BJF (1) : Rigmor Gustafsson & radio.string.quartet.vienna, Wayne Shorter Quartet, Kraak & Smaak

Mesto: Sava Centar, Beograd / Datum: 28.10.2010. / Foto: Ivana Čutura

Konstatacija iz podnaslova se, dakako, odnosi na koncert Waynea Shortera i njegovog maestralnog benda… možda bi i adekvatnije bilo reći “koncert decenije“, ali ću ovakav zaključak ostaviti da odleži još par noći – kada se makar malko skine ovaj euforični osmeh na licu, koji me zaposeda još od sinoć. Ali prvo da izlistamo šta nije valjalo ove festivalske večeri, kako bismo se u nastavku teksta nesmetano prepustili euforiji.

Zvuk na Shorterovom koncertu je u nekoliko situacija bio veoma problematičan. Zujanje i pucketanje sve vreme se čulo iz zvučnika u tišim delovima svirke, naročito na samom početku. Šta tek reći za fakat da Bladeovi bubnjevi nisu bili adekvatno ozvučeni na početku koncerta, pa smo tokom prvih nekoliko minuta gledali tehničara kako postavlja još jedan mikrofon dok svirka uveliko traje?!

Drugi kardinalan propust organizatora se odnosio na podudaranje satnica glavnog i ponoćnog programa, zbog čega u naslovu teksta nigde ne vidite Pannonia Project. Naime, iako je Jazzinov novinarsko-fotografski tandem brzom brzinom (kolima) pohitao posle Shorterovog koncerta u SKC, nismo videli ni delić nastupa jedne od tri domaće postave na BJF-u. Zamislite kakve su tek bile šanse potencijalnih gostiju koji su čekali GSP-ove tramvaje? Ni ranijih godina situacija nije bila idealna, pa se redovno kasnilo na početak ponoćnog programa, ali sinoć je situacija prevršila svaku meru.

OK, sada možemo da krenemo i hronološki! Kako što je bilo i izvesno, Velika sala Sava Centra bila je odlično popunjena već za prvi koncert, a sve više ljudi je pristizalo dok se bližio Shorterov nastup. Otvaranje je tradicionalno pripalo Tomi Grujiću, muzičkom uredniku Radija B92. Pa onda diplomatskom koru – ovoga puta to je bio švedski ambasador u Srbiji, Christer Asp. I na kraju, to jest pre samog početka koncertnog programa, pokoju je prozborio i naš vodeći fjužn muzičar Vasil Hadžimanov…

…da bi konačno usledila i muzika. Recimo bez uvijanja – Rigmor Gustafsson & radio.string.quartet.vienna nisu se pokazali kao dostojna uvertira koncertu džez legende Shorterovog kalibra. Švedska pevačica i austrijski gudački kvartet su pristojne zanatlije, ali problem je u (uglavnom) beskrvnim aranžmanima pop klasika, s minimumom avanture i improvizacije. Prigodna muzika za koktele i diplomatske večeri, ali za otvaranje (ozbiljnog) džez festivala? Mrka kapa.

Nakon polučasovne pauze između dva nastupa, na binu izlaze Wayne Shorter (tenor i sopran saksofon), Danilo Perez (klavir), John Patitucci (kontrabas), i Brian Blade (bubnjevi). Gromoglasan aplauz u trajanju od par minuta prolama se dvoranom, dok se džez-veteran i nešto mlađa ekipa spremaju za svirku…i avantura počinje! Zaboravite na setliste, pesme, kompozicije, jer u narednih sat i kusur minuta usledio je niz improvizacija koje se fluidno i bez predaha prelivaju jedna u drugu.

Otvaranje koncerta kreće lagano i u sporom ritmu, dok se opojni tonovi Shorterovog tenora izdižu iz tišine i usmeravaju preostalu trojku na putovanju s neizvesnim krajnjim odredištem. Baš kao da slušamo Miles Davisov kvintet iz Sorcerer/Nefertiti faze, dugačke teme na saksofonu se prepliću sa razvučenom svirkom ostatka benda, klavirske melodije se kreću od klasičarskih do blago psihodeličnih (na momente nalik mladom Hancocku), dok se ritam sekcija gotovo uopšte ne bavi ritmom, već na ravne časti solira s Shorterom i Perezom.

