima je odmah sve bilo jasno. James Carter je jedan od najfurioznijih saksofonista današnjice, a njegovo sviračko umeće se graniči sa nečim potpuno nestvarnim. Naravno, prateći sastav ni malo ne zaostaje za ’’razvaljivanjem’’ samog Cartera. U sat i po nastupa bili smo prosto zatrpani fantastičnim muziciranjem, kome po mnogima fali samo malo više ozbiljnosti. Jer James Carter na momente deluje kao zabavljač koji je na ivici nervnog sloma, iako ne sporim da je sve to vrlo zabavno. Ukratko, fantastična tradicionalna džez svirka sa neverovatnim solo uplivima u druge forme… na radost i džez purista, baš kao i mnogih ljubitelja avangarde.

Solo nastup pijanističke zvezde Jason Morana pod nazivom Ellingtonia, kao svojevrstan omaž najvećem kompozitoru i aranžeru džeza, bio je pun pogodak za početak nedeljnog programa. Vrlo ležerno ali u isto vreme i vrlo posvećeno, višestruki nosilac titula u različitim kategorijama prestižnog godišnjeg glasanja časopisa Downbeat, proveo nas je kroz neke od svojih omiljenih kompozicija velikog Dukea Ellingtona. Svi prisutni su bili zatečeni i samom ekspresijom nastupa. Na kraju se Jason Moran, baš kao i mnogi drugi, još jednom zahvalio timu festivala uz opasku da u Srbiju uvek rado dolazi zbog publike, koja kao retko gde ulazi u interakciju sa muzičarima na sceni.

Rudresh Mahanthappa Hero Trio deluje kao off projekat ovog takođe više puta od Downbeata nagrađivanog indijskog, sa stalnim boravištem u Njujorku, alt saksofoniste. Imao sam pre 9 godina, posle beogradskog nastupa, priliku da se družim sa Rudreshom i tada sam shvatio da je ovaj sin nuklearnog fizičara jedna duboko svesna i pozitivna osoba. Hero Trio izvodi neke od Mahanthappinih omiljenih kompozicija, naravno u njihovim aranžmanima. Tako obrade Stevieja Wondera, Johnnyja Casha ili Georgea Michaela dobijaju određenu humorističku dimenziju, baš kao recimo  i džez klasika Keitha Jarretta. Lep festivalski nastup, ali ne i neki velik koncert za pamćenje.

Nakon Jasona i Rudresha, u Sali Americana smo u okviru ambicioznog projekta Diatom Ribbons američke pijanistkinje Kris Davis imali priliku da vidimo i Terry Lyne Carrington. Trenutno najtraženija bubnjarka u svetu džeza otprašila je jedan na momente vrlo dopaljiv set. U ovom nastupu se mešalo dosta slobodne inprovizacije sa pokušajima savremenog džeza da ozbiljno koketira sa savremenom klasičnom muzikom ili raznim oblicima moderne urbane kulture. Otuda je prisustvo DJ-a na bini bilo očekivano. Dosta uspešan nastup iako su neke kompozicije ostale nedorečene.

Deo o zvezdama završavam sa Billom Frisellom, gitaristom posebne muzičke estetike koji poslednih 40 godina kroz mešanje raznih formi američke muzike pomera granice džeza i muzike generalno. Kako nikada nije bio u Beogradu, publika je gladno dočekala ovaj nastup. Fantastični muzičari koji čine Bill Frisell Four ostavljaju mu dovoljno prostora za njegova melanholična gitarska snoviđenja, tako da je MTS dvorana mogla da bude potpuno obuzeta ovom svojevrsnom magijom. Koncert koji se pamti za ceo život posebno što je završen Burt Bacharachovom ’’What the World Needs Now is Love’’.

Brazil, Evropa i sve što nas spaja kroz nasleđe

Ove godine na Beogradskom džez festivala u suštini nije bilo slabih nastupa. Dva nastupa koja su na mene ostavila najslabiji utisak su nastup austrijskog sastava Kompost 3 i brazilskog sastava Quartabe. I kako su Bečlije već nastupale ovde 2018. i tada ostavile snažan utisak, očekivanja su bila visoka. Nova postava bez perkusija i dalje na momente zvuči moćno, ali kao da sama priča nema više svoje vezivno tkivo, pa se muziciranje inače veoma ozbiljnih instrumentalista često nepotrebno rasipalo. Za razliku od Kompost 3, sastav Quartabe svoje tehničke slabosti vrlo vešto pokriva dopadljivim scenskim nastupom i humorom. Oni nastupaju u kratkim pantalonama i kao đaci u školi izvode klasike brazilske muzike u otkačenim aranžmanima kao vodvilj ili kabare. Pre svega zabavan koncert, ali meni je falilo malo više muzike.

