Katalog sećanja

Na ovim nastupima Boris Kovač će promovisati svoj aktuelni dupli CD Chamber Music, ali i materijal s narednog albuma Catalogue of Memories, koji se još nije pojavio u prodaji. Na binama novosadske Sinagoge i beogradskog kolarca naći će se čak 15 muzičara u nekoliko različitih postava, od gudačkog kvarteta do kamernog orkestra, a repertoar će predstavljati svojevrsnu retrospektivu Kovačeve dosadašnje karijere. Dovoljno je povoda da o prethodnim decenijama rada i aktuelnim razmišljanjima ovog plodnog umetnika saznamo i ponešto iz prve ruke.

Najnoviji sastav koji ste osnovali zove se New Ritual, dok je grupa koju ste predvodili tokom osamdesetih godina bila nazvana Ritual Nova. Da li je osnivanje New Rituala pokušaj zatvaranja kruga, ispitivanja sopstvenih korena ili nešto treće?

Posle bombardovanja 1999. godine, zaključio sam da je, za mene, besmisleno da nastavim sa Ritual Nova konceptom i ansamblom. Padale su bombe pored nas, “naša” država nas je od toga “štitila“ bezočnim lažima i potpuno besmislenim, samoubilačkim “otporom”. Pisati delikatnu kamernu muziku i nuditi je svetu u takvoj situaciji mi se učinilo isto tako autistično kako su se ponašali bombarderi NATO-a i naš (mali) diktator. Odlučio sam da svetu ponudim nešto drugo: jake emocije, energiju i poruku – plešimo, ovo je možda naša poslednja noć na ovom svetu. Kako se možemo suprotstaviti cinizmu nasilja i manipulacije? Pa plesom, muzikom, poslednjom utehom izmedju zemlje i neba.

I tako sam se spasao beznađa i spasao svoju karijeru: Poslednji balkanski tango je bio pucanj u centar. Obišli smo sa njim pola sveta i ušli u antologije…Ali znao sam da ću se pre ili kasnije vratiti “čistoj” muzici, onoj koja dolazi iz tišine bića, iz potrebe da komuniciramo sa sobom i svetom duha. Onoj koju sam prepoznao još 1981. kao Novi Ritual: umetnost kao put i čin transformacije bića.

Naravno, tako nečemu se ne možete tek tako vratiti, jer ono što je bilo više ne postoji, promenilo se. Tako je New Ritual Group sada sinteza mene od nekad i mene sada. Program koji izvodimo je presek većine toga važnog što sam radio u kamernoj muzici, prilagođeno mogućnostima ovakve šestočlane postave…Koncerti u Sinagogi i na Kolarcu će, pak, predstaviti izbor moje kamerne muzike u originalnim postavama, onako kako je napisana. Obzirom da će se tu pojaviti ukupno 15 izvodjača, jasno je da je ovo jedinstvena prilika da se ta muzika čuje u svom idealnom obliku.

I da, pogodili ste, to je svojevrsno zatvaranje kruga, imam 55 godina, zaslužio sam dvostruko beneficirani staž jer sam radio za trojicu, vreme je sumaruma i spuštanja gasa…

Vaš najnoviji album, Chamber Music, predstavlja vaše stare kompozicije u novim izvođenjima. Da li je ovo bila prilika da u staroj muzici pronađete stvari koje vam ranije nisu bile očigledne, da promenite stvari kojima niste bili zadovoljni, da ispitate sopstveni odnos prema kompozicijama koje ste već stavili iza sebe, ili nešto drugo?

Ta muzika je vremenom dozrela, dosta toga sam preradio, doradio. Ja sam zanatski često kaskao za svojim umetničkim dometima. Poslednjih godina sam na razne načine taj nesklad prevazišao. Chamber Music, a naročito novi materijal Catalogue of Memories sam napisao, sa orkestrima postavio, izveo, snimio i producirao na nivou koji je dorastao mojim umetničkim dometima.