Samo, sve je to još slobodnije u odnosu na famozni Milesov kvintet – muzika je evoluirala, transcendirala kroz žanrove i podžanrove i postala neobično kompleksna, slojevita, izuzetno zahtevna ali ujedno veoma skladna i tečna. Čudesan je taj fenomen, da tokom 70-ak minuta neprekidne svirke nema nimalo praznog hoda. Kada bi jedan od muzičara prestao da solira, već bi ga spremno čekala druga dvojica s jednom od brojnih međuigri. A taman kada bi se oni zasvirali, uleteo bi treći sa suptilnom nadogradnjom, da bi na kraju čitav bend prodisao poput najvitalnijeg organizma…pa opet u krug, u nove melodije, nova sola, improvizacije, unise, kontrapunktove, ozbiljne teme i kratke vic-fraze.

Kako izdvojiti bilo koga od muzičara i učiniti takvu nepravdu, kada su svi do jednog do neba nadahnuti, virtuozni i maštoviti? Tokom leta se proneo glas da Shorter sve manje aktivno svira i solira na koncertima, te da samo kratkim melodijama usmerava ostatak benda, poput kakvog duhovnog vodiča. U Beogradu nije bilo tako – veteran je bio veoma raspoložen za svirku. Negde su to bili vriskovi na sopranu, drugde moćni tonovi iz najvećih dubina tenora, a posvuda melodije koje se polako nadograđuju, s velikom pažnjom posvećenom traganju za savršenom intonacijom.

Najveća zvezda večeri je verovatno bio bubnjar Brian Blade. Imponuje lakoća s kojom ovaj maestro barata palicama, pa ni problemi koje je tokom čitavog koncerta imao s bas pedalom nisu uspeli da ga pometu u vratolomnim solima. Nije tu bilo onih dobro nam poznatih momenata, kada svi zaćute a bubnjar mlatara iz sve snage narednih pet minuta, pa posle toga svi ponovo zasviraju zajedno. Svaki Bladeov ton je u savršenom skladu sa onim što rade trojica preostalih muzičara, pa čak i njegov poseban specijalitet – naizgled sumanuto jaki udarci koji narušavaju „idilu“ lepih melodija i harmonija.

Za očekivati je bilo i da određeni broj ljudi napusti dvoranu, jer uveren sam da mnogi sinoćnji gosti Sava Centra nisu imali ni približnu predstavu o tome koja vrsta koncerta ih očekuje. Srećom, takvih nije bilo previše, i čini se da je većina publike zaista uživala.

Bilo je čak dva bisa. Kako je lepo primetila naša fotografkinja: „Pravi džezeri!“. Oni koji celim svojim bićem uživaju u sviranju, i žele da podele radost s publikom koja ih doziva u euforiji – a toga je svakako bilo. Jedan od najzabavnijih momenata je upriličio mladić u mojoj blizini, koji je po završetku jednog od Bladeovih sola poskočio sa stolice s podignutom rukom, baš kao da je njegov voljeni fudbalski tim postigao gol za pobedu.

Drugi radostan susret džezerske vrste se odigrao po završetku koncerta, kada mi je pred garderobom jedna iskusna seda glava, koju pre toga nisam poznavao, spontano dobacila: „Ovog koncerta ćete se sećati za 20 godina!“ Oldtajmer u publici je preturio svakakve džez koncerte preko glave, ali je ipak prepoznao antologijski događaj. I bio je u pravu.

Kao što spomenusmo na početku teksta, Pannonia Project nismo mogli da gledamo, ali smo stigli baš na početak nastupa Kraak & Smaak. Velika sala SKC-a bila je dobro ispunjena, i to publikom potpuno drugačijeg profila od Shorterove – ne pamtim kada sam (i da li sam ikad) na BJF-u video toliko mladih ljudi od 18-20 godina.

Nastup holandskih muzičara je konceptualno bio bliži Nišvillu nego beogradskom festivalu, s akcentom na žurku radije nego na krvavu džezersku svirku. A žurka je bila – odlična! Kraak & Smaak su rođeni zabavljači, i to je njihova jedina izvođačka filozofija koju iz minuta u minut uspešno sprovode u delo. Plesni bitovi, zanosna pevačica, veseli stilizovani MC…svaki segment nastupa je na visokom nivou. Čitav ugođaj su upotpunili mladi brejkdenseri u publici sa svojim vratolomnim tačkama. A koliko je ovakav nastup adekvatan za Beogradski Jazz Festival, razglabaćemo drugom prilikom.

.