By 
Mesto: Sala Amerikana, Dom omladine Beograd / Datum: 25.10.2012. / Foto: Ivana Čutura
Kako to već tradicionalno biva kada se glavni program festivala održava u Sava Centru, a ponoćni negde drugde u gradu – pa još u sred radne nedelje – dobar deo publike nije baš voljan da se cima po prevozu i ostaje budan do sitnih sati. Oni sa više energije na kraju se ipak nekako dovuku, ali sa zakašnjenjem. Tako je na samom početku koncerta Nenada Vasilića (desetak minuta pre ponoći) poseta bila veoma skromna, da bi do kraja nastupa sala Amerikana bila pristojno popunjena.
Ako su Duško Gojković i Lala Kovačev bili pioniri balkanskog džeza, kontrabasista Vasilić je uspeo da se nametne kao možda i najprofilisaniji sprski reprezent ovog izraza u poslednjih 15-ak godina, koliko traje njegova karijera u Austriji. Na beogradskom koncertu izvedene su i neke nove numere (predstojeći album „Seven“ pojaviće se u prodaji za par meseci) koje se stilski nadovezuju na prethodnika „Just Fly“. Sam bendlider je odisao spokojem i zadovoljstvom što svira pred domaćom publikom, što je i više puta istakao predstavljajući svoj internacionalni bend.
Prvo hvalospevi – Nenad Vasilić je veoma sofisticiran instrumentalista koji nema poriv da se razmeće na koncertu – njegov ritmički puls je snažan ali ne agresivan, ton topao i melodičan, sola odmerena. Sa lakoćom i veoma fluidno se prebacuje iz jedne u drugu ulogu, pa se u njegovoj svirci teško može povući oštra granica između ritma, teme i improvizacije. Kao aranžer je apsolutno besprekoran; svaki instrument je jasno pozicioniran u zvučnoj slici i ima svoju ulogu u odnosu na ostatak benda, kompozicije se postupno razvijaju dok muzičari obigravaju oko centralne teme ne trudeći se da je zasene.
U ovom poslednjem grmu leži kritički zec, premda treba pošteno priznati da se jedina moguća zamerka na Vasilićevu muziku zasniva na ličnoj (ne)naklonosti ka ovdašnjem melosu. Saksofonista Vladimir Karparov i harmonikaš Marko Živadinović u svom sviranju imaju vrlo malo – ponekad nimalo – otklona u odnosu na muziku koju percipiramo kao “narodnjake”, ma koliko delikatno da pristupaju instrumentima. Vasilić se otvoreno vrti oko ovih familijarnih melodija i ne trudi se da ih preterano de/rekonstruiše kroz džezerski pristup, dajući tako prednost homogenom i pitkom izrazu. Možda sve to i nije previše uzbudljivo tvrdokornim džezerima, ali je sa artističke tačke gledišta veoma opravdano i realizovano na visokom nivou.
Blazin’ Quartet se balkanskom muzikom bave na upravo suprotan način, koristeći folklorne teme manje-više kao povod za moderne aranžmane sa uplivima elektronike i razigrane improvizacije. To nam govori i ironični naziv njihov albuma „Jalkan Bazz“ koji se otvoreno ograđuje od referenci na narodnu muziku, dok lider benda bubnjar Srđan Ivanović ističe da kvartet ne voli žanrovske kalupe bilo koje vrste (pa ni džez-fioku).
Veče pre „zvaničnog“ koncerta Blazin’ Quartet su bili domaćini sešna u Čekaonici, kada su tokom prvog seta izveli dobar deo svog autorskog materijala; u nadahnutom nastupu naročito se istakao saksofonista Joao Driessen. Na koncertu u Amerikani bend je bio za nijansu rezervisaniji, dok je solistički fokus malo više prebačen na trombonistu Michaela Rörbyja.
Kao koncertni favorit pisca ovih redova nametnula se „Miloš flies over Amsterdam“ (posvećena preminulom pijanisti Milošu Petroviću), dok je gostovanje Ramba Amadeusa (producenta albuma) u numeri „About Everything (It’s complicated)“ bilo prijatno osveženje. Srđan Ivanović je bio zadužen za elektroniku; numera „Gucci“ je, tako, ovde bila bliža remiksu nego prvoj verziji. Bio je to solidan nastup koji je možda previše doslovno shvaćen kao promocija albuma, dok je rasviravanje ostavljeno za ljubitelje klupskih sešna.
By 
Saksofonista kvarteta Nenada Vasilica je Vladimir Karparov, inace izuzetan umetnik koga valja “izchekirati”.
Po mom misljenju je u njegovom sviranju (kao i muzici celog benda) jako puno vrhunskog izraza moderne improvizovane muzike (sada poznate kao “jazz”).
