By 
Mesto: Sala “Amerikana” Doma omladine / Datum: 28.10.2011./ Foto: Ivana Čutura & Stanislav Milojković
_1.jpg)
Italijijanskog pijanistu Stefana Bollanija smo gledali u Beogradu pre nekoliko godina, na Umbria Jazz-Balkanic Windows festivalu. U tadašnjem novom kvintetu prosviravao je svežu, tek komponovanu muziku, koja će se godinu dana nakon toga pojaviti na duplom CD-u I visionari. Nezavisno od tog kvinteta, Bollani ima ispešnu karijeru i kao solo izvođač, a sinoć smo ga videli u još jednoj ubedljivoj varijanti – sa njegovim “danskim” triom.
Sa jakim individualcima Jesperom Bodilsenom (kontrabas) i Mortenom Lundom (bubnjevi), italijanski virtuoz sarađuje već dobrih 17 godina, a iza sebe imaju tri albuma. Sinoćni koncert bio je njihov standardan miks italijanskih i skandinavskih standarda, kao i kompozicija iz pera Bollanija i Bodilsena (trio je inače originalno počeo sa Bodilsenom kao liderom). U sinoć krcatoj sali “Amerikana”, na izuzetan način su pomirili potrebu publike za visokoenergetskom injekcijom i, za ovaj bend neophodnu, dozu atmosferičnosti i sonične širine.
Visok intenzitet svirke tek je jedanput spušten u izvođenju grandiozne Gleda. Odlučiti se za interpretaciju Billie Jeana, a pretendovati na to da se kod verziranije publike ne izazove prevrtanje očima ili automatska mučnina, zaista je ambiciozan zadatak. Bollani se na jako duhovit način odlučio za čitanje ovog hita, rascepkavši ga na stotinu komada da bi zatim od njih izgradio svoju verziju – podsetivši nakratko na Jasona Morana i njegov dekonstruktivni tretman pop pesmica.
Iako bend mnogo polaže na harmonsku dubinu i kompleksnost, publika najviše voli momente kada se muzičari prešaltaju na rifove utemeljene na jednom tonu; to znaju i Bollani i ekipa, te ne štede na ispaljivanju impresivnih sola baziranih na rokerskoj energiji. Od milovanja do pesničenja klavira, od Evansa do Coreae (koga je u jednom navratu sinoć i citiriao)… a Bollanijevo zviždanje u harmonskom intervalu unisono sa sviranjem zahtevne improvizacije daleko je od dečje igre.
Pijanista je, svima je jasno, neobuzdan temperament, teško ga je smiriti čak i kada Bodilsen ili Lund sviraju sola – on i tada non-stop kucka, zavlači ruku u utrobu klavira ili pevuši. Neko je primetio da je to možda potreba za stalnim držanjem sebe u centru pažnje, a ja bih rekao – uživanje kroz hiperaktivnu reakciju na intenzivna dešavanja na bini.
Priznaću da sa radom benda Phronesis, iako britanska scena u poslednje vreme nudi meni nekoliko interesantnih džez pojava, nisam bio previše upoznat. Ali s obzirom da pripadaju mlađoj gardi pomenute vitalne scene, očekivao sam inovativan koncept, baziran na modernim muzičkim stremljenjima.
Svesno sam upoznavanje sa bendom ostavio za sam koncert; očekivanja su se pokazala kao nerealno visoka. Grupu predvodi basista Jasper Hoibi (danska škola), a repertoar je sazdan isključivo od njegovih kompozicija. Stilski korektni i lepo sređeni (bubnjar Anton Eger u konobarskom outfitu sa sve mašnom) deluju kao bend i vizuelno i zvučno. Samo je problem što ne nude skoro ništa što već na modernoj džez sceni nismo čuli milion puta.
Gruv je solidan, energija nesputana, ali kompozicije tanke. Introspektivni delovi neubedljivi, pa i plitki. Možda se ponajveći problem odnosi na pijanistu Iva Naimea, na kog pada veliko breme u zidanju zvučne slike. Na pompeznosti i grandioznosti neophodnim za ovakav izraz mladi Šveđanin bi mogao da poradi detaljno, studirajući recimo Ethana Iversona iz The Bad Plus.
Znamo da nije jednostavan zadatak prkosno izaći nakon trija Stefana Bollanija i odsvirati set, ali Phronesis upada u problem kada se direktno uporede dva klavirska trija. A razlika u kvalitetu je zaista velika, posebno kada nakon srčane i emotivne izvedbe prvopomenutih usledi prilično hladna i proračunata svirka mladih Londonaca.
