BJF (4) : Ondes Jazz Project, Ithamara Koorax

Mesto: Pogon Doma omladine, Beograd / Datum: 30.10.2009. / Foto: Stanislav Milojković

Da primetimo odmah da su sinoćni koncerti u Pogonu bili mnogo bolje posećeni od nastupa Gutbucket i Jazz Sence. Ali jasno je i zbog čega – svi su došli da slušaju brazilsku pevačicu Ithamaru Koorax.

Ondes Jazz Project se predstavio kao klasičan improvizatorski bend u kome se kroz dva veoma dugačka komada, nastala bez ikakve tematske osnove, smenjuju razne ideje, dugačka sola i kolektivna džemovanja. Kako nam ime benda sugeriše, projekat bi trebalo da bude fokusiran na raritetni, arhaični instrument Ondes martentot, koji predstavlja preteču sintisajzera i zvukom asocira na teremin. Međutim, već nakon svega nekoliko minuta biva jasno da je pomen egzotičnog instrumenta tek iskorišćen kao marketinški trik, jer je prostor za improvizaciju podeljen na ravne časti.

Štaviše, Iva Šanjek na ondesu verovatno privlači najmanju pažnju. Proto-sint-elektronski zvuci u njenoj interpretaciji zvuče poput sterilne, školske prezentacije drevnog instrumenta, bez snažnog individualnog iskoraka. Ostatak benda zato zvuči veoma ubedljivo i nadasve moderno. Gabriel Schiltknecht je jedan od onih dinamičnih bubnjara koji pune prostor zvukom, menjaju tempo, i soliraju bez prestanka, a kontrabasista Christian Weber ga prati u stopu.

Posebna priča je klavijaturista/pijanista Roberto Domeniconi, za koga nam je Šanjekova objasnila da je veliki fan sajta NASE i zvukova iz svemira koji se tamo mogu pronaći. U ovom bendu nas neće zatrpati apstrakcijama tog tipa, ali će zato u najvećem delu koncerta forsirati napete, jako modulirane zvukove, karakteristične za svirku na Fender Rhodesu. Pada mi na pamet poređenje sa njujorškim klavijaturistom i pijanistom Jamie Saftom, redovnim saradnikom John Zorna i srodne ekipe, koji zna da bude još više avanturistički nastrojen na nekim bendliderskim albumima. I ne samo što Domeniconi koristi slične trikove u sviranju, već je i spoljašnja sličnost sa slavnijim njujorškim kolegom (ne)očekivano velika.

Kao što obično biva kod ovakvih sastava, kvalitet improvizacije dosta oscilira, zavisno od trenutnog nadahnuća instrumentalista. A u sličnom duhu varira i pažnja auditorijuma.

Nastup Ithamare Koorax je konačno učinio da ponoćni program izgleda smisleno i dostojanstveno, budući da je Pogon bio krcat. Da li se radi i o najboljem festivalskom koncertu u ovom prostoru, drugo je pitanje.

Ithamara je brazilska pevačica svetskog renomea, a dovoljno je pomenuti da je sarađivala Antonio Carlos Jobimom, Ronom Carterom, Gonzalo Rubalcabom, i mnogim drugim velikanima džeza i latinske muzike. Ovom prilikom je nastupila u kamernoj, trio varijanti, sa akustičnom gitarom i perkusijama. Ithamara je pevačica izuzetno raskošnog i prodornog glasa, koja u svakom trenutku dominira binom, gestikulira, živo komunicira sa publikom i sipa hvalospeve festivalu na kome se našla. Što se tiče žarnovskih koordinata, dovoljno je indikativno to što je nedavno izdala album Bim Bom: The Complete Joao Gilberto Songbook. Lagani bosa nova ritmovi i melodije povrh kojih će Ithamara sipati vokalne bravure obeležili su i ovaj koncert, na radost najvećeg dela publike. Tek na momente bi ova rutina bila prekinuta flamenko ritmovima akustičnog gitariste Rodriga Lime, koga će Ithamara tokom koncerta obasipati nežnim rečima i pokojim diskretnim poljupcem.

Bend Ithamare Koorax ne hrli ka eksperimentu i zadovoljava se žanrovskim okvirima u kojima se kreće, pa kao takav možda i odudara od koncepta ponoćnog programa, koji bi trebalo da bude okrenut savremenijim tendencijama i avanturi. Ali s druge stane, veoma su uspešni u tome što rade, i nikako im se ne može osporiti da su održali do sada najuspeliji koncert ovogodišnjeg ponoćnog programa festivala.