By Mesto: Dom Omladine, Beograd / Datum: 14.12.2009. / Foto: Ivan Jovanović
„Jebote, jel’ znaš da je Truffaz izdao tri albuma prošle godine? Kad stiže da toliko štancuje, koji frik!“
Ovo je deo razgovora dvojice mladića s kojima sam se, pre početka koncerta, tiskao u predugačkom redu za garderobu. Ali ne, ne očekujte zajedljiv komentar o blaženom neznanju omladinaca nedovoljno upoznatih sa praksom „štancovanja“ džez albuma. Inicijacija i upoznavanje sa osobenostima džeza uzbudljiva je i lepa stvar, sve i da tek delić rekreativnog auditorijuma stupi u trajnu ljubavnu vezu s ovom muzikom.
A nastup Dvojca bez Kormilara i Erika Truffaza dušu je dao za regrutovanje novih džez fanova. Dušan Petrović je jedan od veoma retkih domaćih saksofonista koji ne svira tradicionalni džez, Boris Mladenović je rok muzičar, a Truffaz trubač koji u svoj zvuk umešno inkorporira moderne žanrove poput hip-hopa ili drum & bassa. Ovakav spoj, kao kulminacija dvogodišnjeg serijala koncerata Dvojca Bez Kormilara sa vedetama evropske elektro-džez scene, rezultirao je odličnom posetom i prijatnom atmosferom u Domu omladine.
Za ovako dobar odziv svakojake publike najzaslužniji je sam Truffaz, koji je treći put nastupio u Beogradu i ima vernu fanovsku bazu. Stoga je moguće da su neki posetioci bili i pomalo razočarani što se ovaj koncert – kao uostalom i čitav Border Line serijal – zasnivao mahom na materijalu Dvojca Bez Kormilara, dok je Truffaz u najboljem slučaju bio ravnopravan član ansambla, a nikako zvezda. Ali većina je imala dovoljno razloga za zadovoljstvo.
Čak i u „pratećoj” roli Truffaz itekako ima šta da pruži. U dobrom delu koncerta njegovo sviranje može se posmatrati i kao omaž Miles Davisu, što kroz praskava sola u duhu ranih sedamdesetih i fanki fjužna, što kroz eterične melodije s dosta eha, karakteristične za pozne etape karijere legenda
rnog trubača. U nekim drugim delovima nastupa Truffaz će napraviti most između pravovernog fjužna i skandinavskog viđenja elektro-džeza na tragu Nils Pettera Molvaera ili Arve Henriksena, a (u odnosu na ranije koncerte iz Borderline serijala) intenzivirano korišćenje glasovnih semplova zacelo je njegovo maslo. Balansirajući između dinamičnog i ambijentalnog pristupa, ni u jednom trenutku ne gubeći se u dugačkim solima, švajcarsko-francuski trubač uspeva da izgradi autentičan izraz i na beogradskom koncertu.
I Dušan Petrović se opredelio za odmeren solistički performans, poštujući slavnog gosta i dopuštajući bendu da funkcioniše kao skladna celina. Ovoga puta ponajviše je briljirao na sopran saksofonu, dok su deonice na tenor saksu i flauti bile malo manje upečatljive. Ostaje i mali žal što Petrović nijednom nije zasvirao bariton, ali moguće je da se radi o svesnom naporu da muževnu svirku podredi liricizmu i ambijentalnom pristupu koji bi bio bolje uklopljen sa Truffazovim senzibilitetom.
Na kraju, pomenimo
i zadnju liniju benda, u kojoj su Boris Mladenović na gitari, laptopu i elektronskim pomagalima, DJ Uroš Petković i bubnjar Feđa Frenklin davali ravnomeran doprinos, pružajući stabilnu ritmičko-zvučnu podlogu povrh koje će solirati Truffaz i Petrović. U dve-tri pesme i preterano stabilnu, vodeći nas ka emotivno neobavezujućim, neutralnim klaberskim vodama. No, to je strana Dvojca Bez Kormilara koja mi i inače manje godi od Frenklinovih dinamičnih ritmova i Petrovićevih zavodljivo-sinematičnih melodija.
