BJF (8) : Wolfert Brederode Quartet, Michiel Borstlap’s Eldorado, DJ Maestro

Mesto: Pogon Doma omladine, Beograd / Datum: 01.11.2009. / Foto: Stanislav Milojković

Nije bilo lako onima koji su poželeli da pogledaju i Kurta Ellinga i kvartet pijaniste Wolferta Brederodea. Koncert slavnog pevača počeo je u pola deset, a holandskog benda samo pola sata kasnije. Sticajem ovih okolnosti, obreo sam se na Brederodeovom nastupu sa izvesnim zakašnjenjem.

Muzika ovog benda na debitantskom albumu Currents (2007) odaje utisak klasične ECM škole – tiha, škrta u tonovima i maksimalno razvučena. Možda zanimljiva u sitne sate, pred spavanje, ali teško zamisliva kao uzbudljiva na koncertu. S takvom predrasudom sam se uputio u Dom omladine, ali vrlo brzo me je sastav na bini potpuno razuverio.

Teško je zaključiti otkuda toliki preokret. Možda zbog prijatnog kontrasta preterano ekspresivnom nastupu Kurta Ellinga, a možda i zbog neke suptilne dimenzije muzike koja je neuhvatljiva na studijskim snimcima. Bilo kako bilo, kliknimo na dugme za reset i pogledajmo šta je to što valja kod Wolfert Brederode Quinteta.

Pre svega, to su fenomenalni Broderodeovi aranžmani i suptilna, tečna interakcija  među četvoricom muzičara. Muzika ovog benda na prvi pogled možda deluje statično, jer nema preteranog rasipanja tonova niti školskog tema-solo-tema obrasca. Umesto toga, Brederode i drugari počastiće nas veoma slojevitim zvukom koji se lagano nadograđuje i razvija kako se pesme bliže kraju. Najjači utisak ostavio je bubnjar Samuel Rohrer, svirajući metlicama gotovo sve vreme i uvodeći veoma raznovrsne i suptilne ritmove, kojima se nenametljivo distancirao od klasične prateće uloge vlastitog instrumenta.

Publike je bilo vrlo malo, ali valja pomenuti da se u prvom redu našao čuveni američki džez kritičar Thomas Conrad. Njega ste mogli da vidite na većini festivalskih koncerata, ali retko biste ga zatekli kako pada u eforiju. Po završetku koncerta Wolfert Brederode Quarteta, podigao je ruke u vazduh i gromoglasno aplaudirao.

Jedino zajedničko bendovima Wolferta Brederodea i Michiel Borstlapa je to što su im šefovi iz Holandije. Nasuprot veoma suptilnom izrazu prvog ansambla iz ponoćnog programa, Borstlapov sastav Eldorado deluje veoma grubo i banalno. Možda ne na prvi pogled, kada se ekipa skupi na bini u elegantnim odelima po poslednjoj Gilles Peterson modi, ali od prvih taktova se situacija preokreće.

Upeglani fank sa studijskih snimaka ovog sastava uživo zvuči sirovije, ali ne i bogzna kako bolje. Nema tu neke prevelike mudrosti, ovaj bend svira iz sve snage i trudi se da zabavi publiku. Ponekad će u tome uspesti, ponekad ne, ali pitanje je da li je ovakvom aktu mesto na džez festivalu ili na redovnom programu nekog fensi gradskog kafića. U tom smislu vrlo je karakteristična Borstlapova izvedba fank himne Cantaloupe Island legendardnog Herbie Hancocka, koja je toliko upečatljiva da ju je zaista teško upropastiti. Eldoradu i to polazi za rukom, i to na klasičan tezgaroški način – ubrzavanjem aranžmana, nehajnim odnosom prema preciznom ritmu pesme i pompeznim solima bez duha. Jedino će sam Borstlap povremeno razbiti neprijatnu rutinu pokojim uzbudljivijim pasažem, stavljajući do znanja da je u svojoj karijeri svirao i sa veličinama poput Hana Benninka.

Samo finale koncertne večeri pripalo je holandskom DJ Maestru. Stolice su sklonjene, napravljena je atmosfera za žurku, bitovi su krenuli…ali i ovo malo ljudi što je poslednje festivalske večeri došlo u Dom omladine mahom se razišlo. Kao da su svi bili preumorni od silnih koncerata u prethodnih nekoliko dana. Bez previše pompe i uz ležerno ćaskanje preostalih gostiju po hodnicima, spuštena je zavesa na 25. Beogradski džez festival.