To pre 15-ak godina nisam bio u stanju u domenu kamerne muzike. U nekim lakšim, više „jazzy“ oblicima sam to umeo još sredinom osamdesetih. Zato tek sada očekujem na ovom planu uspeh kakav su imali LADAABA i La Campanella. S tim da je ovo znatno manje komunikativna muzika pa se ne smem nadati naročitom komercijalnom efektu nego više dobrim kritikama, reakcijama, možda i nekim priznanjima koja bi mi olakšala profesionalnu situaciju.

Šta nam možete reći o novom materijalu pod imenom Catalogue of Memories?

To je moj najnoviji album i tek tražimo izdavača za njega. Snimao sam ga prošle godine sa 13 izvođača, upravo s većinom onih koji će nastupiti na ovim koncertima. To je nekakva sinteza pomenute dve najvažnije linije mog delovanja. Tu ima kontemplacije, kvazi sakralnosti i plesnosti, i to čini da je ovaj album nešto kao moj testamentalni rad. A i tema to sugeriše – nešto se sedimentira, sumira, kao u katalogu sećanja.

Lično mislim da je to najbolje što sam ikada napisao, ne tvrdim i najvrednije. Ali jako mi je važan i drag ovaj material, i posle njega bih mogao mirno u penziju. Što bi jedan deo mene i želeo, a videćemo kako će se izjasniti onaj drugi deo. U svakom slučaju, želim u mirnije vode. Puno sam se istrošio ovih 30 godina boreći se da te svoje fiks ideje ostvarim, radeći to u sredini koja mi je u tome uglavnom odmagala. Trebalo bi puno sreće za neki povoljan obrt, mada, što kažu, nada poslednja umire.

Anamnesis, četvorodelna kompozicija koja čini prvi disk Chamber Music, originalno je napisana 1992. godine kada je rat u bivšoj Jugoslaviji još bio u početnim fazama i bavila se, između ostalog, refleksijom na aktuelne događaje. Koje je njeno značenje skoro pune dve decenije kasnije?

Poruka ekumenizma je vrlo aktuelna i danas, kada živimo u ovim čistim nacionalnim državicama, kao i onda kada su one u krvi nastajale. Komplementarnost različitog je kosmički zakon, njega ne mogu poništiti tragikomični krojači istorije na ovim prostorima, čak i kada se čini da su u tome uspeli. A misterija te muzike će se, verujem, desiti i na ovim izvođenjima. I to u superiornijoj formi od one originalne. Ta muzika je nastala kao jedna od mojih najvećih inspriracija i osećam umetničku odgovornost da je ponovo izvodim.

Vaša muzika i njoj odnosna razmišljanja uvek su bila obojena interesovanjem za savremena filozofska pitanja (i rasprave), ali nikada nije zvučala napadno cerebralno. Štaviše, iako su koncepti u pozadini vaše muzike postajali sve složeniji i teži, ona sama u poslednjih deceniju i po kao da postaje sve spontanija i sve lakše komunicira. Kako pronalazite ovaj balans?

Mislim da je konceptualizam značajan deo mog umetničkog profila. Za razliku od tipičnih konceptualista koji svoj kreativni čin podredjuju ideji, u mom radu koncept nastaje paralelno sa kreacijom, u mom slučaju sa komponovanjem. Takođe, koncept projekta, u nekoj meri, nastavlja da se formira i tokom izvođenja muzike jer najčešće i učestvujem u izvođenjima svojih kompozicija, što me radikalno razlikuje u odnosu na ogromnu većinu akademskih kompozitora.

