Big Four – Self Titled (Samizdat)

Kvartet Big Four čedo je saksofoniste Juliena Soroa. Ako ne živite u Francuskoj i ne pratite studiozno dešavanja na tamošnjoj džez sceni, sva je prilika da vam ovo ime neće previše značiti. Na pravi trag vas neće navesti ni nabrajanje njegovih pređašnjih angažmana u ansamblima kao što su Inama ili Ping Machine, niti izlistavanje biografija ostalih muzičara u bendu, gde bi jedino vibrafonista Stephan Caracci mogao da se pohvali saradnjom s nadolazećom pijanističkom zvezdom Yaronom Hermanom.

„Velika četvorka“ je družina koja – i individualno i kolektivno – tek stupa na veliku scenu. Pomalo neočekivano za muzičare koji dolaze iz zemlje sa zavidnom džez tradicijom i razvijenim kultom poštovanja prema žanru, inspiraciju su u celosti potražili s one strane Atlantika. Da stvar bude još zanimljivija, kao očigledni uticaji bi se mogli navesti neki bendovi i muzičari koji se upravo sada nalaze na vrhuncu, ili po Downbeatovim kriterijumima – talentovani džezeri čije vreme tek dolazi.

Julienov saksofon na momente zvuči kao da ga je odsvirao Chris Speed. Slušajući neke od pesama s albuma prvi put i bez prethodnog znanja o grupi muzičara koja se krije iza naziva Big Four, pomislio sam da se zaista radi o njujorškom tenoristi moćnog i ekspresivnog tona. Drugde bi Francuz otišao u melodijski diskurs veterana avangarde Henryja Threadgilla forsiranjem oštrih i skokovitih fraza, ne zanemarući ni muževni tretman instrumenta u maniru Chrisa Pottera.

Gorko-slatke kompozicije poput Partiprisme, Conciliabule ili hermetično-ritmične Oignon Doux probudiće asocijacije na The Claudia Quintet sve cenjenijeg bubnjara i kompozitora Johna Hollenbecka, a tuba koja ovde igra ulogu bas instrumenta, još jednom će ukazati na nekadašnjeg Čikažanina Threadgilla. Dodajmo i da sam bend na svojoj Myspace stranici navodi ove uzore, dodajući im i postave kao što su Alasnoaxis, Human Feel (u obe je Chris Speed saksofonista), Kneebody (mlade nade s etikete Davea Douglasa – Greenleaf), te saksofonistu Tonyja Malabyja.

Nakon što smo veoma jasno detektovali muzičare koji su uticali na Juliena Soroa, preostaje nam da se zapitamo: ima li ovaj saksofonista i nešto svoje, ili je njegov autorski rad tek kompilacija najsvežijih ideja s njujorške džez scene? U dobrom delu albuma izgleda kao da se Big Four zaista kreću utabanim stazama i bez previše rizika.

Međutim, ne treba smetnuti s uma da su Speed, Hollenbeck, Threadgill i srodni im umetnici još uvek u naponu snage, i da je njihov izraz poput raskošne palete boja koje će tek biti kombinovane na raznovrsne i neočekivane načine. Stoga se oslanjanje na već pomenute stilove može tumačiti i kao uletanje na otvorenu scenu koja se razvija i raste iz dana u dan, i koja nudi više izazova i neizvesnosti nego gotovih rešenja. Debitantima poput Big Four nećemo zameriti ako tu i tamo previše zaliče na neke od gorepomenutih muzičara, jer odnekud se mora krenuti.

Slušajući uvodnu Conciliation i zatvarajuću Re-conciliation uočićemo i bend koji se odlično snalazi u „zagrevanju“, na stotine puta odsviranom džez aranžmanu koji krasi ležerno simultano soliranje prednje linije i ritam sekcije. Soro i ekipa nam tako stavljaju do znanja da su ne samo spremni da se uhvate u koštac sa izazovima savremene scene, već i dovoljno vešti i samopouzdani u univerzalnim džezerskim poduhvatima. Nastave li u ovom duhu, malo poznati Francuzi bi lako mogli opravdati pretenciozni naziv vlastitog benda.

Julien Soro – saksofon

Stephan Caracci – vibrafon

Fabien Debellefontaine – tuba

Rafaël Koerner – bubnjevi