By 
Mesto: Botanička bašta ”Jevremovac” / Datum: 28. jul 2022. / Foto: Dušan Milenković
Leta 2010. godine u bašti Sibel na festivalu u Vjenu pitao sam Bojana Zulfikarpašića zašto sve češće svira u duu. Odgovorio je veoma iskreno da je postalo skupo održavati bendove, a da pak organizatori koncerata i festivala sa jakim duom dobijaju „dva u jedan“. Bio je u pravu sa obe tvrdnje, a uz to i ispred vremena. Četiri godine kasnije Zigi Loh će pokrenuti seriju Duo Art pod kapom renomirane minhenske produkcije ACT, a 2019. festival North Sea Jazz će prepoznati „Umetnost dua“ celim jednodnevnim programom u sali Volga, predstavljajući čak devet duo kombinacija istaknutih svetskih džezera. I ovo su samo najočigledniji primeri – na avangardnijim skupovima su duo formati uvek rado viđeni, poput programa „Kratki rezovi“ na našem omiljenom festivalu u Zalfeldenu, ili domaćeg Ring Ringa.
Internet kaže da se fraza „manje je više“ prvi put pojavila u jednoj pesmi Britanca Roberta Brauninga u 19. veku. U novije vreme popularisao ju je nemački arhitekta Ludvig Mis van der Roe, dok je u muzici je bila moto minimalizma. Posebno, avangardne šezdesete su širom otvorile vrata duu u džezu, da to više ne budu samo „vokal i pratnja“ (mada se i danas u tom formatu snimaju remek-dela, poput dua Sesil Mekloren Salvan i Salivena Fortnera), već i „iskusna faca i mladi talenat“, „duvač-solista i ritmičar“… Sve je postalo poželjno i moguće.
U slučaju pred nama radi se o pravom susretu na vrhu svirača istog instrumenta. Vasil Hadžimanov je najpopularniji džez muzičar u Srbiji, a Bojan Zulfikarpašić najuspešniji aktivni muzičar iz naše sredine u inostranstvu. Obojica sviraju klavir, sličnog su godišta (Bojan je pet godina stariji), studirali su inostranstvu, imaju veliki autorski diskografski opus i, konačno, obojicu zanimaju ukrštanja džeza sa balkanskim folklorom. Bojanovi bosanski, a Vasilovi makedonski porodični koreni daju njihovoj zajedničkoj akciji taman dovoljnu raznovrsnost da između redova čujemo i sevdah i oro, no džez je ipak dominantna boja, i tako treba da ostane.
Prvi put su zajedno zasvirali 2015, kada su održali dva koncerta u Kolarcu i odmah snimali živi album Live at Kolarac, koji je potom promovisan na istom mestu dve godine kasnije. Bilo je odmah sjajno, pa bi bilo glupo reći da su sada „otišli korak dalje“, jer realno i nemaju gde dalje da idu. Ni program nisu promenili, jer ni sa ovim se nisu nasvirali: došla je korona i oduzela nam dve godine muzike, što zbog problema sa putovanjima, što zbog nemogućnosti masovnih okupljanja. No, jedna od divnih stvari sa džezom je da možeš da sviraš istu stvar popodne i uveče i da je mala šansa da će zvučati isto. Li Konic je čitavog života svirao „All the Things You Are“ – melodiju koju su nam ogadili raznorazni tezgaroši. Ali, kod Konica ona nikad nije zvučala isto: zapravo je bila samo osnovni drajv za neku priču koju samo tog dana i na tom mestu želi da nam ispriča. A koju pak neće čuti isto dve osobe koje su zajedno pošle na koncert. Tako je i sa Bojanom i Vasilom.
Njihov četvrti beogradski nastup održan je prošlog četvrtka, 28. jula u Botaničkoj bašti u Beogradu, u okviru serije Garden Sessions i u organizaciji CEBEF-a. Prisustvovalo mu je oko hiljadu ljudi – sve karte su bile rasprodate. Polovina je sedela u ogradjenom prostoru sa stolicama, četvrtina na ćebencima na travi pozadi, četvrtina je stajala. Stajati nije baš zgodno na džezu, ali Bojan i Vasil su se potrudili da njihov program pretežno ima potrebnu dinamiku i gruv, tako da i ovim poslednjima bude jednako dobro.
