BJF (6) : Peter Rosendal Trio, Red Snapper

Mesto: Pogon Doma omladine, Beograd / Datum: 31.10.2009. / Foto: Stanislav Milojković

Neodgovarajući spoj izvođača koji su sinoć svirali u ponoćnom programu definitivno ide na štetu i samog festivala i njegovih učesnika. Publika kao da je svesno želela da stavi do znanja Peter Rosendal Triju da ni u kom slučaju nije to veče došla zbog njih, nego zbog nečeg drugog. To se definitivno odrazilo i na svirku samog trija koji svirački ima potencijala, ali je sinoć prošao apsolutno nezapaženo.

Da se razumemo, ne radi se ovde o prvoj ligi evropskog džeza, i ne verujem da bi ni u adekvatnijem okruženju njihova svirka ostavila nekoga bez teksta. Radi se o tipičnom skandinavskom zvuku na tragu velikog Bobo Stensona, ali s daleko slabijim autorskim pečatom. Kvalitativno osciliranje materijala sa njihovog prošlogodišnjeg albuma Tide, koji su i na beogradskom koncertu prezentovali, više je nego evidentno, tako da se našlo i par energičnijih komada koji odskaču kvalitetom . Međutim, blagodareći mahom neinspirativnim aranžmanima oni gube oštricu i ne drže pažnju slušaoca.

Laganiji materijal, na tragu ECM produkcije, nažalost ne zvuči nimalo  interesantno. Završili su jednim energičnijim komadom, čisto da bi stavili do znanja da su tu, te da bi Rosendal, inače profesor muzike u svom rodnom Esbjergu (veoma akademski pristup kompoziciji je možda i zbog toga previše naglašen) predstavio članove benda pre povlačenja. Ne naročito popunjena sala ih je pozdravila formalnim aplauzom, i tu je bio kraj.

Nedugo nakon toga ljudi se polako okupljaju, da bi pred nastup zvezda večeri sala bila krcata.

Većinu publike činili su mahom mladi ljudi koji su za Britance Red Snapper načuli po njihovoj reputaciji, ili ekipa srednjih godina koja je uz bend sredinom devedesetih i odrastala. Izlazak benda na scenu izaziva salve oduševljenja. Da ih ukratko predstavimo: tu su Ali Friend na kontrabasu, koji je sinoć bio i medij između benda i publike, Richard Thair na bubnjevima i David Ayers na gitari. Pridruženi član ovoj iskusnoj ekipi u zadnjih par godina je i Tom Challenger na duvačkim instrumentima – tenor saksofonu, klarinetu i melodici.

Nastup otvaraju poznatom temom Keeping Pigs Together, i atmosfera se na samom startu pod naletom zaraznih gruvova sa scene usijava. Bend promoviše kako prošlogodišnji album Pale Blue Dot, i to kroz jako dobre izvedbe Wanga Doll (koja čvrstim gruvom u srednjem tempu udara pravo u stomak), Lagos Creepers i Clam, tako i potpuno nov, još uvek nedoteran i neizdat material u patentiranom ‘cockabilly’ stilu – komade Love Boat ili Off Balance, koji su još uvek u eksperimentalnoj fazi.

Ali Friend iščitava par fraza na srpskom jeziku, što po pravilu dovodi do opšteg odobravanja prisutnih. Verbalna komunikacija je svedena na minimum, a čvrsti ritam je taj koji bez greške posreduje izmađu publike i benda na bini, koji je, reklo bi se po njihovim licima, veoma zadovoljan, ali i prilično iznenađen ovakvim prijemom. Muzika Red Snappera oslobođena je solo deonica, a njihova veza sa džezom, osim u sinkopiranim ritmovima i prisustvu kontrabasa i saksofona, nije evidentna na prvi pogled.

Saksofonista Tom Challenger upravo je taj koji definiše najnoviji  pravac Red Snappera u njihovoj fuziji elektronske muzike i žive instrumentacije. Plavušan skandinavskog izgleda, osim za veoma interesantne zvuke, zadužen je i za dizanje atmosfere, i to mu veoma dobro ide. No, publikom koja je unapred došla sa ciljem da se dobro provede nije teško manipulisati. Jedni prepoznaju himne klubova iz sredine devedesetih, a drugi jednostavno uživaju u količini isporučene energije sa bine. Elektronski zvuci i svemirski slojevi na krajnje inventivan način isporučuju se putem raznih flendžera, ring modulatora i eho efekata od strane gitariste Davida Ayersa, koji deluje najsrećnije zbog dobre atmosfere u Domu omladine.

Nakon niza Snapper klasika kao sto su Get Some Sleep Tiger i Brickred , oficijalni deo koncerta završava se sa Hot Flush, a pitanje da li će biti bisa se i ne postavlja. Nakon par minuta ovacija bend izlazi natrag na binu i svira još dve stvari, najpre Wesley Don’t Surf iz najranijeg perioda benda, završavajući sa možda i njihovim trejdmarkom Suckerpunch sa jako uspešnog albuma Making Bones.

Zamerke na repetativan karakter muzike na studijskim izdanjima padaju u vodu kada Red Snapper krene da svira uživo. Ritam i energija isporučeni sa bine u stanju su da pridobiju mnogo novih fanova, odnosno onih koji su sinoć u Domu omladine bili ne zbog samog Red Snappera, nego tek radi dobrog provoda.