BJF 2011 (2): Anat Fort Duo, Joachim Kühn Trio

Mesto: Sala “Amerikana” Doma omladine, Beograd / Datum: 28.10.2011. / Foto: Ivana Čutura

Ma kolimo mi bili prijatni albumi Anat Fort – a to se naročito odnosi na A Long Story – obradovalo me je što će na ovom koncertu nastupiti u ne baš redovnoj varijanti, premda sa stalnim kontrabasistom Garyjem Wangom. Iz novih okolnosti rađaju se i nova muzička rešenja, a „manjak“ muzičara tera na pojačanu koncentraciju. Nema mesta za suvišne tonove, sve se čuje i vrednuje, a interakcija još više dobija na značaju.

Kako smo saznali iz nedavnog intervjua s Anat, na koncertima je sklona nešto slobodnijoj svirci nego na albumima. To, naravno, ne znači da se od nje očekuje da svira fri-džez, ali uvek je zanimljivo staviti dominantnog melodičara u nešto izmešteniji kontekst (baš kao kada fri-džez muzičara naterate da svira lirično). Njene improvizacije su stoga dobile na razmahanosti, ali tako da sve vreme osciliraju između „strejt“ pasaža i odlazaka u nepoznato.

Nema burnih kolektivnih improvizacija; Wang je tu da pruži osnovu onome što Anat radi, ali i da učestvuje u „dijalogu“. Tako je njegova uloga dvojaka i raznovrsna. Veoma tečno prelazi iz snažnog tona koji daje ritam, u mekane melodije koje se ukrštaju sa zvukovima klavira.

U jednom trenutku izraelska pijanistkinja šaljivo najavljuje svoj „najveći hit“ Something ‘Bout Camels. Introspektivna numera čije se dve verzije nalaze na njena dva poslednja albuma, počinje tako što Anat zavlači ruke u unutrašnjost klavira – baš kao da je na njenom mestu Matthew Shipp… da bi polako vratila kompoziciju u stabilan tok. Pedantne aranžmane zamenjuje igra, u najboljem duhu onoga što je esencija džeza.

No ako je ovaj koncert bio oličenje intimnog odnosa i harmonije između izvođača i publike, Kühn je u sitne sate bacio energetsku bombu, raspalio po dirkama i uzburkao masu. Još u toku dana slučajno sam se zatekao na spratu Doma omladine dok je trajala tonska proba trija – Kühn je svirao užurbani pijanistički solo odlazeći u sve složenije i iščašenije harmonije, dok ga je ritam sekcija pratila pazeći da mu ne naruši nadahnuće.

Sam koncert je zvučao baš kao produžetak neobavezne probe. Iako su albumi trija (Majid Bekkas – gembri i ud, Ramon Lopes – bubnjevi i udaraljke) prošarani različitim stilovima i povremeno odveć pedantni u kombinaciji džeza i severnoafričkog melosa, delovalo je kao da Kühn želi da pobegne što dalje od onog što se nalazi na CD-u. Kao da su ti snimci tek nužno zlo, a ono što se dešava na bini „prava stvar“…

Iskusni pijanista izgleda kao pravi čudak na bini – čim sedne za dirke, zamahuje razbarušenom frizurom, rasipajući kapljice znoja na osvetljenju koje ozračuje njegovo lice. Baš kao da gledate Geeoffreya Rusha u filmu „Sjaj“… Nije prošlo ni desetak minuta, a Kühn je već skinuo sako i samo ga nehajno bacio na pod.

U skladu s jednim od najlepših artističkih klišea, kada krene u solo potpuno se isključuje iz svega što se dešava, i biva vam jasno da u tom trenutku postoji samo čudesna muzika koja nastaje na licu mesta. A kada oseti ritam i dopusti gruvu da zakuva iz svih instrumenata, radosno podiže pesnicu i maše njome u ritmu muzike.

Njegova sola su bliska fri-džezu, no stalno se vrte oko određenih fraza koja dobijaju nove i još novije varijacije – najčešće „spuštajući“ fraze od trilera u visokim registrima do snažnih udaraca po dirkama i „punih“ tonova na ostalim delovima klavira. Lopez ga prati s gotovo podjednakim entuzijazmom, mikro varijacijama i ukrasima u ritmu, te zanesenim izrazom lica.

Bekkas u čitavom triju deluje kao najtrezveniji lik, i stabilnim bas deonicama omogućuje dvojici entuzijasta da se zabavljaju u pomerenim improvizacijama. U prvih par minuta čujemo ga u vokalnoj ulozi, no u narednih 40-ak minuta sledi erupcija najčistijeg džezerskog nadahnuća.

U finišu za nijansu pada tempo, ali sledi i prava atrakcija kada Kühn prelazi na saksofon i razmenjuje fraze s Bekkasovim vokalom po principu pitanja i odgovora. Publika je umela da prepozna entuzijazam i naročitu inspiraciju muzičara na bini, pa su i reakcije oko 200 ljudi bile euforične. Eto i prvog kandidata za vrh ovogodišnje festivalske ponude.