BJF (7) : Terence Blanchard Quintet, Kurt Elling

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 01.11.2009. / Foto: Stanislav Milojković

Džez koncert i tapkaroši dva su teško spojiva pojma. Ipak, sinoć se i tako nešto moglo videti ako ste slučajno prolazili pored Kolarca. Poslednje veče glavnog programa 25. Beogradskog džez festivala predstavilo je dve zvezde američke mejnstrim scene – Terence Blancharda i Kurt Ellinga, i izazvalo popriličnu famu, možda i zbog toga što je sinoćni koncert prenosio francuski TV kanal zadužen za klasičnu i džez muziku Mezzo.

Terence Blanchard dolazi na krilima veoma dobrih recenzija njegovog, ne samo muzički, nego i tematski ambicioznog poslednjeg izdanja Choices. Kod nas uglavnom poznat kao autor muzike za filmove Spike Leeja (a posebno Mo’ Better Blues), Blanchard iza sebe ima itekako plodnu diskografiju kao bendlider, gde je uvek spretno balansirao između mejnstrima i uzbudljive muzike.

Ekipa koja je učestvovala u stvaranju albuma Choices na evropskom delu turneje je iz izvesnih razloga krnja. Uz Blancharda, bubnjara Kendrick Scotta i mladog kubanskog pijanistu Fabian Almazana, kvintet na ovoj turneji čine i Michael Olatuja na basu i veoma česti Blanchardov saradnik Brice Winston na tenor saksu.

Sala je krcata, kamere uključene, i deo benda izlazi na binu. Koncert  počinje veoma delikatno, bas interpretacijom jedne od verzija naslovne teme poslednjeg izdanja, adekvatno nazvanom Bass Choices. Najnovijem članu kvinteta Olatuji se zatim pridružuju Fabian Almazan i Kendrick Scott, ušavši u temu u ECM stilu, prizivajući duhove Keith Jarrettovog trija. Nakon toga na scenu izlaze Blanchard i Winston, te svi zajedno ulaze u kompoziciju Hugs pijaniste Fabiana Almazana. Blanchard svira dugačak, a Almazan prilično kompleksan solo. Kolektivna svirka, međutim, ne zvuči previše impresivno. Krucijalan razlog je odsustvo dva člana benda koja su itekako autorski i idejno učestvovali u radu na albumu Choices, gde je upravo interakcija među muzičarima bila karta na koju je Blanchard originalno igrao.

Sledi Touched By An Angel, kompozicija Kendrick Scotta, gde se prvi put mogu čuti i reči aktiviste, filozofa i pisca dr. Cornel Westa, koji na ploči, kroz konverzaciju sa Blanchardom, slušaocu približava ono što bend pokušava da kaže notama. Delikatan saksofonski solo stavlja po prvi put ove večeri tenor saksofon Brice Winstona u prvi plan, ali bend kao da se još uvek zagreva.

Cornelov govor koji se odnosi na potrebu svakog pojedinaca, kao i džez muzičara, da nađe sopstveni izraz uplovljava u komad Him Or Me, hard–bap bržeg tempa, koji temom i energičnim solom na saksofonu neodoljivo priziva duh John Coltranea. Bend najzad počinje da funkcioniše kako bi trebalo. Vrhunac je Blanchardov solo, propušten kroz harmonajzer efekat, gde se uz jako dinamičnu svirku ostatka benda stvara utisak pomahnitalog brzog voza, koji svakog momenta preti da iskoči iz šina. Kendrick Scott je definitivno motor ovog benda. Opisan od strane Blancharda kao najmuzikalniji bubnjar s kojim je svirao, brojnim brejkovima i dinamičnom svirkom izmamljuje osmehe prisutnih. Nakon neobuzdanog Blanchardovog sola sledi klavirski solo, gde Almazano kreće potpuno drugim pravcem, spušta loptu i time ne uspeva da održi visok intenzitet izvedbe. Almazan je jako talentovan mladi pijanista, kome je ipak potrebno još iskustva da bi se obreo u prvoj ligi džeza.

Kratkom interpretacijom teme A New World, Blanchard odjavljuje bend, ali se niko ne povlači, već pretpostavljaju da će publika tražiti bis pa ostaju na bini za još jednu kompoziciju. Ovakav potez mi je ostavio utisak otaljavanja posla ili umora. Poslednja kompozicija je naslovna Choices. Uvodni filozofski govor Cornel Westa o izborima koje pojedinac pravi u životu (i povezanost aktuelnog Obaminog momenta sa odlukama koje su donete ili će biti donete) prerasta u baladičan komad u kom Scott i Okulaja sve vreme drže jaku tenziju, posebno prilikom Blanchardovog sola, odsviranog sa dodatim ehom, gde je reminiscencija na Miles Davisa namerna.