Muzika je toliko superioran umetnički medij da bi njeno podređivanje ideji, tj. konstruktu razuma koji se da iskazati rečima, bilo kresanje vlastitih krila. Ipak, autor čije delo nema autentičan koncept znači samo to da ga on pozajmljuje od nekog drugog autora, jer iza svakog umetničkog dela stoji nekakav koncept. U muzici, kao najapstraktnijoj umetnosti, krijući iza te apstraktnosti, mnogi autori maskiraju svoju stvaralačku nemoć da nešto svojom muzikom saopšte. Tako je na delu ogromna produkcija muzike koja ništa ne govori, manje ili više zanatski vešto složenih tonova koji ništa ne znače. A sa druge strane je cerebralna muzika, kod nje koncept inhibira sve ostalo, energiju, emociju, doživljaj.

Samo sam pratio sebe i ispostavilo se, za divno čudo, da imam potrebe, i da mislim, i da osećam. Ali se ispostavilo da te osobine, za moju karijeru, baš i nisu bile uvek korisne.

Prvu deceniju ovog veka obeležio je vaš rad sa sastavom La Danza Apocalyptica Balcanica, projektom koji je suočen sa tragičnim (post)istorijskim događajima na Balkanu nastojao da na njih odgovori na gotovo magijskoj ravni – muzikom i plesom. Kao kombinacija visoke (srednje)evropske dekadencije i prostosrdačne radosti plesa (i pevanja) tradicionalne muzike, koliko je LADAABA na kraju bila uspešna u svojim ciljevima?

Poruka LADAABA projekta je bila prodrmati savremenog čoveka iz konformističke, potrošačke uspavanosti, podsetiti ga na to da svaka noć može biti poslednja i da život treba živeti punim plućima: da pleše, tango, kao da je poslednji… Koncerti su završavani mojom tiho saopštenom porukom Save your hearth… Projekat je u toj misiji bio više nego uspešan.

Ovaj projekat je imao svoje drugo poluvreme u projektu La Campanella, postistorijskom muzičkom konceptu koji smo izvodili poslednjih pet godina. Kako stvari stoje, taj moj paralelni život će se nastaviti jer upravo snimamo novi album. Pomalo se osećam kao podvojena ličnost ali nemam lošu savest zbog toga.

La Campanella sada ima vrlo precizno ime: Romantic Deca-Dance from Mittel Europe. To je vrhunski estetizovan entertainment – želimo vrlo ozbiljno da publiku, makar na momenta, odmorimo od rđave istorije. New Ritual Group je nešto veoma drugačije. Nije se baš jednostavno šaltati iz jednog filma u drugi ali to je za mene veliko uživanje. A nije nimalo lako ni brinuti o dva i to još toliko različita orkestra.

Mitološko je uvek bilo u centru vašeg stvaralaštva, ali bez direktnih pozivanja na/citiranja prepoznatljivih konkretnih mitova. Koja mitologija stoji u srcu vaše muzike?

Nisam se oslanjao ni na jednu postojeću mitologiju sem u svojim počecima na neke slovenske paganske mitologeme. Umetnost, naročito muzika, veoma je povezana sa mitom kao estetizovanom formom istine. Muzika nosi svoju istinu, nije ju lako prepoznati, ali ona se čuje nekim unutrašnjim čulom. I tome je najbliži mit nikad diskurzivna, činjenična istina. Kako kaže Kolakovski, mitom čovek prevladava ravnodušnost sveta…Ja se nadovezujem: muzika je poslednja uteha između zemlje i neba.

Od svog prvog instrumenta, harmonike, pobegli ste noseći sa sobom nepoverenje ka institucionalizovanoj muzičkoj edukaciji. Danas, posle nekoliko decenija, raskol između akademske i popularne muzike sigurno nije manji, ali interesantno bi bilo videti na kom tačno mestu vidite svoju muziku između ove dve? Pop muzika, kako ste i sami objašnjavali, danas ima ulogu koju je u vekovima iza nas imala narodna muzika – dok je vaša muzika svakako bliža narodnoj nego pop muzici. Gde je ona zapravo?

