Beogradski Jazz Festival 2010: Post Festum

Foto: Ivana Čutura

Ovogodišnje izdanje Beogradskog Jazz Festivala bilo je verovatno najbolje od reaktiviranja 2005. godine, s nekoliko veoma prijatnih iznenađenja. Ali zašto su sve to iznenađenja, ako se od brojnih džez legendi po pravilu očekuje kvalitetan ugođaj?

Krenimo od Shortera. Kao što već znamo, svake godine na festival dođe neki od džez-dinosaurusa, preživelih veterana iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Do sada su to obično bili rutinski nastupi veterana (Dizzy Gillespie All Stars Band, Benny Golson, Jon Faddis…), namenjeni konzervativnoj publici koja više voli „kulturne događaje“ od samog džeza.

Ovoga puta, ne samo što gost na „poziciji veterana“ nije nastupao sa našim državnim orkestrom, već je došao sa retko uzbudljvom postavom, koja bi mogla da održi čas mnogim avangardnim junošama koje se bore za mesto pod suncem. Slično bi se moglo zaključiti i za italijanskog trubača Enrica Ravu, koga pozne godine nisu sprečile da okupi bend prepun mladih talenata, i zasvira nikad energičnije teme i aranžmane.

Šta tek reći za francuski Orchestre National De Jazz, koji je upao na mesto statutom rezervisano za big bendove? Umesto hiljadu puta odsviranih aranžmana u duhu Counta Basieja, dobili smo moderno viđenje dela avant-rok muzičara Roberta Wyatta. Svaka čast na hrabrosti!

Ako tome dodamo da je tradiciji nastrojeni veteran Charlie Haden odsvirao najsavršeniji mogući koncert u duhu 50-ih i 60-ih, te da su Reut Regev i Jason Moran uglavnom opravdali status nadolazećih zvezda džez scene, dolazimo do zaključka da je glavni program prevazišao sva očekivanja i limite uslovljene stalnom potrebom za kompromisima i ugađanjem raznovrsnoj publici.

S druge strane, ponoćni program je, umesto da ponudi savremene tendencije u džezu, često ciljao na puko podilaženje mladom auditorijumu. Kraak & Smaak i Alice Russell su napunili dvorane i izazvali oduševljenje publike, ali kakve sve to ima veze s džezom, čak i po liberalnim standardima pisca ovih redova? Njihovim koncertima se BJF koncepcijski približio Nišvillu i tamošnjem koktelu tradicionalnog džeza i neobavezne zabave. I jedan i drugi festival imaju neodređenu zamisao da preko takvih sadržaja navuku mladu publiku na džez, ali mi je zaista teško da zamislim razigrane tinejdžere iz prvih redova kako za par godina dolaze na koncert nekog džez velikana u glavnom programu.

Znatno smisleniji su bili nastupi Azymutha i Zerkman Big Banga, koji su postigli pravu razmeru džezerske improvizacije i gruva razumljivog svakom slušaocu, baš kao i prošlogodišnji nastup Red Snappera.

A gde su u svemu tome relevantni akteri savremene džez scene u naponu snage? Ove godine su to bili samo Jason Moran i Reut Regev. Prethodnih godina smo gledali E.S.T, Davea Douglasa, Avishaia i Anat Cohen, Brada Mehldaua, The Bad Plus, Yarona Hermana, Gutbucket, i još par ansambala zaduženih za moderne tendencije u žanru.

Nažalost, spisak onih koje nismo gledali, a koji već godinama žare i pale po evropskim džez festivalima je znatno veći: Sex Mob, Henry Threadgill, John Zorn, Bill Frisell, Vijay Iyer, Darcey James Argue, Rudresh Mahanthappa, Steve Lehman, Uri Caine, Robert Glasper, David Binney, Matthew Shipp, William Parker, Chris Potter, Lionel Loueke, Nik Bartsch’s Ronin, Hiromi, Marc Ribot, Exploding Star Orchestra, The Claudia Quintet, Roberto Fonseca, Portico Quartet, Polar Bear, Satoko Fujii…i mnogi drugi.

Ne radi se ovde samo o zadovoljavanju potreba određenog profila publike, već i o edukovanju – ako bi na festivalu bilo više gorepomenutih bendova, tada bi se i manje ljudi pitalo šta to svira Wayne Shorter i kako to da državni i drugi veliki orkestri sviraju muziku nastalu posle pedesetih. Naposletku, mnogi bi shvatili da je ono što nazivaju avangardom, u svetu već odavno prihvaćeno kao legitimni deo glavnostrujaške džez scene i da nije nikakav sumanuti eksperiment organizatora.

Teško i da je realna bojazan kako na koncerte ovih muzičara neće doći dovoljno ljudi, jer BJF je već toliko popularan da s lakoćom puni festivalske sale, kakvu god ponudu da ima. U redu, jasno je da Iyer, Potter, Ribot i ekipa ne mogu sami da napune Dom Sindikata, ali bi svakako bili prigodniji izbor kao uvertira Shorteru i Hadenu nego što su to bili Rigmor Gustafsson i Kornelije Kovač. Ni Kolarac ni Dom Omladine im, uveren sam, ne bi bili preveliki.

A sada, par reči i o organizacijskim gafovima. Pomeranje ponoćnog programa iz Doma Omladine, samo četiri dana pre nego što će festival početi, krajnje je neozbiljno. U Srbiji se malo koji građevinski radovi završavaju u najavljenom roku, pa je teško bilo tako nešto očekivati i za D0B, čije renoviranje u etapama traje već godinama. Ovom prilikom je epilog kašnjenja bio premeštanje u skandalozno loš koncertni prostor SKC-a, u kome naročito džezeri nemaju šta da traže. Ništa srećnije rešenje nije bilo ni održavanje koncerta Alice Russell na Kolarcu.

Pomenimo i preklapanje glavnog i ponoćnog programa prve dve festivalske večeri, zbog čega je teoretski bilo nemoguće odgledati i Shortera i Pannonia Project, odnosno stići na početak svirke Zerkman Big Banga posle Charlieja Hadena. Naravno, na mnogim svetskim festivalima postoji podudaranje programa i ne može se sve odgledati, ali moramo imati u vidu da BJF ima svega četiri koncerta po večeri, i da između dva festivala nemamo baš previše džez svirki na raspolaganju… u svakom slučaju, premalo da bismo priuštili luksuz propuštanja pojedinih nastupa.

Na kraju, da ne budemo prestrogi prema samoj organizaciji BJF-a, treba reći i da nisu oni krivi što je džez u Beogradu sveden na revijalnu godišnju manifestaciju koja balansira između gradskih sekretarijata, stranih ambasada i kulturnih centara, komercijalnih sponzora i razmažene publike (u koju i sam spadam). Kada bi se, recimo, makar delić festivalskog budžeta (oko 20 miliona dinara, po rečima direktora DOB-a Milana Lučiča) odvojio za redovne mesečne džez koncerte, svi bismo bili srećniji i opušteniji – i organizatori, i „ljubitelji kulture“, i zagrižena džez publika. Nadamo se da nećemo predugo čekati na tako nešto.