Osim jednog potpurija, repertoar su činile isključivo njihove autorske kompozicije, pri čemu se sve numere izvedene u duu nalaze i na pomenutom albumu iz 2017. godine. Kao album i prvi koncert iz 2015, i ovaj nastup otvorili su Bojanovom numerom „TNT (The New Tune)“ koja „u malom“ odlično definiše njihov izraz. Osnovu čini jak gruv, oštri i odsečni tonovi u donjim registrima klavira; most nežnijeg ambijenta sadrži vrlo diskretan balkanski ukras; harmonski potencijal je relativno siromašan da bi obojici umetnika dao pak priliku da se solistički izvrsno rasviraju, zagreju i svoje prste i slušaoce. Note u improvizaciji uvek malo izmiču preciznom trajanju, nasuprot Kamila ili Hiromi čija matematička preciznost u izvođenju ume da opterećuje. Slede dve Vasilove numere, „Nocturnal Joy“ i „Ohrid“, prvu odlikuje tečni tok i blagi filmski karakter, druga je Vasilov prvi autorski biser iz devedesetih, koja danas zvuči kao pravi „hit“, imajući karakter kakav poseduju džez standardi – ono kad u sebi pevate glavnu temu.
U srednjem delu koncerta svako od umetnika predstavio se sa po jednom autorskom solo kompozicijom, pri čemu su obojica odabrali mirnije teme – Zulfikarpašić je odsvirao numeru „Tender“, a Hadžimanov „Baladu za Martu“. „Ovo je pravi Bojan“, prokomentarisao je naš urednik Zlatan Dimitrijević na polovini prve numere, i tome bi se stvarno teško više moglo dodati. Lirski, lepršavo i puno, a bez suvišnog tona: kod Bojana je uvek kompozicija u prvom planu u odnosu na improvizaciju, ukupan sadržaj ispred virtuoznosti. „Baladu za Martu“ sam prvi put čuo na Pančevačkom džez festivalu 2020. godine. Tadašnji snažan utisak ove molske elegije pojačavale su misli o prvim mesecima života sa kovidom. Sada je pak Vasil uspeo da umiri noć – idilično je slušati takvu muziku u najlepšoj zelenoj oazi Beograda.
Vratili su se zajedno na scenu za još tri Bojanove kompozicije „Multi Don Kulti“, „Nedjalko’s Eleven“ i, za kraj zvaničnog nastupa, „Für Das Ende“. Prva je rani Bojanov biser sa albuma Yopla, ovde zgodna i za ritmičke egzibicije dvojca po drvetu klavira i njegovoj utrobi (šamaranje, okidanje žica, i slično). Drugu smo prvi put čuli na Soul Shelter, posvećena je bugarskom kavalisti Nedjalku Nedjalkovu oko čijeg je jednog motiva Zulfikarpašić napravio svoju melodiju, koja će se iz početnog mira ozbiljno zakuvati u pravi triler za mozak i prste.
Potom je usledio najemotivniji trenutak koncerta. Najpre su napravili zvučni orkan, obojica svirajući akordna tremola na svojim klavirima, pa kada su ti zvuci putem pedala potpuno ispunili vazduh ispod se promolila tiha tema starogradskog bisera „U ranu zoru“. U potpuriju koji se našao na pomenutoj ploči, kao i na koncertu u četvrtak, ta melodija se pretapa u čuvenu glavnu temu Nina Rote iz filma Amarcord – pomišljam kako bi moćno bilo da neko vikne „VAGANO, VAGANO, VAGANO“ – ali ponovo pretapaju, sada u Simjanovićevu „Grlom u jagode“. Poruka je jasna i bez kasnijeg Vasilovog objašnjenja. Prošle nedelje odlaskom Baneta Bumbara svi smo izgubili važan deo naše mladosti.
„Für Das Ende“ naravno nije bio njihov oproštaj sa publikom koja je htela još i dobila Vasilov „Rege Hadži“, što je nekako bio i zgodan ritam za povratak kući. Čuli smo odličan koncert, uz vrhunski zvuk, prijatne i ne prevruće letnje večeri. Može li bolje od toga?
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
By 
