Bohren & Der Club of Gore: Christoph Clöser

Članak o nastupu Petera Brötzmanna u Hamburgu u dobroj meri oslikava stanje kulturne i džez scene i na jugu Nemačke (Štutgart), gde sam proveo proteklih pet meseci, samo što je sve bilo još za koji stepen gore. Iako kulturna ponuda ovog grada ne nudi baš neki izbor za (fri) džez sladokusce, klub Manufaktur u obližnjem Šondorfu, sa čijih zidova vas posmatraju velikani poput pomenutog Brötzmanna, u dobroj meri vadi prosek. Tamo sam u martu imao priliku da prisustvujem koncertima Rempis/Daisy dua i Bohren & Der Club of Gore, pri čemu je ovaj potonji bio povod za Jazzin intervju.

Bohreni su svakako jedan najcenjenijih dark-džez bendova. Ali kako doživljaj ovakve muzike u velikoj meri zavisi od okruženja, tj. postavke ambijenta u kom se nalazite, na koncert sam krenuo sa solidnom dozom skepse i ne očekujući previše.

Međutim, odmah nakon izlaska benda na binu moje sumnje su bile kao rukom odnesene i Bohreni su još jednom pokazali da se sasvim zasluženo nalaze na Panteonu ovog muzičkog pravca. Kroz mrkli mrak četiri siluete su našle put do svojih instrumenata. Jedino osvetljenje na bini činile su četri sijalice koje su bacale po snop prigušenog svetla na svakog od muzičara, tek toliko da smo ih mogli nazirati. Zajedno sa muzikom ova postavka je činila jednu savršeno sklopljenu i zaokruženu nokturnalnu scenu.

Atmosfera koju su Bohreni stvorili na svom koncertu bila je upravo ona koju osećate prilikom slušanja njihovih albuma, samo ovaj put višestruko intenzivnija, gotovo opipljiva i stvarna. Pauze između pesama služile su kao povod za povremena obraćanja publici, mahom ispunjena crnim humorom.

Nakon koncerta, saksofonista Christoph Clöser je bio ljubazan da odgovori na par mojih pitanja. Kao sagovonik, bio je upravo onakav kao i muzika Bohrena: odgovarao je polako, smireno i sigurno, bez bilo kakve žurbe ili nervoze u glasu.

Nedavno ste objavili izdanje “Piano Nights”. Šta vam je bila glavna kreativna ideja, u odnosu na ranije albume?

Ne znam kako bih to rekao na engleskom, odnosno kako bih preveo reč šlager na engleski. Ovaj album je malo mekši, romantičniji, predstavlja našu romantičnu stranu.

Prošlo je 20 godina od vašeg prvog albuma. Šta se sve promenilo za to vreme?

Teško je reći. Sa jedne strane, uvek smo stvarali sporu, instrumentalnu muziku, ali ako uđete u detalje naći ćete dosta razlika od ranih radova do danas. A“ Bohren“, što je nemačka reč za bušenje, opisuje upravo ono što radimo. Mi bušimo u našu rupu i pokušavamo da nađemo nove aspekte ove vrste muzike.  I dalje smo zainteresovani za sporu i instrumentalnu muziku, volimo to što stvaramo i sviramo, inače to ne bismo radili. Nemamo pritiske da stvaramo muziku koju ne volimo.  Veliko je zadovoljstvo bušiti  ovu rupu. Bušimo je i pokušavamo da nađemo nove aspekte. Nemamo osećaj da smo na kraju onoga što volimo i razvijamo.

Kada ste počeli, bili ste jedino ovakav (dark džez) bend. Danas postoji dosta relativo sličnih bendova (Dale Cooper Quartet, The Kilimanjaro Darkjazz Ensemble, itd.) Da li je relativno omasovljenje „žanra” i pojava ovih bendova imala nekog uticaja na vas?

Nema bendova kao što smo mi. Postoje neki bendovi koji sviraju sporu, instrumentalnu muziku, ali nema bendova poput nas. Ali sa druge strane, nema to toliko veze sa tempom. Ne radi se o tome da želimo da budemo najsporiji bend na Zemlji. To nas ne zanima.

Postoje neki drugi bendovi Sunn O)), Earth koji sviraju sporu muziku, Dale Cooper Quartet, naravno, ali nema bendova poput nas. Bar ne po mom mišljenju.

Koliko Vam je teško da nađete nove ideje u vašem muzičkom izrazu?