Dan pošto je nastupio kao gost Big Banda RTS-a, zvezda evropskog džeza, italijanski trombonista Gianluca Petrella je izveo svoj sastav Cosmic Renaissance u Veliku salu DOB-a. Gianluca je svojevrsni muzičar, DJ, psihonaut, guru. Dok je prateći sastav u gruvu afrobita ili spejs roka sedamdesetih, on miksuje raznu elektroniku, trubača i svoj trombon. Kada dinamika svirke dostigne neki svoj vrhunac, to nekada preraste i u ozbiljnu improvizaciju na tragu Sun Ra Arkestra. Fantastičan nastup, jedino ostaje žal što se nije desio negde pod otvorenim zvezdanim nebom u toploj letnjoj noći.

Nakon Petrelle trčim gore u Amerikanu gde druga zvezda evropskog džeza, francuski saksofonista Emile Parisien već uveliko diže temperaturu sa svojim kvartetom. Kada sam ga gledao 2016. u Beogradu prvi put bio je član sastava Vincenta Peiranija i bio je odličan. Sada je bio fenomenalan. Zvuk kvarteta se u dobroj meri zasniva na nasleđu francuske škole džeza, roka i avangarde. Na momente zvuče vrlo kamerno da bi u momentu eksplodirali u improvizaciji, gde se ne zna ko od muzičara više nosi priču. Stotinak prisutnih do kraja nastupa sigurno ne žale što su Emila videli i kao razbarušenog lidera ovog sjajnog kvarteta.

Na kraju osvrt na dva najbolja nastupa na 40. Beogradskom džez festivalu. Rodrigo Amado The Attic čine dva Portugalca i jedan Holanđanin. Tenor saksofonista Rodrigo Amado predvodi ovu beskompromisnu družinu koja predstavlja sam vrh evropskog i svetskog fri džeza. Oko 50 minuta svirke koja ne ostavlja nikoga ravnodušnim, jedni netremice sve prate u ekstazi dok drugi izlaze zatečeni napetošću i potpunim nabojem zvuka. Onno Govaert, bubnjar, skoncentrisano odgovara na svaki šum Amada i kontrabasiste Goncaloa Almeide. Iza sebe imaju i tri objavljena albuma u ovoj postavi. Briljantno!

Priznajem da od nastupa sastava Daniel Erdmann’s Velvet Revolution u subotu u ponoć u Amerikani nisam ništa očekivao. Tenor saksofon, violina i vibrafon… pa kako to može nekoga ozbiljno da pomeri?! Sjajni Daniel Erdmann na sredini bine, sa njegove desne strane harizmatični violinista Theo Ceccaldi, a levo vibrafon i u šarenoj košulji Jim Hart. Iza sebe imaju tri studijska albuma, a na poslednjem iz 2023. sa koga su pretežno i izvodili kompozicije svako od članova ima po tri kompozicije. Neverovatna interakcija u svedenom kamernom muziciranju, koje s vremena na vreme pređe u poneko divlje soliranje, koje iznenada i bez agresije onda ponovo ulazi u neku davno već uspostavljenu nevidljivu ravnotežu. Muzička čarolija koja se razvija kako u ambijentalnim i kamernim formama, tako i u ironijskim doskočicama kada muzičari uđu u svoje improvizacijske delove. Avangardna muzika, kamerna muzika i tradicionalni džez neverovatno spojeni na najsuptilniji mogući način i dobijate zvučnu sliku Velvet Revolutiona. Maestralno u svakom pogledu!

Poslednja kompozicija koju je sastav Velvet Revolution izveo zove se Velvet Tango. Odavno nisam imao u glavi tako poetičan naziv, naziv koji asocira na mnoge kontraste života. A onda sam shvatio… džez nasleđe koje je prošlo kroz 40 izdanja Beogradskog džez festivala jeste taj plišani tango zrelosti, koji nas ljubitelje džeza u Srbiji obavezuje da ta dobro i ozbiljno rasplamsana vatra, nastavi da plamti ako je moguće još jače.