BJF 2012 (4): Lorenz Raab Expanded, Inoidel Gonzalez & El Comando de la Clave

Mesto: Sala Amerikana, Dom omladine Beograd / Datum: 26.10.2012. / Foto: Ivana Čutura

Program u sali Amerikana otvorio je internacionalni sastav jednog od vodećih austrijskih improvizatora, trubača Lorenza Raaba, koji objedinjuje kulturološke i improvizacijske kapacitete Francuske (Michel Godard-tuba, serpent i bas gitara), Švajcarske (Lucas Niggli-bubnjevi) i Norveške (Eirik Hegdal- saksofon). Bend čija postavka makar na papiru naginje ka kamernom izrazu, sinoć je pokrio šarolik dijapazon stilova – od introvertnog do otvoreno rokerskog vajba, od francuske šansone i energičnog klecmera do najradikalnijih formi fri džeza.

A ta šarolikost duguje činjenici da je svaki od članova sastava, koje ne definišu samo različite geografske već i stilsko-žanrovske odrednice, imao priliku da pokaže svoje kompozitorske kapacitete. Nešto eksponiraniji je, naravno, bio sam Raab koji je neobičnim instrumentom slajd-trubom (zaštitni znak Stevena Bernsteina) inkorporirao u sinoćnu svirku mnoge od teško-nabrojivih muzičkih uticaja čijoj je eksploataciji sklon.  Sinoć je tom trubom skrečovao, svirao neobuzdane slobodne improvizacije, suptilno unosio atmosferu francuskog filmskog novog talasa i razneživao romantičarskim pasažima.

Lucas Niggli je bubnjar sa osećajem za ne samo ritam nego i melodiju i dramaturgiju, što su u ovakvom okruženju neophodni sastojci. Godard je, dajući krajnje elastično neophodnu potporu u donjim registrima, pružao raspoloženim solistima ne samo osnovu nego i inspiraciju. Smeo, pametan, ali i logičan potez selektora festivala – angažovanje Raabovog kvarteta – publika je zadovoljno nagradila, nadamo se iskrenim aplauzom.

Najavljeni veteran-trubač Jerry Gonzalez je iz zdravstvenih razloga morao da propusti sinoćni koncert svog benda El Comando de la Clave, ali momcima nije manjkalo entuzijazma niti dobre zabave ni u društvu mladog saksofoniste Inoidela Gonzaleza, koji je uleteo kao zamena prvopomenutom. Ni puna Amerikana očigledno nije imala ništa protiv, te je publika na latino ritmove odmah pozitivno odreagovala njihanjem kukova.

Tehnički izvrsnoj svirci se, međutim, može mnogo toga zameriti, na prvom mestu odsustvo vezivnog tkiva među muzičarima, gde se svako trudio da neprestanim bravurama impresionira, dok krajnji dojam trpi li trpi. Tipičan primer kada zanatski izuzetni muzičari ne znaju kako da umetnički uobliče svoje sposobnosti. Prenaglašena poliritmičnost guši gruv, a sola su često nefokusirana pa i pored visokog stepena virtuoznosti teško da postižu krajnji cilj – potencijalno impresioniranje slušaoca. No, nedostatak koncepta ukazuje da je bend verovatno, u odsustvu svog šefa, rešio da se raspištolji i pusti mašti na volju. Sinoć sa veoma varirajućim rezultatima.