Upravo u tome je izazov. Imamo pet jako dobrih, sjajnih albuma, bar iz naše perspektive, i radimo na šestom. Kako, šta sad, na koji način? Teško je to objasniti. Sada imamo „Piano Nights“ i zapanjeni smo time koliko je taj album sjajan. Ne mogu da gledam u budućnost. To je putovanje na kom ne znamo šta da očekujemo. Ali verovatno mogu da kažem da će naš sledeći album biti spor i instrumentalan.

Na „Belied“ ste sarađivali s Mikeom Pattonom. Da li je moguće da jednog dana i Bohren počnu da koriste vokale kao standardni deo kompozicija?

Ne znam, možda. Ali verujem da ukoliko u budućnosti bude upotrebe vokala, mi ćemo biti ti koji će pevati. Verujem u našu nezavisnost na neki specijalan način. Pratimo naš put, a za nas je to veoma interesantno jer ne znamo gde će taj put završiti. U ovom trenutku, vrlo smo zadovoljni sa stvarima koje radimo.

Koji su bili vaši uticaju kada ste počinjali, kolikog uticaja su na vas imali krautrock i ambijentalna muzika?

Ova trojica momaka sviraju od osamdesetih a ja sam došao kasnije. Moja muzička pozadina je sasvim drugačija. Mislim, mi se uklapamo savršeno, tako da njima trebam ja i oni trebaju meni.  Kada su mi rekli “treba nam saksofonista” u mom tadašnjem bendu nije bilo saksofona. Ja sam saksofonista, ali nisam bio zainteresovan da sviram saksofon. Želeo sam da budem bubnjar u metal bendu ili nešto slično. Na kraju se sve svelo na sreću.  Bila je sreća za mene, a bila je i sreća za njih. Ja mogu da sviram i druge instrumente koje sam sam naučio. Sve je ispalo savršeno. Kao kada nađete savršenu ženu.

Koji su vaši džez uticaji?

Sa jedne strane na mene je dosta uticao fri džez i sastavi poput Art Ensemble of Chicago. Ali, sa druge strane, uvek sam bio zainteresovan za pop muziku. Uvek sam bio impresioniran moći pop muzike i time što kaže „imaš  tri minuta i četrdeset sekundi da razviješ svoje ideje“. A ne džezom koji kaže “ evo improvizuj nešto“.  U pop muzici to je to, ta tri minuta. To je ono što je bilo, a i dalje jeste moj cilj. Naravno, naše pesme su duže, ali imaju strukturu, imaju refren. Mi stvaramo pesme, a ne numere, što je jako bitno. Pokušavamo da stvorimo pesme koje su savršene. Recimo, ovo je melodija za refren, i nema druge opcije za to.

Koliko sam upoznat, članovi Bohrena sem bavljenja muzikom imaju i “regularan” posao. U jednom od ranijih intervjua od pre nekoliko godina, jedan od članova benda je rekao da na Bohren gleda pre svega kao na studijski bend. Međutim vi nastupate uživo, i kao što sam i sam imao prilike da vidim, vaši nastupi su jako dobri. Kakvo je vaše mišljenje o tome, da li Bohren vidite kao lajv ili studijski bend?

Neki članovi benda imaju svoje dnevne poslove i  stvar je u tome da  je ponekad  teško naći vremena za sve.

Da li to onda znači da biste voleli da radili više turneja?

Možda. Sreća je da nismo u toj sprezi turneja-album i tako dalje. Ne možete stvarati remek-dela u periodima od jedne godine, morate imati priliku da napunite baterije.

Mislim da je prednost to što mi kao Bohren radimo nezavisno od svega ovog, snimanje-turneja,  zatim snimanje ponovo i tako dalje. Imamo naš sopstveni tempo. Snimamo muziku i tek onda kad mi smatramo da je sve spremno i dovoljno dobro iz naše perspektive, objavljujemo je. Nismo u saradnji sa izdavačkim kućama koje moraju da objave muziku tad i tad. Mi sami donosimo odluku da li je naša muzika spremna, i tek kad je spremna objavljujemo je. Nikada pre toga. Iz moje perspektive to je velika prednost, i jedina mogućnost da pravite zaista dobru muziku.

Morate to sami da čujete, da osetite. To nije posao kao ostali. Morate da čujete unutar sebe, da li je spremno, šta mislite, koja su vaša osećanja. A to je velika prednost, pogotovo za mene. Ja sam jedini član benda koji je kao profesionalni muzičar na neki način zavistan da svira i stvara nove stvari.

Poslednje pitanje: ko je osoba na omotu “Piano Nights”?

To sam ja, kada sam imao oko 14 godina. Ali to nije bitno. Nema to nikakve veze sa mnom. To je samo fotografija koja govori o čemu je album. Mogao si to biti i ti da si nam poslao odgovarajuću fotografiju, uzeli bismo tvoju.