BJF (4) : Enrico Rava New Quintet, Orchestre National de Jazz

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 30.10. 2010. / Foto: Ivana Čutura

Za razliku od prethodna dva festivalska dana, treće veče je donelo dve izvedbe veoma ujednačenog, visokog kvaliteta. Kao što je već konstatovano, organizatoru se mora odati priznanje za ovogodišnji izbor veterana, jer posle Waynea Shortera i Charlieja Hadena, italijanska legenda i jedan od utemeljivača autentičnog evropskog džez zvuka, Enrico Rava, sa svojim novim kvintetom je takođe odsvirao impresivan koncert.

New Quintet, sa kojim je poznati trubač ove godine intenzivno nastupao, u međuvremenu je dobio i konkretno ime Enrico Rava Tribe, i za sobom ima snimljen materijal koji bi uskoro trebalo da se pojavi na etiketi ECM. O zagrebačkom nastupu ove postave već je slikovito izveštavao naš dopisnik Vid Jeraj.

Radi se o podmlađenoj postavi kvinteta kog smo imali priliku da slušamo u Srbiji 2005. na prvom izdanju Umbria Jazz-Balkanic Windows festivala. Iz te postave sinoć smo videli jedino iskusnog bubnjara Fabrizija Sferru, dok ostatak benda popunjavaju dosta mlađi muzičari. Iako tek na sredini četvrte decenije, Gianluca Petrella se već pominje kao jedan od trenutno najboljih evropskih trombonista. Giovanni Guidi, 25-godišnji pijanista, vodi sopstveni kvartet jako visokog kvaliteta, a kritika za ga smatra za „next big thing“ italijanske džez scene. I najzad, moj lični favorit sa sinoćne svirke, 22-godišnji kontrabasista, ultra-talentovani Gabriele Evangelista.

Zahvaljujući katastrofalnoj organizaciji ulaska na Kolarac, desilo se ono što ne bi smelo –  novinarima je dopušten ulazak u hol dvorane dobrih 10-ak minuta nakon početka koncerta. No, da zlo bude veće, trebalo je onda ubediti vratara na ulasku u samu salu da prva pesma, nakon čijeg završetka bismo tek mogli da uđemo, može da potraje i 20 minuta. Uspeli smo nekako i to, i najzad se obreli u dobro popunjenoj sali, gde se srećom svirka Ravinog „plemena“ tek zahuktavala u prvoj kompoziciji.

Repertoar, najvećim delom sastavljen od novog materijala kvinteta, obilovao je čestim promenama raspoloženja i tempa, od dekonstruktivnih upliva u vode fri-džeza, koji stilski nisu daleko od onoga što isporučuje Ravin kolega Tomasz Stanko, preko sporog iščašenog bluza u drugoj kompoziciji, sve do isprekidanog fank i rok gruva kojim je bend zapalio publiku u Kolarcu.

Vizuelno, ali i svojim imenom, kao ključna figura benda se spontano nameće Petrella, koji briljira svojim tečnim solima, posebno preko modalnih čvrstih gruvova. A koliko je trombon nezahvalan za pirotehničke egzibicije soliste, svedoče zajapurenost i crvenilo u licu mladog muzičara (za ovu priliku se odrekao silne elektronike koja je njegov zaštitni znak, posebno u radu sa bendom Indigo 4).

Neverovatan osećaj za ritam, akcentovanje najneobičnijih mesta, posvećenost i uživanje u svirci, za mene su mladog basistu Gabrielea Evangelistu po ukupnoj impresiji smestile čak i ispred sjajnog pijaniste Guidija, koji svojom mešavinom uticaja Monka i Debussya, nekako najviše podseća na Jasona Morana.

