Boris Kovač & La Campanella: Fly by (Multimedia Music)

Drugi album koga je Boris Kovač izdao sa sastavom La Campanella je možda do sada najbolja realizacija njegovog sada već decenijskog rada na spajanju njemu svojstvenog kontemplativnog izraza sa plesnom muzikom. Meditacija u pokretu zvuči kao možda pretenciozan termin, ali ne treba ni najmanje sumnjati u to da panonski kompozitor sebi postavlja sve teže zadatke u svojoj muzici iako ona, nasuprot tome, odiše sve lakšim notama.

Naravno, mora se ovde odmeriti svaka reč kako se ne bi pomislilo da je “Fly by” nekakva muzika za kasno popodne koja ništa posebno ne govori, ali pomogne da se pedesetak minuta provede u sanjivom, slatkastom stuporu sentimentalnih sećanja. Kovačeva sve izraženija oslanjanja na plesne ritmove i reference na kafanski štimung, u sadejstvu sa nikada prisnijim motivima koje njegov saksofon izvlači nikada glatkijim legato linijama su, naravno, mač sa dve oštrice.

Površan slušalac bi lako mogao ovom albumu da pripiše sentimentalnost, da propusti ono što Kovača čini toliko drugačijim od gotovo svakog drugog ko na ovim prostorima makar iz daleka eksperimentiše sa tradicionalnim zvukom – od Sanje/Balkanike, preko Papa Nika pa do, oh, nismo-došli-da-se-vređamo, recimo Željka Joksimovića. Kovačeva muzika čak i u svojoj najpitomijoj, najširoj publici najprijemčivijoj formi odiše jednom očajničkom metafizičkom potrebom i “Fly by” je ploča prepuna emotivnih, prelepih tema razapetih preko provalija filozofske upitanosti, nužde da se svaki molekul lepote opravda postavljajući ga ispred sveta na kome je nastao, poredeći upamćene istorije sa onim zapisanim.

“Romantic deca-dance from mittel Europe”, kako omot ovog diska uslužno opisuje ovu muziku, dakle nije tek ekscentrična pošalica. La Campanella izvodi muziku koja svaki od svojih aspekata shvata izvanredno ozbiljno, pa tako recimo kompozicija “Play odd”,  koja bi mogla biti samo malo iskrivljeniji plesni komad, zapravo ima zastrašujuće dinamičke kontraste, saksofonski solo koji više duguje Kovačevoj viziji džeza nego srednjeevropskom plesu, i nestašnu harmoniku u pratnji.

Kompozicija “Pearl” dugogodišnjeg Kovačevog saradnika Miloša Matića, koja je sledi, gotovo bestidno je emotivna, sa temom koju harmonika i akustična gitara sitnim vezom upisuju preko razigranog ritma, a naredna “Caravan” nas teleportuje nekih 350 kilometara niže i drsko odgovara na pitanje da li Vojvođani zaista razumeju južnjački merak. Pored iznurujućeg ritma i somotski tamnog saksofona, ovu kompoziciju karakteriše i savršeno odmerena distorzija električne gitare Vukašina Miškovića, prizivajući u svest odrednicu “apokaliptični kabare” koju je za Kovača pre devet godina skovao Simon Broughton.

Zaista, Kovačeva plesna avantura krenula je početkom ovog milenijuma sa sastavom La Danza Apocalyptica Balcanica, izvlačeći autora iz udobnosti kamernog izraza kojim se do tada najviše bavio i terajući ga da razmišlja dok se kreće, a “Fly by” je logična ekstrapolacija ovog dela njegovog stvaralaštva. La Campanella je manji sastav nego što je LADABA bio, interakcije među muzičarima su žešće, a dinamika smelija. Kovač sa saradnicima uleće u opasnije kontrapunkte, smenjujući recimo nestašni tango naslovne numere sa ponovo južnjačkom oštrinom “In Between” ili upadajući u snoliku fuziju bluza i narodnjaka sa “Pannonian Blues” samo da bi bluz, kabare i kafančina ruku pod ruku zapevali u “To Entertain”.

Veliku odgovornost na sebe Kovač preuzima oscilujući između najčistije emotivnosti, neočekivanih epizoda satire i stalno otvorenog poziva da se zapleše – ne da bi se problemi zaboravili ili telo zamorilo dok intelekt odmara, već naprotiv, da bi se jasnije mislilo, više rizikovalo. “Fly by” je onoliko kontemplativna ploča kakvu bi Boris Kovač iz bilo koje svoje faze snimio, ali je uz to i zabavna, plesna, laka u najboljem smislu te reči, uspevajući da izbegne zamke hinjene drame i nekakvog preozbiljnog teatra.

U poređenju sa živim nastupima na kojima se izvodi isti materijal, ona je mirnija i ovo je istovremeno njena snaga – jer se ne oslanja na buku i dinamičke ekstreme da sugeriše ozbiljnost situacije, ali možda i slabost jer zahteva zaista usredsređenog slušaoca da se ispod nežnih, romantičnih tema izanalizira sva višeslojnost sadržaja. No, time je ovo i jedan od najkompleksnijih Kovačevih albuma u dosadašnjoj diskografiji. Nemamo prigovora.