BJF (2) : Jazz Sence, Gutbucket

Mesto: Pogon Doma Omladine, Beograd / Datum: 29.10.2009. / Foto: Stanislav Milojković

Ponoćni program prve večeri festivala je protekao u kudikamo drugačijoj atmosferi od otvaranja u Domu sindikata. Dok sam se polako penjao na prvi sprat Doma omladine, pitao sam se da li se tamo uopšte održava neki koncert. Na stepenicama nigde žive duše, u predvorju i ispred šanka Pogona lenjo su se ispijala pića, dok je šačica posetilaca mirno, kao u školskoj klupi, sedela za uredno poređanim stolicama ispred bine.

Domaći sastav Jazz Sence otvorio je ponoćni program. Radi se o ansamblu koji je već 20 godina na sceni, mahom kao klupska postava koja se kreće u proverenim hard-baperskim koordinatama. Ipak, ove godine su napravili iskorak i snimili debi album New Jazz Moment u neo-bap ključu, predstavljajući sedam autorskih numera i tri obrade.

Kako to obično biva s ovdašnjim bendovima, nameće se dvostruka ocena – u odnosu na lokalnu scenu i u odnosu na globalna dešavanja u žanru. U srpskim okvirima Jazz Sence zvuče jako dobro. Dovoljno je uporediti ih sa odveć bezbednom i rutinskom svirkom Sexteta Gut-Marković da se vidi šta se sve desilo za poslednjih 20 godina u džezu.

A desilo se, recimo, da se i mejnstrim bubnjari sve više oslobađaju klasičnih  baperskih obrazaca i kreću u raznim smerovima i žanrovskim okvirima, vraćajući ih u još uzbudljivijem obliku natrag u džez. Jazz Sence poentiraju ponajviše na tom polju, vođeni dinamičnim ritmovima Petra Radmilovića i pouzdanim kontrabasom Branka Markovića, koga je uživanje gledati mimo tezgaroških angažmana, po kojima ga pamte svi oni koji su makar jednom kročili u neki beogradski džez klub. Umesto pukog ređanja pravolinijskih sola između dve teme, bend će dosta pažnje posvetiti i kolektivnoj svirci, a saksofonista Ljuba Paunić, trubač Vlada Krnetić i pijanista Ivan Aleksijević će biti veoma ekonomični, iskazujući jasnu svest da je kvalitet mnogo bitniji od kvantiteta, odnosno besomučnog prosipanja tonova po svaku cenu.

Ono globalno poređenje ostavimo za neku drugu priliku – za sad je dovoljno prijatno videti kako i iskusni domaći muzičari imaju volje i mogućnosti da naprave korak napred.

Konačno, dočekasmo i zvezde ponoćnog programa, njujorške pank-rok-džezere Gutbucket. Ako biste nekog iskusnog ljubitelja džez-roka pitali šta misli o ovoj četvorci, verovatno bi samo nevoljno odmahnuo glavom i zgrozio se nad njihovim brzopoteznim izlivima energije i naglim melodijskim preokretima. Sedamdesetih su džezeri šurovali s prog-rokom ili fankom, soliralo se po deset i kusur minuta, po mogućstvu što komplikovanije. Ništa od toga nećete sresti u muzici ovih momaka iz Bruklina. S druge strane, Gutbucket mogu da zazvuče previše kompleksno nekom ko prvenstveno sluša rok i ovlaš se interesuje za džez, tako da veliki kreativni potencijal benda još nije prepoznat kod šire publike. Sve to je, po svoj prilici, kumovalo u najboljem slučaju osrednjoj poseti na beogradskom koncertu.

Nastup je otvoren multimedijalnim performansom – uživo izvedenim soundtrackom za crno-beli film Night Mail. Gutbucket već imaju iskustva u pisanju i izvođenju muzike za filmove, samo što su to do sada bili – crtaći. Izmešteni sa terena na kome njihova dinamična i vickasta muzika ima najviše smisla, veseli Njujorčani tek na momente pružaju maksimum, previše vremena provodeći u tihim pasažima koji im mnogo ne leže.

Srećom, prvi deo koncerta je trajao svega dvadesetak minuta, a posle petominutne pauze bend se vraća na binu s „pravim“ materijalom. I to kakvim! Promocija poslednjeg studijskog albuma A Modest Proposal bila je očekivana, ali iako su stidljivo najavljene i neke nove pesme, nije bilo za očekivati da će polovinu repertoara činiti materijal koji još nije snimljen. Već nakon uvodne A Little Anarchy Never Hurt Anyone, i same prepune vica i preokreta, kreće avantura koja će one koji su prvi put čuli bend ostaviti u čudu, a starim fanovima Gutbucketa i ljubiteljima autentičnog njujorškog zvuka momentalno izmamiti osmeh na lice.

Nakon odlaska starog bubnjara Paula Chuffa pre dve godine, činilo se da će dolazak rokerskije zamene Adama Golda još više uvesti bend u pop vode na račun eksperimenta. Ipak, desila se sasvim suprotna stvar – Goldovo energično udaranje po bubnjevima sve se više pokazuje kao savršena dopuna sumanutim aranžmanima pesama. Slušalac će retko imati priliku da se opusti makar do prve promene ritma koja vreba iza ugla, jer pravilnog takta u nekim novim pesmama gotovo da i nema. Vatreni saksofonista Ken Thomson i bubnjar Adam Gold sposobni su da po nekoliko minuta razbucavaju ritmičku strukturu pesme a da se ne izgube u potpunoj improvizaciji, ostavljajući ostatak benda pomalo u drugom planu. Ono što su Gutbucket svirali na sinoćnjem koncertu najlakše bi se moglo uporediti s namerno pokvarenom pločom, na kojoj će ton povremeno nestati, neka melodija će možda lagano da izleti iz takta samo da bi se već u sledećem trenutku vratila u pravilan tok, a tu i tamo će da zaštuca i „zagubi“ se u repeticiji.

Možda i najbolji opis vlastite muzike dao je saksofonista Thomson, rekavši da se  oseća veoma čudno dok ga elegantno odeveni i skupocenim satom opskrbljeni Terence Blanchard gleda sa festivalskog plakata razapetog tik iza bine. Već nakon par minuta autentične Gutbucket svirke biće vam jasno šta je pod time mislio.

Koncert nije protekao bez aplauza i euforije. Iako je sedeći aranžman krajnje neprimeren zvukovima koji su dolazili s bine, uspostavljena je interakcija između benda i publike, a ako je makar neka duša slučajno došla u Pogon i zavolela bend, misija Gutbucketa je ispunjena.

Rok muzika je dramatično evoluirala od ranih sedamdesetih i razvila se u bezbroj rukavaca, pa bi i takav preobražaj džez-roka trebalo da bude dočekan kao sasvim prirodan. Domaća publika je još nenaviknuta na ovakve performanse i treba joj dati kredit, a za organizatore ovakvih događaja se nadamo da će imati dovoljno strpljenja za vreme džezerske tranzicije u Srba.