Blago oscilovanje u kvalitetu kompozicija nije uticalo na ukupnu sjajnu svirku koju je kvintet isporučio, tako da poslednja kompozicija iz novog materijala benda, koja ležerno počinje kao kvazi – bosa nova, pretvara se u neobični tango i na kraju završava moćnim rok gruvom, proizvodi na svom vrhuncu euforičnu reakciju publike. Kod koje je, opet se to mora istaći, potreba za aplaudiranjem na momente bila u neskladu s dobrim ukusom.

Nakon Ravinog koncerta neophodno je bilo isprazniti salu radi tehničkih priprema za naredni koncert. Pa dobro, preživećemo i to. Desetočlani Orchestre National de Jazz je ambiciozan projekat koji ima potporu francuske vlade, a osnovan je još sredinom osamdesetih – teško da je ko od mladih muzičara iz sinoćne postave bio akter rađanja ovog projekta.

Na materijalu koji se bavi autorskim delom pevača i bubnjara Roberta Wyatta, jednog od utemeljivača čuvene Canterbury-škole progresivnog roka iliti art-roka, po rečima muzičkog direktora Daniela Yvineca koji je sinoć otvorio nastup orkestra, radilo se godinu i po.

Peh koji je bend imao, najpre sa kašnjenjem sa pariskog aerodroma, a zatim i nestankom struje u Kolarcu neposredno pred tonsku probu, minimalno se osetio u samoj izvedbi. Nekoliko internih dogovora sa toncem u letu je otklonilo tonske probleme i bend je sinoć zvučao zaista moćno.

Multimedijalni program, praćen projekcijama kratkih filmova na video bimu sinhronizovanih sa muzikom, orkestar je rokerski otvorio kompozicijom Vandalusia. Od starta je zasijao gitarista benda Pierre Perchaud, koji će se do kraja koncerta uglavnom usredsređivati na atmosferičnu nadgradnju zvučne slike.

Jedan od vrhunaca nastupa je izvođenje mistične i pomalo jezive Rangers in the Night , sa odličnim pratećim videom noćne šume i zverki koje iz nje vrebaju. Na momente uznemirujuća orkestracija daje prostor pijanistkinji Eve Risser za ekspresionistički fri solo. Zaista dobro!

U ovoj kompoziciji po prvi put čujemo i usemplovani glas samog Roberta Wyatta. Svi vokali su puštani sa matrice, tako da ostaje žal što za ovu priliku ipak nisu angažovana barem dva živa pevača/pevačice, koji bi koncertu dali potpuno organski kvalitet. No i sam proces snimanja albuma je tekao tako što su prvo snimani vokali, a zatim se preko njih radila ambiciozna orkestracija.

Mali pad u intenzitetu svirke predstavljalo je laundž viđenje komada O Caroline iz repertoara benda Matching Mole, gde je narativni vokal Daniela Darca izletao van zvučne slike, no završni solo na Rhodesu jako bitnog šrafa u orkestru Vincenta Lafonta, bio je neverovatno efektan i stilski zaokružen.

Da Orchestre National de Jazz u svom sastavu ima izuzetne instrumentaliste pokazao je bubnjar Yoann Serra, svojim dinamičnim i poliritmičnim solom s kraja kultne Kew Rhone, koja važi za davno izgubljeni dragulj u okvirima progresivnog roka.

Lebdenje na tankoj granici između potpune harmoničnosti i haosa, u jednom momentu bilo je povod za masovni egzodus publike. Reporterski dvojac Jazzina se upustio u nagađanje komentara izbeglih: ”Ako im je ovo nacionalni orkestar, onda ta Francuska treba da se stidi. Pogledaj samo kako naš Big Bend lepo i harmonično zvuči!”

A kako bi trebalo da zvuči pop muzika, dali su odgovor mladi Francuzi izvedbom Just as you are i kompozicijom Shipbuilding (koju je Elvis Costello napisao za Wyatta, a ovaj odabrao da se nađe na posveti francuskog orkestra), i sve to preko dražesnih vokala Yael Naim i Arnoa.

.