Set su završili najpoznatijom temom Abraham’s New Gift, koja je i pored uspona i padova bila vrhunac njihovog koncerta. Na bis je bend izveo i Upside Down, koja je svojom monotonijom samo ustoličila moje mišljenje o Phronesisu. Sa trendom koji trenutno neguje, ovaj sastav teško može da ostavi trag u modernom džezu na duže staze.
By 
By 
By 
By 
Ekspresan izvestaj!
Zlatane, svaka ti je na mestu. 🙂
Istina.
tačno je ovo za pijanistu Phronesis, isti problem sa pijanistom (isto sastav gde basista vodi trio) ima i Avišaj Koen. Zaboravio da su Phronesis bili ozbiljno prekidani tehničkim ispadima organizatora. oni su, inače, sjajan band, i nastavljaju tradiciju nešto hladnijeg, intelektualnog pristupa jazzu, kakav su svirali EST (apsolutno neprevaziđen i savršen!). tumačiš njihov nastup i muziku na osnovu spostvenog ukusa, što je prilično amaterski pristup. ako je tebi neka melodija dosadna, ne znači da je realno takva. da si poslušao album Alive, možda bi drugačiju kritiku napisao, a možda i ne. enivej, nije loše ponekad se informisati unapred. 😉 ako Phronesis uspe da pronađe pijanistu sličnog (severnjačkog) senzibiliteta, možda se pretvore u nešto sasvim suprotno tvojim očekivanjima. takođe, nije toliko bitno kako je bubnjar bio obučen. mnogo je bitnije da je seo na to mesto posle Marka Đulijane i odlično "radi" posao.
jesu imali padove u svirci ali verujem da bar pola odgovornosti snose BG tonci.
@ivana
zapravo, nije seo "posle đulijane" – eger je originalni član benda, a đulijana je samo svirao na turneji na kojoj je snimljen "alive".
Zvuk je bio očajan i problem je bio očigledno na mikseti jer je klavir bio previše pojačan a bas se praktično i nije čuo što je pravilo celu priču totalno drugačijom i mnogo lošijom od one kakvu sam očekivao. Lično mi se ipak mnogo više svidjao period kada je Giuliana zamenjivao Egera jer je ceo zvuk benda bio mnogo fluidniji i bolji. Ivo Neame je bio očajan u petak i to stoji ali reći da bi pored toliko drugih pijanista trebao da uči ni manje ni više već od Iversona iz The Bad Plus je pomalo začudjujuće.
Hehe, Ivana, moj ukus je u stvari jako naklonjen bendovima tog formata, i tome što ovi momci pokušavaju da sviraju, ali su me Phronesis zaista ostavili bez ikakve i iluzije o tome da će nekad igrati bitnu ulogu u prvoj ligi džeza. Ne znam zašto bi mi pomoglo preslušavanje njihovog živog albuma pre ove svirke, pa valjda njihov koncert treba da (kao kod svakog ozbiljnog benda) predstavlja reprezent svih njihovih kvaliteta, kako sviračkih, tako i kompozitorskih. Njihovom stilu oblačenja nisam ništa zamerio, čim se obukao tako mora da mu je bitno da neko primeti kako se obukao, inače bi došao u farmerkama i majici (pretpostavljam da mu konobarisanje ili posao krupijea u Grand kazinu nije part-time job, pa nije stigao da se presvuče pred svirku).
@El Pibe – za ono što oni pokušavaju da budu i za stil koji Ivo neguje, mislim da je Iverson upravo taj od koga treba da uči.
pa eno, El Pibe ti je odgovorio ono što bih ti i ja rekla. samo da dodam da vrlo dobro znam koliko tehnički problemi mogu da dekoncentrišu i upropaste svirku. to se njima upravo desilo (jbg, dešava se i najboljima).
Alive je odličan album. znaš, kad pišeš kritiku i kažeš da su songovi slabi, bilo bi dobro i da taj svoj stav/ocenu argumentovano obrazložiš, pa onda možemo da uđemo u ozbiljniju diskusiju. 😉
zaista dobra, jasna i tachna kritika, i realan i kompetentan pogled na koncert…nesa petrovic
I dalje zaista ne shvatam kako bi bilo ko Iversonu sličan pa čak i sam Ethan uradio nešto pozitivno za Phronesis kada bi zamenio Naeme-a. Po mom skromnom mišljenju tek tada ne bi ličili na ništa posebno kada bi Iverson krenuo u neku od svojih napadačko-smaračkih solo deonica. Pre bi iz The Bad Plus tu legao Dave King na bubnjevima a na klaviru neko kao Jason Moran na primer da bi to izgledalo kako treba i bas Jasper Holby-a došao do izražaja. Ovako Naeme je tanak a Eger malko ume da uguši pa sve to zvuči onako kako zvuči .