Ja duboko verujem da stvaram muziku, onu koja je jedna jedina i nedeljiva, a koja je rezultat moje otvorenosti prema različitim muzičkim jezicima. Nekada je ona bliže jednom, a nekada drugom muzičkom jeziku. Čisti jezici u postmoderno doba su anahronizam, bio to pop ili akademska muzika. A i narodna muzika, šta je to više? Šta je to uopšte narod, ono što vidimo na Pink televiziji? Ili preostali čuvari ovaca?

Razne su muzike na mene uticale…I to se menjalo kako sam se i sam menjao. Pre 20 godina sam puno slušao razne sakralne muzike, naročito istočnjačke, a pre 10 godina najviše plesnu muziku, i to mediteransku i latino. Ne smatram da je to znak da sam prolupao ili izgubio identitet. Samo se idioti ne menjaju.

U poslednje vreme pak najradije slušam i sviram kontemplativnu muziku, to valjda dolazi sa godinama.Na ovim koncertima će se čuti široka lepeza mojih životnih i muzičkih inspriracija. A pitanje gde je moja muzika na muzičkom marketu, tu muku da joj nađu mesto na njemu muče moji agenti i promoteri. To nije nimalo lako, za tržište nikad nisam bio dovoljno akademski, ili jazz ili world ili balkan…Ipak, istinita muzika nalazi svoj put do istinoljubive publike, pa je našla i moja.

Vaša muzika je uvek bila vezana za scensko izvođenje, bilo kroz ples, bilo kroz teatar. U biografiji imate i uspešne radove za film. Kako filmska produkcija postaje sve dostupnija pojedincima, da li možemo od vas da očekujemo sve veću saradnju sa autorima kratkih ili eksperimentalnih filmova ili čak ulazak u produkciju sopstvenog filma?

Radio sam muziku za tridesetak pozorišnih predstava, najfrekventnije za vreme svog boravka u Sloveniji. Muzika za film me poslednjih godina sve više zanima, međutim, malo je ovde filmske produkcije kojoj može biti potrebna moja muzika. Ja, naime, ne pišem primenjenu muziku već svoju muziku na temu predstave ili filma. U našoj kinematografiji vrlo retko ima prostora za autorsku muziku, mnogo češće za funkcionalne zvučne zavese. Tako se i moglo dogoditi da dva i po kompozitora napišu muziku za 90% srbijanskih filmova poslednjih par decenija…

Čekam da se pojavi neki naš Trier ili Felini, režiseri koji razumeju moć muzike, pa da me zovu. Do tada, ko zna…Već sam radio vizuelizacije svoje muzike i to mi je veoma privlačno: slika i muzika, bez teksta, glume…to je najčistiji film za mene. Mada, volim i narativni film i rado gledam čak i kvalitetniju američku produkciju, ali prava umetnost filma jeste autorski film, koji je i u svetu i kod nas postao egzotična biljka. Možda mlađi režiseri kod nas promenu nešto u tom smislu.

U kojoj će se meri nastupi kojim se promoviše Chamber Music biti drugačiji od teatralnih uzleta LADAABA nastupa? Da li će prigodna kamerna atmosfera potpuno zameniti strastvenost na koju ste nas navikli tokom protekle decenije plesnih nastupa?
Nadam se da će strastvenost, iako možda ne tog tipa i tako vidljiva, biti pokretač i na ovim koncertima. Muzičari sa kojima sarađujem nisu obični čitači nota. To su sjajni izvođači, umetnici interpretacije. Neki od njih su više klasično nastrojeni a neki više jazz ili etno. Svetlana Spajić, naša etno diva iz Beograda, uostalom i ne čita note, što je fascinantno u ovom kontekstu. Svi postaju jedan organizam kada krene muzički ritual. No svakako posebnih teatarskih elemenata neće biti, iz prostog razloga što će to biti revijalni koncert u cilju retrospektive moje kamerne muzike, a ne konceptualno i tematski zaokružen projekat, kao što obično radim.

.