Nisam gledao sve ovogodišnje nastupe iz French Connection ogranka Border Line Sessions serijala, ali u konkurenciji Laurent De Wildea i DJ Shaloma, Truffaz odnosi ubedljivu pobedu. Ne samo što se pokazao kao veoma sofisticiran solista, već se stiče utisak i da je u pravoj meri nadahnuo ostatak benda. A brojna publika je – sudeći po intenzitetu aplauza, i naročito po tome što su skoro svi ostali na bisu – otišla kući veoma zadovoljna.
By 
Kada čitam recenzije koncerata u Srbiji često se zapitam da li sam uopšte bio na istom koncertu na kome i autor teksta.
Sinoćni koncert može bez problema istaći kandidaturu za najgori koncert godine, da nije bilo tra-la-la nastupa Larry Vučkovića na Kališu letos verovatno bi i pobedio.
Muzika [i]Dvojca[/i] je potpuno nemaštovita, bubnjar potpuno van fokusa, melodije krajnje prepoznatljive i nezanimljive..
Dodatni članovi benda umesto davanja nekog doprinosa ukupnom zvuku u stvari samo pomažu da se sve dodatno raspadne i ne liči ni na šta..
Na kraju, sviranje Truffaza porediti sa Miles Davisom je krajnje neozbiljno da ne kažem nešto teže..
Ima li još koga ko ne voli da ga prekidaju (upadicama, pitanjima i sl.) usred izvođenja?
Smoriše me pre neko veče.
Volim da sam koncentrisan na izvođače.
A koncert?
Dosadno do bola.
apsolutno se slazem sa komentarom da je prikaz koncerta prilicno neprikladan; i inace, trufaz odavno vazi za dosadnjakovica u cijoj svirci nema nista vise do trivijalnih i banalnih fraza… plus, stalno pokusava da isporuci svakome po nesto: pa onda imamo red modale, red fjuzna, red drumma/hip hopa, itd…. a ustvari, niko ne dobije nista…
dvojac ne bih komentarisao, ne samo da su haoticni i konfuzni kao duo/trio, nego je problematican i njihov individualni angazman, pogotovo tip na saksofonima….(sto imitira zorna… garderobom, naravno…nikako svirkom)…
@ sergio
ni ja ne volim da me prekidaju. ja da sam recenzent ne znam kako bi se odbranio od onolike ženskadije koja jedva čeka da vizuelizuje to ime – nikola marković, a još više taj nick – johnioza 🙂
cert bio solidan, čak i za ne jazz publiku. mada ne isključujem da su uroš i jelen, pa i sergio, mislima bili na drugom mestu.
to sto se nekome nije svidelo, ne znaci da koncert nije bio sjajan i da momci nisu dobro svirali, vec da nije bilo po vasem ukusu, znaci, glupo je komentarisati nesto sto se moze a i ne mora svideti svakom ponaosob. Meni licno je koncert bio prijatan i za slusanje i za gledanje. A vi, ostri kriticari, koliko znanja imate da biste mogli sebi da date za pravo da istaknete greske ili losu svirku?? Mozete reci-meni licno se nije svidelo. I tacka.
I Urose, ne pali se zbog poredjenja sa Miles-om, pa mora se uvek neko ispod porediti sa nekim ko je car, sto ne znaci da ga je dostigao! 🙂
Ukoliko slušate muziku kakvu prave Trffaz i Dvojac i moderne mešavine jazza sa drugim pravcima uopšte – koncert je bio odličan.
Sa druge strane, ako ste hteli da se naslušate jazz standarda i klasičnog jazza – džaba ste dolazili po kijametu.
Definitivno je stvar ukusa. Samo mi nije jasna ovolika potreba za pljuvanjem po nečemu što vam nije po meri! "hoću JA da kažem nešto pametno" sindrom pretpostavljam.
Uzgred treba pomenuti da je koncert i izgledao zanimljivo. Video pratnja i projekcija po zidovima je poprilično obogatila nastup.