Osim ove razlike u licnim naklonostima, (autor se i sam ogradjuje u kritici) ovaj prikaz vidim kao izuzetno promisljen. Postovanje autoru.
Povijest upotrebe elemenata foklora sa ovih prostora u kontekstu suvremenog jazza je mnogo dublji i kompleksniji nego što bi ga autor ovog prikaza želio prezentirati. I nije vezan samo za imena sjajnih solista Duška Gojkovića i Branislava-Lalu Kovačeva.
Već sredinom 50-tih oko radijskih orkestara formirale su se grupe vrsnih skladatelja ( više negoli instrumentalista,) koji su počeli eksperimentirati sa ubacivanjem foklora sa ovih prostora u kontekst suvremenog jazza ( bilo swing big bandova ili malih sastava),a među njima su bili takvi prvaci poput jednog Miljenka Prohaske, Vojislava Simića, Bojana Adamiča, nenadmašenog Mladena-Bobbyja Guteše, Bore Rokovića i drugih. Večina je njih otišla u Njemačku i tamo uspješno nastavila karijere instrumentalista i skladatelja/aranžera.Miljenko mi je Prohaska u više navrata naglašavao da je mapu Plesnog orkestra radio Zagreba već sredinom 5o-tih,, kada ga je prezueo,napunio originalnim skladbama, među njima i onim u kojima je koristio elemente foklora ( međumurskog, istarskog, makedonskog!)i sa njim gostovao sa uspjehom po Europi.
Na jednoj strani Duško će Gojković objaviti svoje prve skladbe u kojima spaja balkanski foklor sa modernim ( be-bop) jazzom za studija na Berklee School of Music kod čuvenog Herba Pomeroya početkom 60-tih ( teme “Bem-Basha”i “Macedonia” nalazimo na LP-iju “Jazz in The Classroom; Vol.VII” iz 1962.), dok će članovi Zagrebačkog jazz kvarteta dobiti poticaj od slavnog Johna Lewisa iz MJQ istih godina da krenu u eksperimentiranje sa foklorom iz ovih krajeva- njemu su se osobno prilikom sve češćih boravaka u Zagrebu poosebno dopale melodije bosanskih sevdalinki. To mi je i potvrdio kada sam ga u maju 1990.godine posjetio u njegovu stanu u New Yorku, gdje nam je njegova supruga Mirjana, rođena Zagrepčanka, skuhala prekrasnu bosansku ka(h)vu. Paralelno su na tome već 60-tih radili i Bora Roković , i Jože Privšek i ljudi oko velikih oprkestara radio Beograda i radio Zagreba.Onda su došle ploče(LP-iji!) Seksteta Duška Gojkovića “Swinging Macedonia” i “With Pain I Was Born”Zagrebačkog jazz kvarteta , izdane sredinom 60-tih u Njemačkoj, pa su njihovi jazz critici skovali termin “Balkan Jazz”. Ne zaboravimo ni američkog pijanistu srpskio/crnogorskih koroijena Lazara Vučkovića, koji je također eksperimentirao na tom planu sa uspjehom.
Lala se Kovačev u ovu priču uključio mnogo kasnije sa svojim sjajnim kvartetom European Jazz Consensus i kasnije sa Lala Kovačev Group, ali ostajem rezerviran prema stvarnim dometima tih fuzija, jer se kod njega osjećao manjak skladateljske vještine,a na račun briljantnih solista koji su u tim grupama radili. Nešto slično kao i sa Nenadom Vasilićem, višak sviračke vještine, manjak autorstva. No, dobro tu su Srđan ivanović, Sinan Alimanović, pa onda Tamara Obrovac i drugi, ali ipak jasno je da će se generacija sjajnih skladatelja/aranžera koji su stasavali nakon II svjetskog rata teško ponoviti.Svi znaju svirati, ali originalnosti je daleko, daleko manje nego onih godina kada su se trube krpile ( prvim) žvakačkim kaugumama.
Dobro, nisam namjerno, ali sam zaboravio na još neke iz novih generacija mladih jazzista sa ovih prostora- genijalnog pijanistu i skladatelja Bojana Zulfikarpašića, pa banjalučkog bubnjara Dejana Terzića i slovensku pijanisticu Kaju Draksler i njen Akropolis kvintet, koji uključuje i tursku pjevačicu, ali svi oni, obzirom da žive napolju( Francuska, Švicarska, Nizozemska!),osim balkanskog foklora idu i dalje, do Turske, Buigarske, pa čak i Indije. I slovenski gitarista/ sitarista Igor Bezget je tu negdje, kao i gitarista i kompozitor iz Ljubljane Igor Leonardi-Balkan im je tek jedna od ishodnišnih točaka kada stvaraju svoju originalnu glazbu, mahom sa sastavima međunarodnog formata.