BJF 2012 (5): Ambrose Akinmusire Quintet

Mesto: Dom omladine, Beograd / Datum: 27.10.2012. / Foto: Ivana Čutura

Par večeri pred festival, dvojica muškaraca stoje ispred plakata sa programom Beogradskog Jazz Festivala. Jedan se predstavlja kao iskusniji džezer i onom drugom objašnjava šta valja; kada naiđe na ime mladog trubača, pažljivo ga čita: „Ambroz Akinmuzire…mislim da je to onaj Japanac“. „Da, da, verovatno“ – potvrđuje pajtos.

Nedeljama pred festival, kada bih nekom pomenuo ovo ime kao koncertnu preporuku, uglavnom sam dobijao odgovor u stilu „Akin-mu-šta?“. Stekao se utisak da Ambrose – ma koliko ga američka kritika dizala u nebesa – tek treba da izgradi ime u Evropi te da će njegovo zvezdano doba uslediti za pet-šest godina. Kad ono – velika sala Doma omladine krcata! I ne samo to, već je Akinmusire dobio gromoglasne ovacije čim se pojavio na sceni, u ležernom autfitu i sa hip zimskom kapom na glavi. Neko će zacelo primetiti da je to zato što je Ambrose uopšte uzev kul tip i dobar frajer; no tokom koncerta ispostaviće se da i njegova muzika itekako izaziva emocije kod auditorijuma.

Kada krene svirka trubač i njegov bend se nimalo ne štede već raspaljuju iz sve snage, ne progovarajući ni reč između pesama sve do kraja zvaničnog dela koncerta. Scenom dominira sam Ambrose, nemilice sipajući slapove tonova i briljirajući pre intonacijom nego harmonijama. To će naročito doći do izražaja u jednom prelepom baladerskom solu uz diskretnju pratnju klavira; u reviju suptilnih sviračkih tehnika i varijacija u boji tona Akinmusire je utkao snažnu emociju. Još da nije bilo bezgranično drskih fotografa koji su, škljocanjima, tokom čitavog sola sabotirali umetnika!

Ambrose zaista jeste velika sviračka zvezda i to je dokazao svaki put kada se dohvatio trube – za razliku od poslednjeg albuma gde je plenio energijom, najviše briljirajući u sporom tempu. No čini se da je – na aranžerskom nivou – njegova svirka još nedovoljno sazrela. To će naročito doći do izražaja uporedimo li Ambroseovu ritam sekciju (Harish Raghavan – bas, Justin Brown – bubnjevi) sa Lindom Oh i Joeyom Baronom koji su briljirali prethodne večeri na istom mestu. Dok su ovi potonji davali impuls svirci ličnim kreacijama, dijalozima i timskim radom, Raghavan i Brown su manje-više držali pravolinijsku podlogu. Generalno, piscu ovih redova je ostao utisak da smo čuli Akinmusirea i tamo neku četvoricu koji ga prate, umesto kompaktnog benda koji funkcioniše zarad muzike na bini. No energetska bomba je urodila plodom, te je ekipa izašla i na cela dva bisa.

Po završetku koncerta srećem mladog novosadskog trubača Žolta Arđelana, koji se nalazi na studijama u Mađarskoj. Ushićeno mi objašnjava kako je sinoć došao iz Budimpešte samo zbog Akinmusirea – sa svojih 30 godina ovaj Amerikanac već je postao uzor talentima na njegovom instrumentu! Za to vreme se u holu ređaju sešn postave mladića i devojaka sa džez odseka „Stankovića“, gde je naša redakcija naročito obratila pažnju na 18-ogodišnjeg gitaristu Davora Stehlika – njemu i njegovim kolegama želimo sve više pojavljivanja na koncertima i u novinskim tekstovima.