By Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 22.12.2009. / Foto: Nikola Marković
Sinoćnji koncert u Kolarcu bio je poput okupljanja starih prijatelja koji se dugo nisu videli, a imaju pregršt zajedničkih uspomena. Ovo nije bio događaj koji je mogao (niti je pokušavao) da zaintrigira novu publiku – mlađi od 30 godina mogli su se prebrojati na prste obe ruke, dok je najveći broj gostiju, po svoj prilici, stasavao tokom zlatnih godina Big benda u bivšoj Jugoslaviji.
Nastup u solidno popunjenoj dvorani Kolarčeve zadužbine počeo je sa svega pet minuta zakašnjenja, kada je na binu prvo izašao bend, a nedugo potom i legendardni dirigent, kompozitor i aranžer Vojislav Bubiša Simić. Ne samo što je ovaj 85-ogodišnji velikan domaće muzike izuzetno vitalan za svoje godine, već je zadržao i sjajan smisao za humor, pa se svojom harizmom s lakoćom nametnuo kao zvezda večeri.
Njegova pripovedačka rola bila je uglavnom zanimljivija od sviračkog dela. Mogli smo da čujemo kako je Bora Roković skidao aranžmane velikana džeza i plesne muzike bez ikakvih nota, anegdote o odnosu socijalističke vlasti prema radu Big benda, i razne druge priče, ispripovedane užurbano, s velikim poletom i ljubavlju, pa je i onim retkim mlađim gostima bilo lako da se na par sati vrate u prošlost i osete duh starih vremena.
Muzički deo je bio podeljen u dva dela. Nakon uvodne Združimo sile mladosti iz 1948. godine, prve pesme koju je Big bend ikada snimio u studiju, usledio je odabir pesama stranih autora, koje je ovaj orkestar s uspehom izvodio tokom „zlatnog doba“, od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka. Ređali su se plesni aranžmani Ray Anthonyja, Billy Maya, Glenn Millera, zatim nešto džezerskije interpretacije Duke Ellingtona i Count Basieja, nakon čega se na bini pojavila i prva gošća, pevačica Nada Pavlović, a odmah za njom i Mića Marković. Legendarni saksofonista ovog puta je zasvirao na klarinetu, instrumentu na kome je pre više od 50 godina i započeo plodnu karijeru. Duet s Pavlovićevom u Gershwinovoj Lady Be Good bio je i najbolji momenat prvog dela nastupa, koji je zatvoren Woody Hermanovom Four Brothers.
Posle 15-ominutne pauze, bend je predstavio repertoar zasnovan na radovima domaćih autora, počev od Bubišinog Bluza za avalski toranj, napisanog u vreme NATO bombardovanja. Na bini se kao specijalni gosti pojavljuju Lazar Tošić, Miša Blam i Nikola-Mimo Mitrović, koji je imao i jedan pevački izlet. Neumorni Bubiša Simić ustupa mesto svom nasledniku na poziciji dirigenta, znatno mlađem Ivanu Iliću, a u nastavku koncerta se ređaju Senke Franje Jenča, Velvet Lady Bore Rokovića (u kojoj je pijanista Ivan Aleksijević odsvirao sjajan solo, što je verovatno bio i najupečatljiviji momenat čitavog koncerta), kompozicije Predraga Ivanovića, Zvonimira Skerla, trubača Predraga Krstića (koji je i gostovao na koncertu, u interpretaciji Servisa za reklamu) i Duška Gojkovića.
Na osnovu ovakvog repertoara, koji je pre svega odigrao sentimentalno-retrospektivnu ulogu, teško je komentarisati domete, kvalitete i mesto RTS-ovog orkestra na domaćoj džez sceni. Nije bilo previše individualnih iskakanja i klasičnih džezerskih sola, a u tim retkim momentima najubedljiviji su bili saksofonista Aleksandar Jaćimović i pijanista Ivan Aleksijević. Talentovani trubači Marko Đorđević i Nemanja Banović nisu imali svoje veče, Vlada Krnetić nije dobio previše prostora, dok je u saksofonskoj liniji, uz Jaćimovića, jedino još Ljubiša Paunić pokazivao kakav-takav entuzijazam.
Ruku na srce, možda je upravo ovo model koji najviše odgovara današnjem Big bendu. Nedovoljno zainteresovan/smeo da se upusti u malo savremenije avanture na tragu Carle Bley, Marie Schneider, big bendova Davea Hollanda ili Johna Hollenbecka (ni prošlogodišnji „eksperiment“ na koncertu sa Dadom Topićem, Rambo Amadeusom i Vlatkom Stefanovskim nije bio bogzna kako ubedljiv), na bezbednom terenu učitelja i pronositelja tradicije snalazi se dovoljno dobro i ima vernu publiku. A avanturu i moderan pristup džezu treba tražiti na nekoj drugoj adresi.
By 