Bend dobija gromoglasan aplauz, rekao bih zaslužen, i pored činjenice što sam ubeđen da nije svirao sa sto posto mogućnosti. Međutim i ovako je ovo bila dosta kvalitetna svirka benda koji još uvek traži svoj zvuk.

Još jedan muzičar koji iza sebe ima sveže izdat album jeste i Kurt Elling, jedan od najboljih džez pevača svoje generacije, tri puta zaredom proglašavan za najbolji muški vokal po Downbeatu i Jazz Timesu.

Jedan od najpopularnijih vokalnih džez albuma, jednostavno nazvan John Coltrane and Johnny Hartman, spontana kolaboracija ova dva velika muzičara, dobija na poslednjem uživo snimljenom izdanju Kurt Ellinga novi tretman i to je u osnovi materijal koji Elling na promoviše na aktuelnoj turneji.

Interesovanje za njegov koncert još je veće nego za Blancharda, tako da je publika sedela čak i na podu ili stajala sa strane. Među onima koji su bili uskraćeni za mesto našli su se i velikani srpskog džeza Miša Krstić i Mimo Mitrović. Skromni kakvi jesu, ceo koncert su stoički ispratili stojeći, ne odajući utisak da im bilo šta smeta.

Kurt Ellinga na beogradskom koncertu prati izvrsni trio njegovog dugogodišnjeg saradnika i aranžera Laurence Hobgooda. Ellingov izlazak na scenu dočekan je veoma euforično, a prekomerna euforija se zadržala do samog kraja jednoipočasovnog nastupa.

Krenuo je sa My Foolish Heart i u sličnom stilu nastavio sa Dedicated To You (prearanžirana u brži tempo) i Joe Jacksonovom Steppin’ Out, gde Ellingov sket izaziva erupciju oduševljenja. Njegov pristup improvizaciji koncipiran je kao emulacija raznih instrumenata. To ponekad liči na ono što radi Bobby Mcferrin, ali mnogo prizemnije. Komunikacija koju Elling ostvaruje sa publikom, bilo kroz pevanje, bilo priču, na veoma je visokom nivou. Konstatacija o mozgu kao najseksi delu tela, posebno razvijenog kod ljudi koji vole džez možda je malo predvidiva i razvodnjena, ali svakako simpatična.

Nakon prve tri kompozicije, jedno je jasno – Elling se odlučio da na  beogradskom koncertu za momenat napusti baladerski koncept poslednjeg albuma i svinguje veoma jako uz pomoć benda koji je u stanju da ga odlično u tome isprati. U All Or Nothing At All koja se originalno nalazi na albumu Johna Coltranea Ballads na scenu stupa Ernie Watts. O tome koliko je ovaj saksofonista stilski adekvatan izbor za tretman Coltraneovog materijala može se raspravljati, ali ne može se poreći da legenda još uvek ima oštricu, što se najbolje vidi u lepom omažu Stevie Wonderu – Golden Lady.

Više i od samog Ellinga i Wattsa, na mene je utisak ostavio prateći trio – Laurence Hobgood je ne samo respektabilan aranžer nego i prvoklasni klasični i džez pijanista, što dokazuje frenetičnim solo komadom; svaki bubnjarski solo je bio više nego svež i duhovit (posebno u domenu poliritmije), a basista indijskog porekla je nepogrešivo držao stvari na okupu.

Krajnje spontani džem sa Terence Blanchardom bio je možda i vrhunac nastupa. Momenat kada je bend slobodno i opušteno uplovio u improvizovanu svirku bio je kruna jedne lepe džez večeri u glavnom gradu.

Ovacije u rangu onih sa fudbalskih utakmica dovele su Ellinga još jednom na binu, gde je u klavirskoj pratnji, u stilu Hulio Iglesiasa, (da ne bude zabune – primedba ima negativan kontekst) otpevao Jobimovu kompoziciju Luiza. U ovoj izvedbi, vredno pomena je potpuno razneženo i dirnuto lice francuskog kamermana (da li je to bilo u parodičnom ili serioznom tonu, irelevantno je) koji je sa strane posmatrao finale ovog događaja.