BJF 2011 (5): Neša Petrović, Charles Lloyd

Mesto: Velika sala Doma Omladine, Beograd / Datum: 29.10.2011. / Foto: Ivana Čutura

I pored inicijalnog skepticizma prema najavi organizatora da je novi kvartet Neše Petrovića najadekvatnija domaća uvertira legendarnom Charlu Lloydu, njegov sinoćni nastup pokazao je da to nije toliko daleko od istine. Srbija hronično vapi za autorskim džezom, a novi Nešin projekat definitivno ima potencijala da uzburka postojeću žabokrečinu na mejnstrim sceni.

Nešin izbor saboraca u relizaciji svojih zamisli daleko je od iznenađujućeg – u pitanju su ličnosti koje na redovnoj bazi ordiniraju u većini domaćih džez priča – pijanista Ivan Aleksijevic, basista Milan Pavković i bubnjar Dušan Ivanišević. U pitanju je post-bap, evidentno na tragu najkreativnijih trenutaka bi-bapa, na temeljima Charlieja Parkera. Pokazalo se (naravno ne samo sinoć) da takvo muziciranje itekako leži i Aleksijeviću, tako da smo u kompletu dobili mejnstrim džez (za naše standarde) izuzetno visokog nivoa.

Pretpostavljamo (pošto se Petrović ni u jednom momentu nije zvanično obratio prisutnima) da je sinoćna setlista sastavljena uglavnom od materijala koji treba da se nađe na najavljenom novom disku kvarteta. Petrović, koji je dugo svirao sa šarenolikim spektrom pop, rok i etno izvođača, te je autorski i pojavno bio van džez tokova u Srbiji, potreban je ovoj sceni. Oslobođen od bespotrebnih etno upliva, i nadamo se rešen da do kraja istera ovu priču, koja je zrelija i ozbiljnija od svih džez projekata u koje je do sada bio umešan.

Charles Lloyd na svoj novi kvartet gleda kao na proviđenje. Spiritualan kakav jeste, smatra da ga je Billy Higgins sa samrtne postelje misterioznim signalima uputio na Erica Harlanda, koga je prvi put video u džem sešn bendu koji je trebalo da podrži njegovu i Higginsovu svirku u jednom njujorškom klubu. Basista Reuben Rogers je došao „u paketu“ sa Harlandom, a da bi angažovao Morana Lloydu su bile dovoljne dve reči iz Harlandovih usta: „On razume“.

I evo, pet godina kasnije, Lloydov „novi kvartet“ važi za jednu od onih postava koje funkcionišu na principu misteriozne hemije, koja svakom svirkom pruža iskustvo koje se prostire i iznad onog čisto muzičkog ugođaja. Bend se sigurno održava na tim postulatima, bez obzira na brojne aktivnosti svakog od njegovih članova.

Rasprodata velika sala DOB-a iz prve je ruke uspela da se uveri u kvalitete benda, koji je pokrio različite faze Lloydovog obimnog opusa. Krenuvši od taragota, preko tenora, da bi završio na kraju i za klavirom, Lloyd se sinoć odrekao flaute, koja je u arsenalu instrumenata čekala spremna; ali je to samo dokaz da je svaka svirka ovog kvarteta priča za sebe, i pored privida stroge konceptualnosti koja sa sobom nosi sjedinjavanje više kompozicija u jednu.

O kvalitetima svakog od protagonista ovog sastava sam već naširoko pisao u drugim tekstovima – Moran standardno nepredvidiv, elastično se prilagođava i lirskim deonicama i frenetičnim fri izlivima, dok Harland i Rogers funkcionišu kao da su nevidljivim konopcem vezani jedan za drugoga. Prošlogodišnji album Mirror predstavljen kroz kompozicije Go Down Moses, Caroline, No i spiritualnim Lloydovim recitalom Tagi na bisu.

I dok je završna Passin’ Thru, koja je na Lloydovom repertoaru još od početka 60-ih, bila testosteronska bomba i sredstvo za svakog od protagonista na bini da opravda reči hvale njihovog poslodavca, muzički vrhunac je za autora ovog teksta svakako slojevita petnaestominutna Caroline, No.

Počela je suptilnim duetom Morana i Harlanda, kojem su se kasnije u izbluziranom tonu pridružili i Lloyd na raznežujuće toplom tenoru i Rogers na diskretnom basu. Ko bi rekao da se radi o kompoziciji Beach Boysa… Ali, ni momci iz benda to do pre par meseci nisu znali, dok im Lloyd nije pred jednu svirku to otkrio.

Sve u svemu, sinoćni koncert je bio još jedan dokaz da smo pred sobom imali legendu, koja i svojim poznim godinama nastavlja da ispisuje nezaobilazne redove u udžbenicima džez istorije.