BJF 2012 (1) : European Saxophone Ensemble, Darkwood Dub & Bisera Veletanlić, Miles Smiles

Mesto: Sava Centar, Beograd / Datum: 25.10.2012. / Foto: Ivana Čutura

Skeptici ili oni “pravoverniji” će angažovanje European Saxophone Ensemble, koji je bio zadužen da uvede publiku u holu Sava Centra u glavni program, možda komentarisati pridikama tipa: “Zar je baš tolika kriza da ne može da se angažuje valjan veseo (po mogućstvu diksilend) orkestar”.  No omladinci iz ovog ansambla pod vođstvo  vrsnog francuskog altiste Guillaumea Ortija su i pored prilično avangardnog zvuka privukli pažnju i simpatije okupljenih. Oni drugi skeptici, koji su angažovanje alternativnih rokera Darkwood Dub smatrali nedoličnim džez festivalu, morali su nakon koncerta da priznaju da je pomenuti bend primer autentičnog izraza i da po originalnosti prilikom živog izvođenja imaju malo pravih takmaca na domaćoj sceni – ne otvarajući ponovo pitanje koliko i da li to ima veze sa džezom, čak i u prisustvu Bisere Veletanlić (koja karijeru naravno više duguje šlagerima negoli džez standardima).

A dva najbolja segmenta koncerta su bila Biserin emotivni duet sa Vasilom Hadžimanovim u hitu s Beogradskog proleća iz 1971. “Ne plači” i nastup Darkwooda u postavi u kojoj ih inače znamo (dokazavši još jednom da je Vasil na više nivoa bio pravi izbor benda). Saradnja sa Biserom, iako na papiru i na osnovu svima nam dobro znanog (odličnog) hita deluje obećavajuće, uživo ipak ne zaslužuje etiketu organskog, štaviše zvuči pomalo nakalemljeno. No, kao eksperimentu, bilo nam je drago prisustvovati njegovoj premijeri sinoć.

Bisera i bend su podelili repertoar, te se moglo čuti i pesama iz njene (“Ručak za dvoje” i “Milo moje”) i njihove (“Dva” i “Potaman”) pesmarice. Očigledno prisutni brojni fanovi benda entuzijastično su pozdravili perfektno izvođenje odličnih “Ženeva” i “Dorćolac”, a dobra atmosfera je kulminirala finalom sa, naravno, “Nešto sasvim izvesno”. Mesta za bis, iako ga je publika zahtevala, nije bilo jer se sa programom u startu kasnilo dvadesetak minuta.

Iako je skraćivanje budžeta ove godine dovelo do mnogo interesantnijeg i svežijeg programa lišenog precenjenih zvezda,  morao je da se istrpi barem jedan koncert primeren dvorani Sava Centra, sa zvučnijim akterima. Kolateralna šteta su u ovom slučaju bili Miles Smiles, bend sastavljen od nekadašnjih pratećih muzičara Milesa Davisa – mahom iz osamdesetih godina. Da je bend hendikepiran koliko nedostatkom Robbena Forda, toliko i prisustvom Larryja Coryella, znalo se unapred, ali kada je (ove godine začuđujuće korektni, na momente čak i zabavni) voditelj Toma Grujić najavio i odsustvo Derylla Jonesa (The Rolling Stones se izgleda vraćaju na drum) razočarenje je poprimilo zabrinjavajuće okvire.

Ralphe Armstrong teško da je svirački nedostojna zamena Jonesu, ali ako iz benda izostaje i jedini muzičar za koga je Miles bio jače vezan, onda dobijamo listu, iako odličnih, samo nekih od muzičara koji su se kao na traci smenjivali u njegovoj poslednjoj fazi karijere. Ono što je sinoć svirano skoro dva sata (možda i kraće, ali je delovalo kao večnost) moglo je stati u svega petnaest sadržajnijih minuta. Svaka od kompozicija, izabrana uglavnom iz Milesovog modernog repertoara (“One Phone Call”,” Splatch”…) odrađivana je po istoj formuli – gruv preko jednog akorda, unisona tema i ređanje soloa svakog od aktera, gde je svaki naredni sličan prethodnom (naravno, više zbog stilske uramljenosti nego usled manjka kreativnosti solista) .

I tako beskonačno, činilo se. Na taj način smo imali direktnu koliziju i sa autentičnošću i samog Milesovog pristupa iz pomenutog perioda, gde je iako strukturno jednostavna, muzika ipak odisala suptilnim detaljima. Naravno da je na momente bilo uživanje čuti izuzetno dinamičnu i nemilosrdnu eksploataciju  Hammonda od strane (nažalost sve korpulentnijeg) Joeya DeFrancesca, fluidne deonice Wallacea Roneya i moćan tenor Ricka Margitze. Isto tako je bilo mučno doživeti Coryella na iritantno sirovom tonu i ležernom pristupu svirci (njegova saradnja sa Milesom se, inače, ograničava na jednom jednočasovnom neformalnom sešnu). Svirka je zaključena na bis izvedenom, pomalo traljavo odsviranom “Time After Time”, koja je bila možda i najbolji dokaz da ad hoc pristup materiji kakav još jedan Miles Davis tribute band gaji, uglavnom služi unovčavanju prošlosti.